Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

1963, a krajem iste godine Tito je kod Kenedija u SAD, nesvrstani su sve brojniji, a Tita ističu
kao jednog od tri najznačajnija lidera. Sa svim susedima dobri su odnosi izuzev Albanije. Sa
padom Hruščova oktobra 1964. okončana je važna i karakteristična etapa u jugoslovenskosovjetskim
odnosima. Po Stambolićevom svedočenju, Tito je više puta sa žaljenjem govorio o
padu Hruščova. Brežnjev nije izmenio odnos prema Kini i Zapadu što je Titu olakšalo nastavak
politike balansa između Istoka i Zapada i prilagođavanje spoljne politike ekonomskim
interesima države.
Stanje u međunarodnom radničkom pokretu bila je važna determinanta spoljne politike
ubeđenog komuniste Josipa Broza. Do kraja života bilo mu je neobično stalo do ugleda u krilu
levice. Sukob NR Kine i SSSR-a, latentan ili otvoren otpor Moskvi unutar lagera i evropske
levice širili su ili sužavali Titov manevarski prostor, dozirano približavanje Moskvi ili posrednu
ili otvorenu kritiku sovjetskog hegemonizma. Kolebanje jugoslovensko-sovjetskih odnosa,
smena sukoba, kriza, nepoverenja, zatišja i euforičnih izjava o proverenom prijateljstvu počivali
su, s jedne strane, na zebnji vrha SKJ od nasilnog uvlačenja u lager i povremeno oživljavanog
sovjetskog nepoverenja u revizionističkog otpadnika, s druge. O tome svedoči sumarna
Brežnjeva ocena Jugoslavije iz septembra 1968, koju prema češkim izvorima, navodi Z.
Vuković: «Jugoslavija je zemlja koju ostavljamo na miru narednih 10-15 godina. Zbog odnosa
sa nizom azijskih i afričkih zemalja. U osnovi, Jugoslavija ne vodi zapadnu politiku i politika
koju vodi će se razbiti njoj o glavu. Nije ni u jednom bloku, ali kada joj zapreti, ona je sa nama.
Vreme će učiniti da se stvore povoljnije prilike za sređivanje situacije u Jugoslaviji. Slabosti se
ogledaju u jugoslovenskoj partiji, u kojoj deluju najrazličitije snage, u kojoj se gubi klasni
karakter, intelektualci i drugi ljudi sa Zapada su vrlo glasni. Reorganizacija je grč u kome se
nalazi Partija. Privredna situacija je sve teža, to se naziva privrednom reformom. Iz te situacije,
iz tog ćorsokaka Jugosloveni neće moći izaći. Samoupravljanje je zabluda i sve više gubi u
narodu. Ugled partije i socijalizma sve više padaju zbog tih slabosti u samoupravljanju.
Nezadovoljstvo u narodu je veliko, nezaposlenost takođe. Ličnost Tita i njegov autoritet je
osnovni element koji ne da da se dira u Jugoslaviju» (Vuković 1989, str. 222). Sovjeti su izvor
nestabilnosti Jugoslavije videli, pre svega, u slaboj partiji i samoupravljanju, nacionalne sukobe
ne pominju ili ih tumače slabljenjem klasnog pristupa, a Titu, kao u osnovi zdravoj snazi,
priznaju autoritet. Snaga oslonca u Moskvi se menjala, a podrška Zapada Jugoslaviji kolebala,
ali je Tito u osnovi pouzdano osećao puls ovih promena i gipkom diplomatijom štitio
nezavisnost države opterećene unutrašnjim protivrečnostima, jačao joj međunarodni ugled i
obezbeđivao ekonomsku podršku. U složenoj mreži međunarodnih napetosti aktuelnost odnosa
sa Moskvom je bila trajna, iskustva iz sukoba su sazrevala, pa je u nove nesporazume
jugoslovenska diplomatija ulazila sa sve promišljenijim odgovorima.
Sve do otvaranja treće krize u jugoslovensko-sovjetskim odnosima 1968, Tito je tesno srađivao
sa Rusima u meri da je to izazvalo podozrivost radikalnije antisovjetske struje u vrhu SKJ. U
ovom periodu, po Stambolićevom svedočenju, Tito prihvata rusku ponudu o saradnji
obaveštajnih službi, a uveden je i direktni crveni telefon. Na VIII kongresu SKJ 1964. prvi put
je bila prisutna sovjetska partijska delegacija kao gost. Juna 1965. Tito posećuje Moskvu, posle
pada Hruščova; u govoru u Sverdlovsku kritikuje Zapad zbog Vijetnama i ističe da uprkos
nerazumevanju «nema jugoslovenskog komuniste koji bi posumnjao da u teškim vremenima
njegova zemlja ne bi čvrsto stala uz sovjetski narod» (Clissold 1975, p. 78). Po izbijanju
arapsko-izraelskog rata juna 1967. Tito, bez znanja saradnika, leti u Moskvu, prekida
diplomatske odnose sa Izraelom i dozvoljava sovjetski vazdušni transport preko jugoslovenskih
aerodroma. Saradnja je uspostavljena iz bojazni da Egipat, kao važan stub nesvrstanosti, ne
bude poražen. «Kada je Egipat u pitanju, ja nisam nesvrstan». Jula 1967. Tito je bio u
Budimpešti na savetovanju rukovodilaca lagera u vezi sa Bliskim istokom. Da su Jevreji
umarširali u Kairo, nesvrstanost bi bila kompromitovana jer bi Izrael potkopao arapski zid
nesvrstanosti. Tito je osećao da u ovoj situaciji može pomoći samo SSSR, pa je, znajući za
antisovjetsku struju u MIP-u, otputovao u Moskvu bez znanja saradnika. Nije mu cilj bio da
Rusi zagospodare Mediteranom, već da se stvori ravnoteža, ali ovaj Titov «šah» nije naišao na
podršku dela saradnika. Za Koču Popovića i Marka Nikezića proarapski kurs bio je jednostran;
136