Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

interes Jugoslavije bio je pre svega u Evropi, a vanblokovska politika samo dodatni oslonac.
Prozapadna struja je držala da se od siromašnih zemalja ne može mnogo očekivati, a bio je
prisutan strah od Titovog približavanja Moskvi. Koča Popović je držao da je povremeno bilo
kolebanja, pa i ustupaka sovjetskoj politici u ime ideološke solidarnosti: npr., Moskovska
deklaracija 1956. o obnovi partijskih veza, prebrzo priznavanje DR Nemačke 1957, što je
ugrozilo interese Jugoslavije u Zapadnoj Evropi i prekid odnosa sa Izraelom 1967, ustupak
Arapima na račun domaćih interesa (Nenadović 1989.). S druge strane, u SIP-u je bila pristuna i
«tvrđa struja», koja je podsećala da pragmatizam diplomatije odstupa od partijske linije. Još je
važnija bila struja u JNA, koja se teško prilagođavala elastičnoj prozapadnoj politici i sa
sumnjom gledala na vojnu zavisnost od Zapada. Upravo je vojnim krugovima Tito bio prinuđen
da strpljivo objašnjava diplomatski kurs.
Predsednikova reč bila je odlučujuća u spoljnoj politici, iako je, kako svedoči Tepavac, Tito i u
ovoj oblasti bio samo sjajan selektor, a ne i tvorac ideja. Prema saradnicima je bio ugodan šef i
znao je da sasluša predloge, čak i kada su bili u pitanju odnosi sa Sovjetskim Savezom. Doduše,
povremeno se vraćao na kolosek prosovjetske politike, ponavljajući da je SSSR ipak glavni
oslonac socijalizma (Nenadović 1989, str. 134). Upozoravao je da je borba arapskih naroda
prva linija fronta svih socijalističkih i progresivnih snaga protiv imperijalizma. SFRJ ne
pristupa lageru, ali ne može ostati po strani jer sa porazom arapskih zemalja ne bi više bilo ni
nesvrstanosti. K. Popović je 1967. otvoreno ispoljio neslaganje sa Titovim putom u Moskvu.
Govorio je Tempu: «Ne slažem se sa tim putom. Ne odobravam ni politiku takve saradnje sa
SSSR-om. A ni Tito se ne konsultuje sa saradnicima» (Vukmanović 1985, I, str. 196). Na ovu
kritiku Tito je odgovorio preteći, u svom stilu: «Drugovi, da vam ovde otvoreno kažem: ako
tako budu tekle stvari, ako kod nas ne bude jedinstvenog gledanja na pitanje odbrane naše
zemlje, ako će se stalno sumnjati da ja tamo nešto sa Rusima dogovaram,– onda mogu da vam
kažem da ja neću da idem, ali će morati da odu oni koji se ne slažu sa takvom linijom. Ne
mislim na to da ja sam nešto diktiram, nego da ću ja ići pred Skupštinu» (Vukomanović 1985, I.
Str. 188). Ima mišljenja da je podrška Arapima bila izraz Titovog ličnog prijateljstva sa
Naserom, da je Tito bio odveć doktriniran i neelastičan, pa je narušio tradicionalno balansiranje
Jugoslavije između Istoka i Zapada. Potonja zbivanja su pokazala da kontinuitet spoljne politike
nije bitno narušen, a lične Titove motive bilo je teško odgonetnuti.
Sa nešto više pouzdanosti može se govoriti o dubljim strukturnim podudarnostima
jugoslovenske i sovjetske spoljne politike koje su, uprkos napetostima, izvirale iz ortodoksnog
komunističkog gledanja na međunarodnu situaciju. To je kritika buržoaskog imperijalizma i
kolonijalizma. Za vreme Staljina bila su različita gledanja na korejski sukob, ali su kasnije
jugoslovenska i sovjetska gledišta bila bliska u nemačkom pitanju, izraelsko-arapskom sukobu i
ratu u Vijetnamu. S druge strane, razilaženja sa SSSR-om bila su upadljivija što je ideologija
manje pritiskala spoljnu politiku. Složene međunarodne i unutrašnje protivrečnosti su krajem
1960-ih oblikovale osetljivi odnos SKJ prema SSSR-u. Otvoreno je hrvatsko pitanje,
razbuktavao se rat u Vijetnamu i na Bliskom Istoku, a u Grčkoj je proamerička vojna hunta
uzela vlast. To je ojačalo antiamerikanizam u SKJ i javnom mnjenju. S druge strane, hlade se
odnosi sa SSSR-om jer su Sovjeti bili nezadovoljni privrednom i državnom reformom i padom
Rankovića. U tim okolnostima izbija treća kriza jugoslovenskih odnosa nakon okupacije
Čehoslovačke avgusta 1968.
Bila je to ipak kriza u trenucima prilično visoke podudarnosti spoljne politike dve zemlje.
Vraćajući se iz Japana 1968. Tito je pozvan u Moskvu na razgovore. Po Titovom svedočenju,
Brežnjev je govorio dosta nervozno o lošem stanju u Čehoslovačkoj i tražio od Tita da utiče na
njih, kao što je Hruščov 1956. tražio podršku u gušenju mađarskog otpora: «Zaključio sam da
Češkoj treba pomoći, ali smo protiv svakog vojnog rešavanja problema. Na kraju su bili
zadovoljni kada sam rekao da ćemo pomoći, iako nisam rekao u čemu ćemo pomoći. A ni oni
nisu rekli kako će pomoći...» (Cit. prema Vuković 1989, str. 212). Kada su Sovjeti ušli u Prag,
Tito je reagovao najpre burno, ali se brzo svladao. Na Brionima je 21. avgusta sazvao uže
rukovodstvo i predložio da se održe mitinzi po fabrikama. Brzo je, međutim, promenio
mišljenje i odlučio da se previše ne dramatizije, već da treba održati samo jedan miting u
137