Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

odolevao sovjetskom pritisku da Jugoslaviju uvuče u lager i da se ostvari «ideološko jedinstvo»
dve države. Uspeh ovog otpora zavisio je od stabilne unutrašnje situacije (jer je pritisak sa
strane jačao sa slabljenjem državnog jedinstva), ali i od Titovog autoriteta u svetu. Druga
važna pretpostavka nezavisnosti od lagera bila je svest o značaju «vlastitog virusa nezavisnosti»
i vešto operativno korišćenje ove okolnosti. Amerikanci su vrlo rano uočili da je titoizam, kao
težnja za nezavisnošću i ravnopravnošću unutar socijalističkog sveta, bio virus koji se, zato što
je zadržao marksistički karakter i pozivao na Lenjina, napadajući Staljina, «ubacio u krvotok
lagera». Napadao je ranjivost u istočnoevropskim režimima koji su bili vezani za Moskvu, na
način na koji to nikada nije mogla da učini zapadna propaganda i diplomatija. Odvajanjem
Jugoslavije nastala je pukotina u lageru, počelo je krnjenje bloka», a «titoizam» je bio važan
ferment raspadanja. Sovjetska podozrivost gonila je Tita da traži drugi međunarodni oslonac i
ispolji neslućenu elastičnost održavajući istovremeno i nužnu stabilnost veza sa Sovjetskim
Savezom.
2. Jugoslavija i Zapad
Drugi prioritet diplomatije za vreme Titovog života bili su odnosi sa Zapadom, pre svega sa
SAD. U rasponu od 35 godina odnosi Jugoslavije i SAD su prošli kroz četiri karakteristične
faze i, što je lako pojmljivo, zavisili od jugoslovensko-sovjetskih odnosa: (1) bezuslovna pomoć
SAD Jugoslaviji između 1948. i 1955; (2) kolebanje odnosa usled normalizacije jugoslovenskosovjetskih
odnosa i kolebljivog držanja Jugoslavije u mađarskoj krizi. Ipak sve do 1961. SAD
tolerišu jugoslovensku politiku ekvidistance i nesvrstanosti samo dok se ova kretala u
evropskim okvirima. Kao što je SSSR strepeo da jugoslovenski komunisti ne zaraze lager
težnjom za nezavisnošću, tako su i SAD strepele da politika nesvrstanosti ne postane virus
težnje za oslobađanjem kolonija; (3) odnosi SAD i Jugoslavije pogoršavaju se posle
Beogradske konferencije nesvrstanih zemalja i internacionalizacije jugoslovenske
vanblokovske politike. Pojačana kritika američkog kolonijalizma podudarala se sa
otopljavanjem jugoslovensko-sovjetskih odnosa; (4) posle sovjetske intervencije u
Čehoslovačkoj dolazi do novog dijaloga sa SAD (više zbog američke strateške
zainteresovanosti za Mediteran nego zbog globalne konfrontacije sa SSSR-om) i jačanja
političkih i ekonomskih odnosa. Uprkos Titovoj proarapskoj politici i kritici američkog
imperijalizma, SAD su vodile pragmatičnu politiku prema SFRJ jer joj je ova bila neophodna
kao posrednik. S druge strane, Titov spoljnopolitički pragmatizam nije sputavala vazalnost
prema lageru niti ideološki dogmatizam. Jugoslavija je bila jezičak između moćnih blokova, a
elastična spoljna politika je to vešto koristila. Stiniji promašaji i propusti nisu remetili osnovni
kurs diplomatije – ekvidistancu.
I jugoslovensko-američkim odnosima je Titova aktivnost davala značajnu boju. Podozrivost
Zapada prema Titu dugo se održavala i nakon sukoba KPJ i Staljina. Počela je još juna 1944.
kada je Tito, po Čerčilovim rečima, «pobegao sa Visa ne plativši ni kartaški dug», pa je
britanski premijer upozoravao generala Vilsona da ne dolazi u obzir da se u sadašnjem vremenu
Tito prizna da je nešto više nego gerilski vođa. Maja 1945. Čerčil je tražio vojne mere protiv
Jugoslavije, ali Truman nije želeo novi rat. Sve do 1948. odnosi su bili napeti zbog upada JNA
u Trst 1945. sudbine Koruške, američkog ometanja ekstradikcije ratnih zločinaca, podrške
Zapada jugoslovenskoj emigraciji itd. Đilas je 1947. godine upozoravao da je opasnost od
američke hegemonije veća od fašističke opasnosti. Premda je na 5. kongresu KPJ 1948. Kardelj
podvukao da Jugoslavija pripada socijalističkom taboru sa SSSR-om na čelu, Tito je, po
Đilasovom svedočenju, gajio nadu da Amerikanci neće dozvoliti da Sovjeti izbiju na Jadran.
Ipak je prva američka reakcija na sukob KPJ i IB-a bilo nepoverenje. Još u februaru 1948.
britanski Forin ofis je obavešten da su u Bukureštu skinute Titove slike sa javnih mesta i da je u
Sofiji «izgleda Dimitrov bled». Tome nije pridavan veći značaj, pa su britanci zaključili da će
se, verovatno, sve završiti «Staljinovom grmljavinom». Čak i kada je maja 1948. stigla
informacija iz Beograda da je, umesto rođendanske čestitke, Staljin Titu uputio oštru kritiku,
141