Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

procenila da novom politikom treba sprečiti Titovo zbližavanje sa Zapadom. Već u leto 1953.
predložena je razmena ambasadora, oslabila je baražna propaganda, 1954. sklapaju se prvi
ekonomski sporazumi, a 29.11.1954. u amabasadi FNRJ u Moskvi Hruščov diže čašu u zdravlje
«druga Tita». Sredinom 1954. KP SSSR-a je zaključila da je u Jugoslaviji socijalizam, a krivica
za sukob svaljena je na Beriju. Molotov je oprezno upozoravao da na obema stranama mora biti
samokritike, dok je Tito na to hladno odgovarao (Boffa 1985, II, str. 370). Sovjeti su iz
vojnostrateških razloga više žurili sa pomirenjem nego Tito. Polovina 1954. obeležena je
globalnom aktivnošću Zapada da u sklopu političke strategije «containment» (zaprečavanje)
vojnopolitičkim paktovima okruži čitav sovjetski lager. Osim Balkanskog pakta, Pentagon je
spremao novu odbrambenu strukturu na Pacifiku, Japan je počeo da se ponovo naoružava,
Turska je sklopila savez sa Pakistanom i nastojala da u srednjoistočni vojni savez uvuče Irak i
Jordan. Otuda je zanimljiva žurba Moskve u ovom periodu da, pomirenjem sa Titom, neutrališe
barem balkansku kariku «čeličnog lanca» koji je pretio lageru (Bekić 1988, str. 610). U
jugoslovenskom vrhu od ovoga doba počinje podvajanje na one koji su sa zebnjom prihvatali
pregovore sa Rusima, strahujući da će se zaustaviti jugoslovenski razvoj socijalizma, i one koji
su to pomirenje prihvatali sa olakšanjem. Bilandžić tvrdi da je ovog podvajanja bilo sve do
smrti Brežnjeva. Sukobi pomenutih struja okončavani su kompromisima i ustupcima. Sam Tito
je često bio enigma jer je «skrivao karte». Sasvim je sigurno da je na SSSR gledao kao na
stožer svetskog socijalizma i važan međunarodni oslonac Jugoslavije. Pri tome treba odvajati
objektivnu ulogu «titoizma» kao virusa lagera od Titovog prilično postojanog subjektivnog
komunističkog opredeljenja. Kritikujući jugoslovenski vrh, kasniji sovjetski rukovodioci, po
pravilu, su izuzimali Tita ne samo zbog njegovog međunarodnog ugleda već i otuda što su znali
da je «tvrđi» od Kardelja i drugih. Dok je Nikezić izričito tvrdio da su odnosi sa SSSR-om bili
Titov rezervat, Tepavac svedoči da je on o tome često raspravljao sa saradnicima. I Stambolić
tvrdi da se sa Titom moglo slobodnije govoriti o SSSR-u, ali tek posle pada Rankovića. U
taktičkom pogledu položaj Jugoslavije na Zapadu nije jačala gola distanca od SSSR-a već i
određena blizina Moskvi (jer nismo bili prepušteni sebi samima). Po Tepavcu, Tito je osećao
nijanse unutar polarizacije blokova, pa je oprezno upozoravao da se sa antisovjetizmom ne
predozira ni unutar zemlje niti u spoljnoj politici. S druge strane, Tito je u nekim kriznim
situacijama, kao 1951, namerno zaoštravao odnose sa SSSR-om da bi se održala zapadna
pomoć (Bekić 1988, str. 315-316). Tako je početkom 1952. otklonjen diskretni Staljinov
nagoveštaj za normalizaciju odnosa jer bi to značilo obustavljanje zapadne pomoći,
modernizacije JNA i funkcionisanja privrede. Bekić drži da nije preterana ocena da je početkom
1950-ih, osim dve super-sile, samo Jugoslavija mogla slobodno birati kako će glasati u OUN.
Bilo je to postignuće kog se Tito nije lako odricao.
Izgleda da je Sovjetima normalizacija sa Titom trebalo da pomogne u obnovi jedinstva lagera
na novoj elastičnoj, a ne više na staroj krutoj dominaciji. To je trebalo da ojača sovjetski ugled
u nekomunističkom svetu i prestiž u Africi i Aziji. Već u jesen 1954. Hruščov je predložio novi
sovjetsko-jugoslovenski sporazum koji bi se temeljio na tome da je SSSR raščistio sa Berijom,
a SKJ sa Đilasom. Na ovu ponudu Tito je reagovao oprezno, ali je još godinu dana ranije
energičnom pretnjom Trstu smišljeno nagoveštavao nezavisnost od Zapada. Obuzdavanje
antisovjetizma i kritike partijskog birokratizma govorilo je o pomirljivijem kursu prema SSSRu,
ali su zapadni posmatrači s pravom zaključivali da pravog izmirenja između ortodoksije i
jeresi na osnovama ravnopravnosti ne može biti (Halperin 1957, S. 295). Raširene ocene da je
Hruščovljeva poseta Beogradu juna 1995. bila trijumf jugoslovenske diplomatije nisu bile
lišene preterivanja. Zbog delikatnog položaja Jugoslavije između blokova Tito je nagovestio
«da ćemo se sresti pred očima celog sveta, jer nemamo šta da krijemo». Strana štampa je
beležila da je Tito dočekao Ruse drugarski, saslušao govor Hruščova u kom su kao krivci za
prekid odnosa označeni Berija, Abakumov i drugi(a ne Staljin koji tada još uvek nije bio
osuđen), namračio se i nije otpozdravio. Na aerodromu se zbila protokolarna senzacija,
incident, Hruščovljeva lična blamaža i sl., beležila je strana štampa (Halperin 1957, S. 318-322,
Bekić 1988, str. 706-707). New York Times je ovaj događaj nazvao «sovjetskom Kanosom», s
tim što je sada papa došao kralju, a ne kralj papi, i zaključio. «Sastanak je naravno, pre svega,
132