Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

Beogradu (Vukmanović 1985, II, str. 347). Odmah je dao izjavu: «Neka znate ako nas napadnu,
mi ćemo se braniti i to ćemo javno kazati». Okupacija Češke iznenadila je Tita i ojačala
antisovjetsku struju u vrhu SKJ. Tito je odustao od masovnih demonstracija koje su se mogle
«pretvoriti u razne oblike provokacija». Kao boljševik, strahovao je od spontanosti masa koje
bi se izmakle kontroli partije. Dok su zbunjeni Arapi odobrili okupaciju Čehoslovačke,
Jugoslavija je oštro osudila ovaj čin. Prisutna bojazan od sovjetske intervencije nije bila
neosnovana. Bakarić je govorio da bi sovjetska armija za 48 časova bila na Rijeci, a generali su
se bojali da se oružje da narodu. Tito je bio svestan da SAD u jeku Vijetnamskog rata nisu
imale ništa protiv sovjetskog sređivanja lagera, jer će to naplatiti na drugim područjima.
Brežnjevljeva doktrina o ograničenom suverenitetu, razrađena kao «vrhunski izraz proleterskog
intenacionalizma», odnosila se na sve socijalističke države u Evropi. Sve vlade SSSR-a držale
su se doktrine o upotrebi vojne sile za očuvanje onoga što je oslobođeno od fašizma. Staljin nije
koristio vojsku 1948, kao što su kasnije činili Maljenkov 1953. u DR Nemačkoj, Hruščov 1956.
u Mađarskoj i Brežnjev 1968. u Čehoslovačkoj. U Evropi je SSSR sledio politiku održavanja
rezultata 2. svetskog rata. Odbrana «status quo» važila je samo za Evropu i odnose sa
Japanom. Na ostalim kontinentima narušavanje stanja status quo može biti samo na štetu
Zapada (Mićunović 1984, str. 109). Premda je i 1968. postojala opasnost da Sovjeti intervenišu
u Jugoslaviji, ipak se ova situacija ne može porediti sa 1948, kada je Jugoslavija bila sama i bez
međunarodnog ugleda. Tito se odmah sastao sa Čaušeskuom, koji se takođe izjasnio protiv
intervencije, a Jugoslavija je Rumuniji štitila leđa. Sovjetska propaganda čak je pominjala
osovinu Peking-Bukurešt-Beograd-Tirana, a Jugoslavija više nije bila usamljeni revizionista.
Tek oktobra 1968. SAD su dale izjavu da ne bi trebalo sumnjati u američki stav ako bi došlo do
nove sovjetske vojne intervencije u Istočnoj Evropi, podvlačeći svoju zainteresovanost za
suverenitet Jugoslavije i Rumunije (Grosse-Jutte 1983, Tripalo 1990, str. 104). Ovo je donekle
smirilo atmosferu, a Tito je diplomatski ponavljao da je Jugoslavija kadra da se brani sama i da
nikoga neće moliti za zaštitu (jer je odveć snažne privredne veze sa SSSR-om bilo rizično
remetiti). Prema vani je oštro reagovao, a unutar zemlje je stišavao strasti. Kada je septembra
1968. primio ruskog ambasadora Benediktova, koji mu je čitao demarš zbog propagande u
Jugoslaviji, Tito ga je nekoliko puta prekidao govoreći da su to laži i klevete, reagovao je vrlo
oštro, stavio je do znanja da ćemo se boriti svim sredstvima, da prenese rukovodstvu da je u
Češkoj učinjena katastrofalna greška i tragedija (Vuković 1989, str. 223). Odmah posle tog
prijema, na sednici Predsedništva i IK SKJ 2.9.1968. na Brionima, Tito je upozorio da ne treba
ništa činiti što bi imalo provokativni i neprijateljski stav prema SSSR-u. Treba smirivati, a ne
podjarivati situaciju. Treba osuđivati ono što je učinjeno u Čehoslovačkoj, ali ne i čehoslovačke
rukovodioce koji su pristali na tzv sporazum» (Vukmanović 1985, II, str. 378). Reagujući na
Titovo smirivanje, Koča Popović je, po Tempovim beleškama, tražio promenu spoljne politike
zbog sovjetskog držanja. Gošnjak je govorio da ne treba ljutiti Ruse, a Tito je mirio polemičare.
Govorio je da treba biti oštriji prema oređenim postupcima Sovjetskog Saveza, a ne da se «malo
više okrenemo Zapadu». Diskusija koja je potom usledila karakteristična je za Titov način
odlučivanja. «Diskusija mora da se razvija, s pravom lutanja... Mi nećemo doći do jedinstvenog
gledišta, ako ne razgovaramo. Nema smisla da to nazivaš nadmudrivanjem' – obratio se
Popović Titu. 'To jeste nadmudrivanje' odgovorio je Tito. 'kroz slobodnu diskusiju, prema
soposobnostima čoveka'... pokušao je Popović. 'Mi ne možemo danas dozvoliti tu raskoš' ,
prekinuo ga je Tito. 'Nije to raskoš. Diskusija je naša potreba i neophodnost...' 'Ja se nadam da
će biti manje diskusije i da treba realnije gledati i bolje raditi. To sam htio da kažem'»
(Vukmanović 1985, II, str. 379). Navedeni dijalog svedoči o nekim Titovim crtama: realnost,
iskustvo, težnja da se izbegne zaoštravanje sa SSSR-om, zatim autoritarnost, sklonost da
preseče raspravu, prilika (doduše retka) da se Tito kritikuje, luksuz koji je dozvoljen samo
pojedincima prema kojima Tito nije bio zlopamtilo.
Treća kriza jugoslovensko-sovjetskih odnosa bila je najbrže prevladana. Jugoslovenska štampa
nije pridala veći značaj godišnjici okupacije Čehoslovačke, a već septembra 1969. Gromiko
stiže u Beograd. Juna 1970. Brežnjev u Moskvi nije hteo da primi predsednika jugoslovenske
vlade M. Ribičiča, a Kosigin mu je zvanično saopštio da SSSR zadržava pravo da po svom
138