Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

zapadnim interesima za očuvanje integriteta Jugoslavije. Čerčil mu je rekao: «Ako naš saveznik
Jugoslavija bude napadnuta, mi ćemo se boriti i umreti sa vama «. «Ovo je sveto obećanje, to je
za nas dovoljno. Nije nam potrebna pismena potvrda», uzvratio je Tito (Wilson 1979, p. 87).
Izgleda da je Staljinova smrt podstakla ublažavanje prozapadnog kursa, jer je već 4. juna 1953.
Tito saopštio da je FNRJ spremna da razmeni ambasadore sa SSSR-om, ali to neće uticati na
odnose sa Zapadom. Zapad je rešio da ne pokazuje sumnjičavost prema Titu, jer bi to išlo
naruku Sovjetima. Američke isporuke oružja su nastavljene, a s jeseni 1953. zapadnim
diplomatama i novinarima u Hrvatskoj su prikazani veliki manevri JNA naoružane američkom
opremom. U isto vreme je tekla normalizacija odnosa sa SSSR-om, a Koča Popović je
ponavljao da je cilj Balkanskog saveza, pre svega, privredna i kulturna, a ne toliko vojna
saradnja. Propao je američki pokušaj da se preko Balkanskog pakta Jugoslavija uvuče u zapadni
vojni blok.
Ipak, ni otvaranje prema Zapadu nije bilo lišeno teškoća. Jugoslovenska strana nije krila
nepoverenje prema NATO-u i 1952. se držala čak izrazito nekooperativno (Bogetić 1994, str.
129, Bekić 1988, str. 645-647). Primer je sukob sa Italijom oko Trsta (koji je prevazilazio
bilateralne odnose i zadirao u položaj NATO-a). Tokom 1953. Tito je javno upozoravao Zapad
da ne pomaže Italiju, a oktobra 1953. na mitingu u Skoplju oštro je reagovao: «Ja kažem da
ćemo mi uvijek paziti na to da li će talijanski vojnik stupiti u zonu A. Onoga momenta kada on
tamo uđe – mi ćemo ući u tu zonu» (Cit. prema Bogetić 1994, str. 133). Dogovorili su
kombinovani sa pritiskom, «tiha diplomatija» sa «zveckanjem oružja», a Tito je, svestan
vlastitog značaja za Zapad, povremeno dozirao prkosni otpor. Zategnutost sa Moskvom pratilo
je otkravljivanje prema Zapadu i obrnuto, a uporno i uspešno nametanje Jugoslavije svetu bila
je posledica Titovog elastičnog dvojnog diplomatskog kursa. Energični otpor stranim silama
imao je važnu integrativnu unutarpolitičku ulogu, ali je diplomatski realizam po pravilu
potiskivao početni megalomanski žar. Leta 1953, užurbanom sovjetskom inicijativom,
razmenjeni su ambasadori sa Beogradom, a avgusta iste godine na drugoj jugoslovenskotripartitnoj
konferenciji u Vašingtonu SAD su izjavile da FNRJ može računati na punu
materijalnu vojnu pomoć (Bogetić 1593, str. 120). Kada je Tršćansko pitanje počelo da sužava
manevarski prostor jugoslovenske diplomatije i ograničava proboj međunarodne izolacije,
oktobra 1954. prihvaćeno je kompromisno rešenje sa italijom. Vašingtonu je bila važnija Italija
nego Beograd, a kompromis prema Jugoslaviji je bio taktički ustupak da se Tito ne «odgurne»
Sovjetima.
Ni stav Zapada prema Jugoslaviji u ovom periodu nije bio diplomatski tvrd niti ucenjivački, već
elastičan i oprezan. Zapad je realno procenio da se ne može sprečiti poboljšanje odnosa između
komunističkih režima, Beograda i Moskve, i da bi sasvim zadovoljavajući uspeh bio da
Jugoslavija zadrži nezavisnost prema Moskvi i ne zatvori se prema Zapadu (Tripković 1995,
str. 87). Zato je trebalo nastaviti sa održavanjem dobrih odnosa sa Titom i ne pružati podršku
razvlašćenom Đilasu. Upravo u ovom periodu Tito je, uočavajući vlastiti značaj za SSSR i SAD
i mogućnost nezavisnog položaja bez ustupaka, počeo da gradi poziciju ekvidistance prema
blokovima, i to ne izolacijom već održavanjem normalnih odnosa (Tripković 1995, str. 88).
Nađen je modus vivendi u trouglu Moskva – Beograd – Vašington, koji je izgleda odgovarao
svima: komunista Tito je za Zapad ipak bio nepouzdani saveznik, sklon nezavisnoj akciji i
neugodnim iznenađenjima, Sovjeti su bili privremeno zadovoljeni pomirenjem sa Titom (zbog
disciplinovanja lagera), a Tito je, vešto balansirajući, osigurao davno željenu nezavisnost.
Po svemu sudeći, američko podozrenje prema Jugoslaviji nije osnažila Hruščovljeva poseta
Beogradu 1955, već Titova trijumfalna poseta Moskvi 1956. Već septembra 1956. Beograd je
obavešten da se menja američki program pomoći, a bilo je očigledno da je Balkanski savez
ostao mrtvo slovo na papiru. Po nalazima Borozana, u Moskvi 1956. Tito je govorio o
Balkanskom paktu kao o prolaznoj epizodi jer je od početka bio zamišljen «kao okvir, pre
svega, za ekonomsku, kulturnu i političku saradnju». Ni ovde Hruščov nije imao primedbi, jer
je pakt mogao poslužiti da preko Jugoslavije Sovjeti poprave odnose sa Grčkom. A u pogledu
američke pomoći Jugoslaviji Hruščov je, prema zapisnicima sa istih pregovora, smatrao
korisnim «sve što se otuda može dobiti» (Borozan 1997, str. 109-110). U Beogradu je Tito
144