Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

doživimo, ostavljam Vam u amanet: ne dopustite da Vas bilo šta pokoleba, nastavite borbu i ne
žalite žrtve» (Bekić 1988, str. 81-82).
Juna 1948. V kongres KPJ je ojačao autoritet Tita, njegovih najbližih saradnika, ali i vlast
Politbiroa, a naročito Sekretarijata CK. U odvajanju od lagera najpre je trebalo izmeniti svest
jezgra sistema – partije, ali postupno zbog straha od raskola partije. Već u drugoj polovini 1948.
reorganizuje se partijska propaganda. Oktobra 1948. Politbiro uvodi Istorijsko odeljenje CK da
pripremi građu o istoriji KPJ. Januara 1949. istorija KPJ uvedena je kao poseban kurs u
jednogodišnje partijske škole. U isto vreme Agitprop izdaje direktivu da u tečaj «razvoj partije»
treba, pored sovjetskog, uključiti i jugoslovensko iskustvo. Februara 1949. osniva se u
Beogradu Institut društvenih nauka da priprema partijske kadrove iz marksizma-lenjinizma, tj.
da razvija marksizam i primenjuje ga u skladu sa osobenostima svog društva. Kritika sovjetskog
režima bila je važna osnova spoljnopolitičke doktrine, ali nikada nije prešla u otvoreni
revizionizam, što bi verovatno više odgovaralo poboljšanju odnosa sa Zapadom. Na V kongresu
KPJ Đilas je napao jugoslovenske trockiste, koji su 1930-ih širili laži o SSSR-u i Staljinu, dve
godine kasnije jugoslovenski komunisti, predvođeni Đilasom, razvili su kritiku sovjetskog
sistema oslanjajući se na Trockog i njegove pristalice. Bilo je zapadnih posmatrača koji su
zaključivali da se jugoslovenski komunisti posle razlaza sa Staljinom vraćaju Trockom
(Johnson 1972, p.113) Trocki se u KPJ nije mogao rehabilitovati jer bi to značilo
sankcionisanje frakcionaštva. I za KPJ i za Trockog u SSSR-u vladala je birokratska kasta koja
se odvojila od proletarijata i zavladala njime. Međutim, Trocki je do smrti poricao da je u
SSSR-u na delu kapitalizam; govorio je, doduše, da je staljinizam termidor, ali ne i
kontrarevolucija. SSSR je i dalje radnička država iako deformisana. Staljin je izdao revoluciju,
ali je nije srušio. Jugoslovenska kritika staljinizma bila je drugačija. Đilas je pisao o državnom
kapitalizmu u SSSR-u, Kardelj o «birokratskom despotizmu», a ostali su se utrkivali u
dokazivanju da SSSR nema veze sa socijalizmom. U horu kritike staljinizma Tito je bio budan,
oprezan. Na Plenumu CK KPJ juna 1951. ogradio se od žestokih Đilasovih ocena SSSR-a,
upozoravajući da Đilasov članak ne treba prorađivati kao primer stava o sovjetskoj praksi: «Mi
moramo vrlo oprezno prilaziti svim tim raznim pitanjima. Jedna je stvar kada mi diskutujemo i
govorimo o tome da tamo ništa ne valja, a druga kad to napišemo kao dokument, kao teorijski
marksističko-lenjinistički dokument u kome hoćeš da analiziraš situaciju u jednoj zemlji u kojoj
ne znamo kako je sada» (Sednice CK KPJ 1985, str. 616-617). Zbog ovog i sličnog opreza
Sovjeti kasnije nisu Tita ubrajali u ekstremiste.
Sovjetski pritisak na Jugoslaviju trajao je sve do Staljinove smrti, premda je, izgleda,
najubedljivije gledanje da su Sovjeti odustali od invazije na Jugoslaviju još 1951, kada su SAD
odlučile da intervenišu u Koreji. Iako su američki analitičari cenili da je sovjetski napad na
Jugoslaviju 1951. «ozbiljna mogućnost», sa izbijanjem Korejskog rata maja 1950. «Beogradu je
laknulo», jer je bilo jasno da napad na Jugoslaviju bar privremeno ne dolazi u obzir (Bekić
1988, str. 133). Staljin je rešio da se «imperijalistički lanac» razbije u Koreji koja je trenutno
ocenjena kao «slabija karika» od Balkana. Kada su nekoliko meseci docnije prosovjetske
severnokorejske trupe snažno uznapredovale, porasla je zabrinutost i u Beogradu, pa su
jugoslovenski i američki analitičari počeli dnevno menjati procene o izgledima Jugoslavije u
odbrani od slične tenkovske invazije (Bekić 1988, str. 168). Želeći da izbegne i najmanji povod
u provociranju Staljina, ali i podozrivost Zapada, jugoslovenska diplomatija je u UN oprezno
podržavala komuniste Severne Koreje što je jačalo rezerve Zapada prema Titu. Neiskusna
diplomatija sa opreznim Titom na čelu, lavirala je između podrške ideološki srodnom pokretu i
saradnje sa Zapadom. U periodu ovih velikih napetosti i iščekivanja Tito se razboleo. U proleće
1951. operisan je od žuči i oporavljao se tri meseca. Đilas se seća da je Titova bolest još više
učvrstila jedinstvo vrha.
Još pre Staljinove smrti u Kremlju se došlo do zaključka da se Tito ne može skinuti s vlasti, da
je njegova pozicija čvršća nego što je bila ranije, a da približavanje Jugoslavije Zapadu, i
naročito mogućnost uključenja u NATO, ugrožava vitalne sovjetske interese (Tripković 1994,
str. 121). Sve dok je Staljin bio na vlasti, politika prema Jugoslaviji nije se mogla promeniti
zbog snažne lične note sukoba, ali odmah nakon njegove smrti sovjetska diplomatija je
131