Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

Zapad je još uvek sumnjao da se radi o «smišljenoj podvali» (Tripković 1996, str. 97). Sukob je
iznenadio Zapad, prva reakcija je bila podozrivost i sumnja da li je na delu blef. Ipak je kao
ohrabrenje i signal podrške Titu, već jula 1948, američka vlada oslobodila deo blokiranog
jugoslovenskog zlata u Vašingtonu (koje je u potpunosti deblokirano tek 1954.). i dalje je
prevladavalo uverenje kod posmatrača da je čitava stvar prevara, kojom Tito i Staljin žele da
obmanu svet. Tek početkom 1949. Vašington je usvojio zaključak da je raskid Jugoslavije sa
Sovjetskim Savezom realan i da je u interesu SAD da prate razvoj zbivanja (Campbell 1967, p.
16). Jugoslavija još uvek nije tražila pomoć, ali je sa rastom Staljinovog pritiska raslo Titovo
razočaranje i spremnost da se za pomoć okrene i «đavolu» (kapitalističkom Zapadu). Važnu
ulogu u jačanju poverenja i saradnje Tita sa Zapadom imao je njegov razgovor sa F. Maklejnom
u Beogradu maja 1949. Tada je Maklejn obećao ekonomsku pomoć Zapada i podršku
nezavisnosti Jugoslavije, tražeći samo da Jugoslavija prestane da pomaže Markosa i da prestane
sa klevetama britanske i američke vlade. Tito je pozitivno odgovorio na oba zahteva (Tripković
1995, str. 84). Zazor vrha KPJ prema Zapadu je, izgleda, konačno otklonila zajednička
britansko-američka izjava od 2.9.1949, «da bi napad na Jugoslaviju imao ozbiljnih posledica» i
poruka upućena Beogradu, «ko traži daće mu se» (Bekić 1988, str. 57). Prvi američki kredit od
20 miliona dolara dostavljen je septembra 1949, oktobra iste godine Jugoslavija postaje član
Saveta bezbednosti UN, a decembra 1949. američki ambasador u Jugoslaviji Dž. Alen javno
potvrđuje američki interes za «očuvanje suvereniteta jugoslavije». Truman je novembra 1950, u
pismu kongresu SAD, javno podržao nezavisni jugoslovenski kurs, ističući da je samostalnost
Jugoslavije od velikog značaja za bezbednost SAD (Rusinow 1977, p. 44). Jugoslavija 1949.
optužuje SSSR u UN za agresiju, a novembra 1949. Kominform je iz Budimpešte uputio apel
«istinskim jugoslovenskim komunistima» da zbace «fašistički režim Titove klike». Od ovih
zbivanja, polako ali nepovratno, jača pragmatični kurs jugoslovenske spoljne politike koja se
ipak nikada do kraja nije oslobodila ideologije. Uprkos zaokretu 1949, Tito je čak i u
hladnoratovskom periodu često u javnim nastupima optuživao Zapad da «nateže i zateže» sa
zajmovima i znao da izjednačava zapadnu reakciju sa Informbiroom. Jasno je stavio na znanje
Zapadu da ustupaka neće biti i povlačio hrabre i riskantne poteze u teškom stanju izolacije. U
realpolitici nikada se nije oslobodio «herojskog načela», pa je, distancirajući se od oba bloka
pozivao narod da se osloni na vlastite snage.
Jugoslovensko-sovjetski sukob postao je deo hladnog rata, a Tito se veštom nedoktrinarnom
politikom, ali i prkosom, uklopio u interese Zapada da bi zaštitio nezavisnost zemlje. Posledice
ove politike bile su daleko značajnije od pitanja da li je Tito bio disident iz nužde ili ranije
sazrelog opredeljenja. Zapad nije zaboravio, ali je pragmatički prenebregao okolnost da je Tito
već jednom obmanuo Čerčila kada ga je avgusta 1944. uveravao da «nema nikakvu želju da u
Jugoslaviju uvede koministički sistem, već i zato što će većina evropskih zemalja posle rata
živeti pod demokratskim režimom» (Čerčil, tom VI, str 84). Opora izjava britanskog ministra E.
Bevana iz septembra 1948. «Tito je bitanga, ali naša bitanga», svedoči o nepoverenju koje nije
sputavalo pragmatizam zapadne politike. Zapadna računica bila je prilično jednostavna jer je
strateški značaj nezavisne Jugoslavije za Zapad bio ogroman. Sovjetski Savez i lager bili su
odvojeni od Jadrana i Italije, a linija razdvajanja blokova vraćena je na sredinu Balkanskog
poluostrva. Albanija je geografski odvojena od lagera, pa je smanjen pritisak na Grčku i Italiju.
Premda su SAD do polovine 1949. imale monopol u atomskom naoružanju, vazduhoplovstvu i
mornarici, nadmoć SSSR-a u kopnenoj vojsci (koja je mogla ugroziti Zapadnu Evropu) bila je
izrazita. Prema američkim procenama SSSR je imao 4-5 miliona vojnika, a američka kopnena
vojska samo 645000 (Bekić 1988, str. 21). Titova vojska (32 divizije sa oko 350000 vojnika)
bila je treća armija po snazi u Evropi, pa se izdvojena iz lagera mogla preusmeriti protiv SSSRa.
Uz saradnju Beograda, Italija se od Sovjeta mogla braniti na svojoj prirodnoj liniji odbrane
(Ljubljanskim vratima) umesto u ravnici Venecije, a Grčka se mogla štititi u gornjem toku
Vardara umesto u Solunu. Opremiti jugoslovensku vojsku bio je najjeftiniji način da se Zapad
odbrani od Sovjeta, pa je E. Bevan još oktobra 1948. izdao uputsvo «Držati Tita da ne potone».
Već početkom 1949. ova strategija prihvaćena je u SAD, dok je štab Informbiroa izradio «plan
Višinski» o dizanju ustanka u Jugoslaviji i obaranju Tita (Bekić 1988, str. 34-35). Osim vojnog,
142