Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
io izdeljen na 10. država. Postojanje dve jugoslovenske države 1918-41. i 1945-1992. bio je diskontinuitet dubljeg procesa balkanizacije etnički izmešanog eksplozivnog prostora. Razvoj se odvijao u obliku smene relativno samostalne višenacionalne države i mreže satelitskih država pod moćnim stranim tutorima, što je praćeno pojačanom periferizacijom prostora. Spoljnu politiku samostalnih država srpskog i jugoslovenskih naroda karakteriše ne spontano izabrani već nametnuti pragmatizam u traženju međunarodnog oslonca. Obrenovići se okreću Austro- Ugarskoj zbog ruske naklonosti prema Bugarskoj, Pašić Francuskoj zbog straha od komunizma, a Tito nesvrstanima zbog hegemonih blokova. Danas se sve realnijim čini gledište, lišeno romantičarske ideologizacije, da je spoljnopolitička ugroženost 1918. nagnala u federaciju ne samo Hrvate i Slovence nego i Srbiju, koja je raspolagala samostalnim i istorijski potvrđenom državnošću. Najvažniji faktor opredeljenja za Jugoslaviju 1918. je bio spoljnopolitički. Jugoslavija se nametala kao brana ne samo od budućeg germanskog nadiranja već i od ekspanzije Italije, koja bi pri stvaranju nezavisne Srbije ostvarila dominantan uticaj u Hrvatskoj i Sloveniji i time ugrožavala i samu srpsku državu. Osim toga, bez podrške pravoslavne Rusije, koja se raspala 1917, jedna svesrpska država bi teško mogla opstati okružena katoličkim zemljama. (Gligorijević 1996, str. 441). Različit stepen samostalnosti i veština u korišćenju suprotnosti između velikih sila jesu određeni konkretnoistorijskim sklopom, tj. prisutnim alternativama izbora, i svešću o ugroženosti države i vladajućih snaga. Gotovo da je uvek početna lojalnost moćnim spoljnim silama bila uslov učvršćivanja pozicije i postupnog osamostaljivanja. Rano Pašićevo slavenofilstvo i kratkotrajna Titova prosovjetska politika bile su prelazne faze ka potonjem ideološkom i političkom osamostaljivanju. Izgleda da je Titova unutrašnja politika bila liberalna što su odnosi sa Sovjetskim Savezom bili hladniji. Unutrašnja politika bez sumnje utiče na spoljnu (ideološke i nacionalne sklonosti utiču na izbor međunarodnog oslonca), ali spoljna politika može imati i relativnu samostalnost i biti kadra da se pragmatizmom izdigne iznad manje ili više tvrdokornih unutarpolitičkih pogleda. Premda je pomenuti nesklad prisutniji kod manjih nego kod većih, samostalnijih država, u socijalističkoj Jugoslaviji spoljna politika nije bila nepopularna, već važan činilac integracije zemlje. U neravnopravnom hijerarhijskom svetskom poretku važe dvostruki standardi za male i velike, razvijene i nerazvijene, pobednike i poražene (Pečujlić 1994, str. 105). Diplomatska veština manjih zemalja je upućena na korišćenje pukotina i suprotnosti između velikih sila. Uslov uspeha je jasna predstava o realnim odnosima moći u svetu lišena krutih ideoloških standarda ili iluzija koje vode pogrešnim procenama. Titova spoljna politika bila je manje doktrinarna od unutrašnje. Od polovine 1949, kada je internacionalizovan sukob sa Staljinom, jugoslovenska diplomatija je samostalno izišla na međunarodnu scenu. Počeo je mukotrpan proces učenja kako da se ključni državni interesi i vlastita uverenja očuvaju pred moćnim blokovima. Komunisti nisu imali značajnog diplomatskog iskustva. Partija je napustila «herojski» princip u spoljnoj politici (ideološka doslednost, prkosni ponos i nepopustljivosti) i počela usvajati realpolitička načela koja diplomatsku doktrinu temelje na korišćenju suprotnosti u svetu, a ne na nepromenljivim ideološkim stavovima. Vrh partije, lišen iluzija o prijateljskom pokroviteljstvu moćnih sila, prilično rano je uočio da treba graditi vlastitu koaliciju, a ne tragati za moćnim spoljnopolitičkim osloncem. Koristeći lični ugled, Tito je uspešno radio na stvaranju nezavisnog bloka nesvrstanih država. U njegovoj diplomatiji preplitala se nesvakodnevna elastičnost, hazardni i smeli potezi, ali i harizma borca koji se uspešno odupirao Hitleru i Staljinu. Nužda ga je nagnala, a raznolikim iskustvom usavršeni instinkt političara odveo zapaženom samostalnom spoljnopolitičkom proboju, za koji su već početkom 1950-ih godina stvorene važne osnove (nezavisno stečena vlast, oružane snage, antifašistički ugled partije i države i harizma vođe unutar i van zemlje). Sklonost gipkoj i veštoj spoljnoj politici podudarila se sa povoljnim strukturnim sklopom doba. Sporazumom u Jalti 1945. Jugoslaviji je dodeljena uloga tampon države i značajnog strateškog jezička koji razdvaja blokove. Sa nestankom Sovjetskog Saveza iščezao je pomenuti povoljni položaj Jugoslavije. Tito je vešto koristio položaj Jugoslavije kao tampon zone, ali to ne znači da u nekoj drugoj situaciji ne bi mogao da iskaže spoljnopolitičko umeće, niti da je u svojoj ulozi bio nezamenljiv. Jednostavnije rečeno, u diplomatiji je Tito iskoristio ponuđenu istorijsku šansu. Tri glavne oblasti delovanja 128
jugoslovenske diplomatije bili su (1) odnosi sa Sovjetskim Savezom i međunarodnim radničkim pokretom, (2) zapadnim silama i (3) nesvrstanim zemljama. Titov kurs krakteriše naizmenično vešto taktičko menjanje težišta akcije uz nepokolebljivo nastojanje na očuvanju nezavisne pozicije. Diplomatski uspesi jačali su ugled države i njenog predsednika što je višestruko uticalo na unutrašnju politiku. 1. Tri krize u jugoslovensko-sovjetskim odnosima: 1948-1955, 1957-1961, 1968-1970. Sve do sukoba sa SSSR-om 1948. Jugoslavija se u spoljnopolitičkim pitanjima nije bitnije razlikovala od lagera. Samopouzdanje partije i države koja je pružila krupan prilog antifašizmu i Titova smišljeno stvarana harizma, ali i lični ponos, bez sumnje su uticali na otpor Staljinu. U ratu je Tito gotovo isključivo sam održavao međunarodne veze nove Jugoslavije i bio ključna figura, a Britanci su u njemu, kao samostalnom komunisti, našli «ključ» problema (Petranović 1995 b, str. 44). U razgovorima sa Čerčilom i Staljinom 1944. pokazivao je upornost i elastičnost, braneći strateške ciljeve uz taktičke ustupke. Moć mu je počivala na armiji koja je krajem rata brojala 800.000 naoružanih boraca, ali i prekaljenoj mreži partijskog kadra. Već početkom 1942. časopis Kominterne je direktivno naveo partizanski pokret u Jugoslaviji kao primer otpora celoj okupiranoj Evropi (Boffa 1985, II, str. 118). Po snazi i uticaju KPJ je krajem rata bila, iza sovjetske, najjača komunistička snaga. Staljin je visoko cenio njen ratni učinak, a nakon rata Tita je upadljivo izdvajao od ostalih komunističkih vođa. Po Dedijerovom svedočenju, Hruščov je Titu 1955. rekao da bi se i on odupro Staljinu da je kao i Tito imao trideset divizija. Odnosi sa SSSR-om bili su najvažniji segment komunističke jugoslovenske diplomatije, a ambasador u Moskvi prvi diplomatski predstavnik u inostranstvu. Odnosi sa SSSR-om, a u određenom smislu i cela spoljna politika, bili su zabran, oblast u koju se Titu niko nije mogao mešati. Njegova reč bila je odlučujuća. Uticao je na formiranje generalne linije spoljne politike i bitnih pretpostavki njenog ostvarenja, davao saglasnost na predloge MIP-a i izbor kadrova (Petković 1995, str. 16). U diplomatiji jeste, doduše, bilo više samostalnijih i obrazovanih ljudi nego npr. u vojsci, ali je i posebna partijska služba nadzirala rad diplomatskog osoblja. Odnosi sa SSSR-om bili su najdelikatniji. SSSR je bio jedina država za koju niko nije mogao ni predložiti ambasadora a da se prethodno ne savetuje sa Titom, koji je ovde zadržao neprikosnoveno pravo odlučivanja (Mićunović 1984, str. 35). Premda je stajala izvan lagera, bezbednost Jugoslavije zavisila je od snage socijalističkog bloka čak i u periodu najžešćih sukoba Beograda i Moskve. M. Nikezić je bio uveren da je Tito posle pomirenja sa Rusima imao i neku formalnu garanciju. Bio je osetljiv na SSSR, ali dodaje Nikezić, i majstor u vođenju stvari (Đukić 1990, str. 313). Po svedočenju P. Stambolića, Tito je 1960-ih godina tražio da se donese zakon (a ne dogovor) da Rusi ne mogu preletati SFRJ, nije dozvoljavao da ruski brodovi pristaju u naše luke, već im je pijaća voda nošena na pučinu (Mićunović 1984, str. 82-83). Strogo je branio nezavisnost zemlje i strepeo od uvlačenja u lager, ali se uprkos tome od kraja 1950-ih u toku hladnog rata znalo na čijoj je strani Jugoslavija u slučaju globalnog sudara blokova. Zapovednici jugoslovenskih ratnih brodova nosili su zapečaćene koverte u kojima su bile naznačene luke u Sovjetskom Savezu u koje treba pristati u slučaju rata. Postupno jačanje ugleda u svetu, ali i veština taktiziranja omogućili su Titu da se trajno oslanja na Sovjetski Savez, ali i sačuva od hegemonije lagera. Raskid sa Staljinom 1948. bi trebalo posmatrati u široj međunarodnoj perspektivi i u sklopu dužeg procesa slabljenja boljševičkog jedinstva i unutrašnje homogenosti lagera sa Sovjetskim Savezom na čelu. U lancu dsezintegrativnih činilaca lagera Tito je bio samo jedna karika: trockisti, Tito, Nađ, Gomulka, Mao, Dubček, Valensa. Premda se opirao sovjetskoj hegemoniji, za Tita je, kao za svakog ubeđenog komunistu, bio neobično važan položaj u međunarodnom radničkom pokretu. U različitim razdobljima bio je na levici ili desnici ove grupacije. U komunističkom pokretu su se 1960-ih razlučile tri struje: Maova ultralevica, Hruščovljev centar i desnica koju je zastupao Tito (Deutscher 1979, str. 165). Mao je Hruščova optuživao da je «skriveni titoista», a uprkos destaljinizaciji koja je Titu dala za pravo, na njemu je trajno ostala 129
- Page 78 and 79: ila njegova stvarna politička part
- Page 80 and 81: koalicije, raskidao ranije, ali uve
- Page 82 and 83: 76). Neslaganja sa Kočom i Nikezi
- Page 84 and 85: Začetak procesa nastanka harizme r
- Page 86 and 87: usklađivanje plana i tržišta itd
- Page 88 and 89: acionalnosti, koja se ispoljava u n
- Page 90 and 91: 1945. nacionalizovala inostrani kap
- Page 92 and 93: VI TITOVA NACIONALNA POLITIKA Najop
- Page 94 and 95: kultura, nešto kraći je boljševi
- Page 96 and 97: nešto pouzdaniji odgovor može pru
- Page 98 and 99: prirodna posledica okolnosti da su
- Page 100 and 101: (velikosrpski burž. unitarist) (se
- Page 102 and 103: nesiguran po rasejane Srbe. Federac
- Page 104 and 105: Slovenaca i Hrvata, a saradnja sa B
- Page 106 and 107: neetničkim sponama. Kod komunista
- Page 108 and 109: Titov odnos prema dominantnoj nacij
- Page 110 and 111: Nerazvijeni regioni bogati rudama i
- Page 112 and 113: ezbednost «prejašila partiju». N
- Page 114 and 115: Po dostupnoj literaturi i usmenim s
- Page 116 and 117: str. 74). Stambolić i Pečujlić s
- Page 118 and 119: SIV-a (Nenadović 1989, str. 155).
- Page 120 and 121: Perović je pisala: «Velikosrpski
- Page 122 and 123: *** Jugoslovenski socijalizam reša
- Page 124 and 125: trajanja. Ovi su izvirali iz potreb
- Page 126 and 127: 20.veka godina bila nezadrživ tren
- Page 130 and 131: senka revizioniste i desničara, et
- Page 132 and 133: procenila da novom politikom treba
- Page 134 and 135: uzmičući pred domaćim staljinist
- Page 136 and 137: 1963, a krajem iste godine Tito je
- Page 138 and 139: Beogradu (Vukmanović 1985, II, str
- Page 140 and 141: odricanja težio je da postigne nez
- Page 142 and 143: Zapad je još uvek sumnjao da se ra
- Page 144 and 145: zapadnim interesima za očuvanje in
- Page 146 and 147: Jutte 1983, S. 86) do 1955. američ
- Page 148 and 149: Jugoslavija je preko nesvrstane pol
- Page 150 and 151: gledala kao malu zemlju, već kao d
- Page 152 and 153: Uzroke, posledice i istorijsku funk
- Page 154 and 155: i otvoreno kod Staljina, a nešto s
- Page 156 and 157: VIII STRUKTURA I FUNKCIJA TITOVOG A
- Page 158 and 159: državnog ili partijskog jedinstva
- Page 160 and 161: seljačkih boračkih elemenata u up
- Page 162 and 163: vladara bio sredini najprimereniji
- Page 164 and 165: trebalo je jačati kult vođe. Stal
- Page 166 and 167: društva i počivao na nepodudaranj
- Page 168 and 169: Najviši stupanj kulta je mitiziran
- Page 170 and 171: da je popularnost počela kod narod
- Page 172 and 173: isticanju vođe, pa je u apologiji
- Page 174 and 175: kadrovski disciplinovane partije, v
- Page 176 and 177: eočuga države) i uglednog svetsko
jugoslovenske diplomatije bili su (1) odnosi sa Sovjetskim Savezom i međunarodnim radničkim<br />
pokretom, (2) zapadnim silama i (3) nesvrstanim zemljama. Titov kurs krakteriše naizmenično<br />
vešto taktičko menjanje težišta akcije uz nepokolebljivo nastojanje na očuvanju nezavisne<br />
pozicije. Diplomatski uspesi jačali su ugled države i njenog predsednika što je višestruko<br />
uticalo na unutrašnju politiku.<br />
1. Tri krize u jugoslovensko-sovjetskim odnosima:<br />
1948-1955, 1957-1961, 1968-1970.<br />
Sve do sukoba sa SSSR-om 1948. Jugoslavija se u spoljnopolitičkim pitanjima nije bitnije<br />
razlikovala od lagera. Samopouzdanje partije i države koja je pružila krupan prilog antifašizmu<br />
i Titova smišljeno stvarana harizma, ali i lični ponos, bez sumnje su uticali na otpor Staljinu. U<br />
ratu je Tito gotovo isključivo sam održavao međunarodne veze nove Jugoslavije i bio ključna<br />
figura, a Britanci su u njemu, kao samostalnom komunisti, našli «ključ» problema (Petranović<br />
1995 b, str. 44). U razgovorima sa Čerčilom i Staljinom 1944. pokazivao je upornost i<br />
elastičnost, braneći strateške ciljeve uz taktičke ustupke. Moć mu je počivala na armiji koja je<br />
krajem rata brojala 800.000 naoružanih boraca, ali i prekaljenoj mreži partijskog kadra. Već<br />
početkom 1942. časopis Kominterne je direktivno naveo partizanski pokret u Jugoslaviji kao<br />
primer otpora celoj okupiranoj Evropi (Boffa 1985, II, str. 118). Po snazi i uticaju KPJ je<br />
krajem rata bila, iza sovjetske, najjača komunistička snaga. Staljin je visoko cenio njen ratni<br />
učinak, a nakon rata Tita je upadljivo izdvajao od ostalih komunističkih vođa. Po Dedijerovom<br />
svedočenju, Hruščov je Titu 1955. rekao da bi se i on odupro Staljinu da je kao i Tito imao<br />
trideset divizija. Odnosi sa SSSR-om bili su najvažniji segment komunističke jugoslovenske<br />
diplomatije, a ambasador u Moskvi prvi diplomatski predstavnik u inostranstvu. Odnosi sa<br />
SSSR-om, a u određenom smislu i cela spoljna politika, bili su zabran, oblast u koju se Titu<br />
niko nije mogao mešati. Njegova reč bila je odlučujuća. Uticao je na formiranje generalne linije<br />
spoljne politike i bitnih pretpostavki njenog ostvarenja, davao saglasnost na predloge MIP-a i<br />
izbor kadrova (Petković 1995, str. 16). U diplomatiji jeste, doduše, bilo više samostalnijih i<br />
obrazovanih ljudi nego npr. u vojsci, ali je i posebna partijska služba nadzirala rad<br />
diplomatskog osoblja. Odnosi sa SSSR-om bili su najdelikatniji. SSSR je bio jedina država za<br />
koju niko nije mogao ni predložiti ambasadora a da se prethodno ne savetuje sa Titom, koji je<br />
ovde zadržao neprikosnoveno pravo odlučivanja (Mićunović 1984, str. 35). Premda je stajala<br />
izvan lagera, bezbednost Jugoslavije zavisila je od snage socijalističkog bloka čak i u periodu<br />
najžešćih sukoba Beograda i Moskve. M. Nikezić je bio uveren da je Tito posle pomirenja sa<br />
Rusima imao i neku formalnu garanciju. Bio je osetljiv na SSSR, ali dodaje Nikezić, i majstor u<br />
vođenju stvari (Đukić 1990, str. 313). Po svedočenju P. Stambolića, Tito je 1960-ih godina<br />
tražio da se donese zakon (a ne dogovor) da Rusi ne mogu preletati SFRJ, nije dozvoljavao da<br />
ruski brodovi pristaju u naše luke, već im je pijaća voda nošena na pučinu (Mićunović 1984, str.<br />
82-83). Strogo je branio nezavisnost zemlje i strepeo od uvlačenja u lager, ali se uprkos tome od<br />
kraja 1950-ih u toku hladnog rata znalo na čijoj je strani Jugoslavija u slučaju globalnog sudara<br />
blokova. Zapovednici jugoslovenskih ratnih brodova nosili su zapečaćene koverte u kojima su<br />
bile naznačene luke u Sovjetskom Savezu u koje treba pristati u slučaju rata. Postupno jačanje<br />
ugleda u svetu, ali i veština taktiziranja omogućili su Titu da se trajno oslanja na Sovjetski<br />
Savez, ali i sačuva od hegemonije lagera.<br />
Raskid sa Staljinom 1948. bi trebalo posmatrati u široj međunarodnoj perspektivi i u sklopu<br />
dužeg procesa slabljenja boljševičkog jedinstva i unutrašnje homogenosti lagera sa Sovjetskim<br />
Savezom na čelu. U lancu dsezintegrativnih činilaca lagera Tito je bio samo jedna karika:<br />
trockisti, Tito, Nađ, Gomulka, Mao, Dubček, Valensa. Premda se opirao sovjetskoj hegemoniji,<br />
za Tita je, kao za svakog ubeđenog komunistu, bio neobično važan položaj u međunarodnom<br />
radničkom pokretu. U različitim razdobljima bio je na levici ili desnici ove grupacije. U<br />
komunističkom pokretu su se 1960-ih razlučile tri struje: Maova ultralevica, Hruščovljev centar<br />
i desnica koju je zastupao Tito (Deutscher 1979, str. 165). Mao je Hruščova optuživao da je<br />
«skriveni titoista», a uprkos destaljinizaciji koja je Titu dala za pravo, na njemu je trajno ostala<br />
129
Change language