Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
Perović je pisala: «Velikosrpski nacionalizam je za sve najopasniji, stvarno i potencijalno. On je najveće breme na našim leđima. Potrebno je određenje prema nacionalizmu svuda, jer bez toga nema jedinstva SKJ» (Perović 1991, str. 249). Srpski liberali nisu robovali mitološki shvaćenom srpskom nacionalnom interesu već su prihvatili izazov politike čistih računa. Međutim, pojačana kritika vlastitog nacionalizma nije 1972. spasla srpske reformističke komuniste od čistke. U duhu politike čistih računa, srpsko rukovodstvo je u ovom periodu više strahovalo od Titove arbitraže i režima čvrste ruke sa osloncem na JNA nego od hrvatskog secesionizma. «Tito je znao», piše L. Perović, «da smo mu lojalni, ali nas je osećao kao protivnike, jer smo potkopavali osnove lične vlasti». Čistka srpskog političkog vrha oktobra 1972. pravdana je nedovoljnom okrenutošću ovog vrha radničkoj klasi i preteranom oslanjanju na inteligenciju, zatim liberalnom (mlakom) odnosu prema štampi i inteligenciji i omogućavanjem prodora tehnokratizma u organizacije velikih preduzeća i banaka usled slabe aktivnosti partije. Tito je rukovodstvu SK Srbije prebacivao da su SK pretvorili u diskusioni klub (omiljena boljševička metafora za kolebljivost revolucionarnog stroja) i dozvolili da se «nepovoljno govori» o njemu kao predsedniku SKJ (Tito 1977 b, str. 468-469, D. Marković 1987, I, str. 318). Srpsko rukovodstvo nije 1972. uklonjeno zbog nacionalizma, ali je smena trebalo da zadovolji načelo nacionalne simetrije u održavanju ravnoteže partijskog vrha i spreči eventualni srpski trijumfalizam. Tito je bio nepoverljiv prema inteligenciji, pa je 1972. umesto M. Pečujlića iz Srbije tražio radnika za člana Izvršnog biroa. Nadao se da će dezintegrativne posledice kursa politike čistih računa uspešno kontrolisati jedinstvena partija radničke klase u čijem vrhu reformističku inteligenciju treba da zamene predstavnici radnika. «U socijalističkim samoupravnim odnosima interesi radničke klase, koja se izborila za položaj vladajuće klase u naciji, postaju interesi nacije, a interesi nacije postaju interesi klase» - rekao je Tito na 10. kongresu SKJ 1974. (Tito 1977 b, str. 493). Ovaj čvorni stav pokazao se hazardnim tek kada je nestala jedinstvena partija radničke klase čije je odsustvo bila važna pretpostavka raskola višenacionalne države. U Titovom periodu malo ko je mogao da sagleda dezintegrativne posledice partijski održavanog međunacionalnog jedinstva. Ustavom 1974. federacija je, kao funkcija državnosti i suvereniteta republika i pokrajina, izjednačena sa «dogovaranjem i sporazumevanjem između republika i pokrajina» u svim institucijama na nivou federacije. Partija je takođe decentralizovana, pa je prema jednoj odluci 9. kongresa SKJ 1969. politika SKJ trebalo da bude «sinteza republičkih i pokrajinskih politika SK». Analizom kongresnih dokumenata, J. Imširović je našla da je Tito tada jedini na kongresu tražio formiranje jakog centra odlučivanja u federaciji (partiji i državi) kao protivtežu republičko–pokrajinskoj samostalnosti (Imširović 1991, str. 227). Titova nadanja da je radnička klasa Jugoslavije jedna i da su njeni interesi istovetni nije, doduše, bila ispod nivoa svesti svoje epohe, ali se relativno brzo, usled promena u evropskom okruženju, pokazala iluzornom. Integracija države bez neideoloških osigurača ne samo što nije izdržala «tektonske poremećaje» u Evropi početkom 1990-ih, već je u tim potresima nepripremljena ostavila eksplozivnu idejnu i institucionalnu prazninu. Vakuum nije nastao tek pošto je otpao bezuslovni prioritet klasnog nad nacionalnim, već ranije nakon Titove smrti. Još za Titovog života neki njegovi sradnici uočavali su preteranu koncentraciju autoriteta u Titovoj ličnosti i slutili opasnost vakuuma. Maja 1973. Draža Marković je u svom dnevniku zapisao: «Tito obilazi prugu Beograd – Bar. Iracionalna masovna podrška Titu. Prisustvo Kardelja, Gligorova, Bijedića ostaje skoro neprimećeno. Ogroman autoritet. Niko ga ni približno nema, niti ga može imati. I to je jasno i normalno. I nehotice čovek se pita, ponekad i sa zebnjom – a šta kada toga autoriteta ne bude više. Bez obzira na to što jedan komentar 'Tajmsa' kaže ovih dana 'Tito je stvorio Jugoslaviju, a Jugoslavija Tita' - ostaje činjenica mogućnosti nastajanja opasnog vakuuma kad takvog autoriteta i jake ličnosti ne bude više bilo» (Marković 1987, 2, str. 238-239). Zbog toga će Titova nacionalna politika verovatno ostati zabeležena ne samo po internacionalističkom učinku nego i po rizičnom apsolutizovanju partijsko ideoloških sredstava njenog ostvarenja i preteranoj harizmatizaciji vođe-arbitra. Kao i u nizu istorijskih primera nije reč samo ni pretežno o ličnoj iluziji i vlastoljublju vođe, nego daleko rasprostranjenijoj veri kod evropskog socijalizma da prioritet partijskog nad državnim pravom trajno osigurava nacionalnu ravnopravnost i harmoniju. 120
Komunistička politička kultura je i u pogledu regulisanja međunacionalnih odnosa, uprkos kosmopolitskom potencijalu, ključne političke ustanove sporo prilagođavala promenama unutar zemlje i spoljnog okruženja. Nacionalni sukobi svuda su pratili razvlašćivanje komunističkih partija jer ove nisu sadržale dovoljno idejnih i organizacionih inovativnih elemenata. Bila je to opštija blokada kod boljševičkog komunističkog pokreta, čijim je, jednom za svagda izabranim načelima, Tito ostao veran do kraja života. Doduše, Titov lični politički manevar jeste pomenutoj ideološkoj tvrdokornosti davao određenu gipkost, neophodnu za funkcionisanje višenacionalne države. Višenacionalnoj «zajednici sećanja» bio je neophodan političar vičan manevru, a ne vođa – detonator. Najopštije govoreći, Titov manevar u nacionalnoj politici sastojao se u zatvaranju sukoba u partijski vrh, tj. sprečavanju da nacionalizam zahvati mase, «čuvanju naroda od samog sebe». U drugoj sredini možda drugačije, ali u trusnom balkanskom prostoru manevar ove vrste štedeo je krv, lišavao tle potresa i neprogresivnih sukoba. Štaviše, majstori aktivnosti ove vrste bili su na Balkanu više od političara, a uprkos povremenom kolebanju, Tito je do kraja života ostao na visini ovog civilizacijskog zadatka. Povremena lutanja, nedoumice i greške nisu u osnovi ugrozili pacifikacijski učinak njegove nacionalne politike. Titove manevarske sposobnosti stvorene su u uslovima nepoverljive ilegalne borbe i protivrečnosti prostora u kom je delovao i bilo bi pogrešno tumačiti ih u isključivo ili pretežno makijavelističkom smislu, kao goli napor za očuvanje vlasti. Cilj je bio modernizacija i smirivanje šireg trusnog prostora uz pomoć sredstava oblikovanih u spoju domaće nekonstitucionalne oslobodilačke tradicije i boljševičke političke kulture. Izgleda da je graničarski balkanski mentalitet pogodovao održavanju tradicije duge lične vlasti, gerontokratskom autoritetu («Stari») i obožavanju osloboditelja, dok bi ustanove podeljenje vlasti oživljavale međunacionalne sukobe. Vrh nije bio lišen svesti o riziku pluralizma. Tito je vlastite namere vešto prikrivao oskudnom, ali neposrednom retorikom, a njegov manevar je bio još neprozirniji zbog neprosvećenosti sredine koja je verovala osvedočenom osloboditelju. U fondu nevelikog Titovog obrazovanja dominirali su ideološki sadržaji. Ova okolnost jačala je mu operativnost jer se nije gubio u nijansiranju. To je još više racionalizovalo njegov manevar svodeći ideologiju na nekoliko ritualnih fraza. Uprkos oskudnosti Titove retorike (bratstvo-jedinstvo, ravnopravnost naroda i narodnosti, samoupravljanje, jedinstveni interes radničke klase), ona je ipak skrivala složeniji manevar. Bilo bi takođe jednostrano Titovu arbitražu u međunacionalnim sukobima svoditi na jednostavno korišćenje neprikosnovenog ličnog autoriteta. Uslov akcije bio je tačno uočavanje odnosa snaga. Tito se oslanjao na dobro obaveštene izvore. Zatim bi sledilo stvaranje pukotine unutar grupe koju treba razvlastiti i prilično precizno proračunavanje rizika. Kod darovitog vođe snaga lične odluke ispoljavala se u mogućnosti da vešto manipuliše podeljenim frakcijama. Više Titovih saradnika svedoči da je njegova moć u starosti počivala više na veštoj arbitraži između pocepanih frakcija nego na harizmi, koja je bila samo ultima ratio:«Ako treba, idemo na plenum ili pred narod». Popularnost vođe kod stanovništva nije opadala, ali ni lojalnost saradnika koji su se utrkivali u režiranju masovne podrške Titu. Dnevnička beleška D. Markovića je sugestivna: «Septembra 1977. masovan doček Tita u Beogradu sa puta po SSSR-u i Kini. Bilo je prisutno oko 600.000 ljudi. Bilo je dosta izrežirano, sa mnogo cveća i folklornih grupa... Nije trebalo kopirati NR Koreju. T. Vlaškalić je potpao pod uticaj S. Gligorijevića i njegovog 'da pokažemo šta mi, šta Beograd može' «(Marković 1987, 2, str. 400). Autoritet i harizma samo su olakšavali, ali ne i nužno omogućavali Titovu politiku. Manevar i harizma tesno su skopčani, ali izgleda da je bogato i promišljeno iskustvo bilo jednako važno kao i smišljeno građena harizma. Eksplozivni izmešani nacionalni prostor bio je pravi izazov za usavršavanje manevra arbitraže. U stvaranju međunacionalnog mira upadljiv je Titov relativno manipulativni stil. Iz sukoba je izlazio bez odijuma čistača, uvek čistih ruku. Drugi su obavljali posao uklanjanja, a on je bio samo krajnji i nužni arbitar. Zanimljivo je da su uklonjene frakcije kadrovske uprave za svoj pad više krivile drugu frakciju, ili pak Kardelja i Bakarića nego Tita. Najposle treba pomenuti da se Titove čistke ne mogu zamisliti bez fetiša organizacionog jedinstva i harizme komunističke partije koji su poražene struje uvek priznavale. 121
- Page 70 and 71: predviđeno. Ranković se tog dogov
- Page 72 and 73: proračun. Posledice čistke u Hrva
- Page 74 and 75: Vuković 1989, str. 516). Posle Pra
- Page 76 and 77: Tuhačevskim na čelu, Hruščov je
- Page 78 and 79: ila njegova stvarna politička part
- Page 80 and 81: koalicije, raskidao ranije, ali uve
- Page 82 and 83: 76). Neslaganja sa Kočom i Nikezi
- Page 84 and 85: Začetak procesa nastanka harizme r
- Page 86 and 87: usklađivanje plana i tržišta itd
- Page 88 and 89: acionalnosti, koja se ispoljava u n
- Page 90 and 91: 1945. nacionalizovala inostrani kap
- Page 92 and 93: VI TITOVA NACIONALNA POLITIKA Najop
- Page 94 and 95: kultura, nešto kraći je boljševi
- Page 96 and 97: nešto pouzdaniji odgovor može pru
- Page 98 and 99: prirodna posledica okolnosti da su
- Page 100 and 101: (velikosrpski burž. unitarist) (se
- Page 102 and 103: nesiguran po rasejane Srbe. Federac
- Page 104 and 105: Slovenaca i Hrvata, a saradnja sa B
- Page 106 and 107: neetničkim sponama. Kod komunista
- Page 108 and 109: Titov odnos prema dominantnoj nacij
- Page 110 and 111: Nerazvijeni regioni bogati rudama i
- Page 112 and 113: ezbednost «prejašila partiju». N
- Page 114 and 115: Po dostupnoj literaturi i usmenim s
- Page 116 and 117: str. 74). Stambolić i Pečujlić s
- Page 118 and 119: SIV-a (Nenadović 1989, str. 155).
- Page 122 and 123: *** Jugoslovenski socijalizam reša
- Page 124 and 125: trajanja. Ovi su izvirali iz potreb
- Page 126 and 127: 20.veka godina bila nezadrživ tren
- Page 128 and 129: io izdeljen na 10. država. Postoja
- Page 130 and 131: senka revizioniste i desničara, et
- Page 132 and 133: procenila da novom politikom treba
- Page 134 and 135: uzmičući pred domaćim staljinist
- Page 136 and 137: 1963, a krajem iste godine Tito je
- Page 138 and 139: Beogradu (Vukmanović 1985, II, str
- Page 140 and 141: odricanja težio je da postigne nez
- Page 142 and 143: Zapad je još uvek sumnjao da se ra
- Page 144 and 145: zapadnim interesima za očuvanje in
- Page 146 and 147: Jutte 1983, S. 86) do 1955. američ
- Page 148 and 149: Jugoslavija je preko nesvrstane pol
- Page 150 and 151: gledala kao malu zemlju, već kao d
- Page 152 and 153: Uzroke, posledice i istorijsku funk
- Page 154 and 155: i otvoreno kod Staljina, a nešto s
- Page 156 and 157: VIII STRUKTURA I FUNKCIJA TITOVOG A
- Page 158 and 159: državnog ili partijskog jedinstva
- Page 160 and 161: seljačkih boračkih elemenata u up
- Page 162 and 163: vladara bio sredini najprimereniji
- Page 164 and 165: trebalo je jačati kult vođe. Stal
- Page 166 and 167: društva i počivao na nepodudaranj
- Page 168 and 169: Najviši stupanj kulta je mitiziran
Perović je pisala: «Velikosrpski nacionalizam je za sve najopasniji, stvarno i potencijalno. On<br />
je najveće breme na našim leđima. Potrebno je određenje prema nacionalizmu svuda, jer bez<br />
toga nema jedinstva SKJ» (Perović 1991, str. 249). Srpski liberali nisu robovali mitološki<br />
shvaćenom srpskom nacionalnom interesu već su prihvatili izazov politike čistih računa.<br />
Međutim, pojačana kritika vlastitog nacionalizma nije 1972. spasla srpske reformističke<br />
komuniste od čistke. U duhu politike čistih računa, srpsko rukovodstvo je u ovom periodu više<br />
strahovalo od Titove arbitraže i režima čvrste ruke sa osloncem na JNA nego od hrvatskog<br />
secesionizma. «Tito je znao», piše L. Perović, «da smo mu lojalni, ali nas je osećao kao<br />
protivnike, jer smo potkopavali osnove lične vlasti». Čistka srpskog političkog vrha oktobra<br />
1972. pravdana je nedovoljnom okrenutošću ovog vrha radničkoj klasi i preteranom oslanjanju<br />
na inteligenciju, zatim liberalnom (mlakom) odnosu prema štampi i inteligenciji i<br />
omogućavanjem prodora tehnokratizma u organizacije velikih preduzeća i banaka usled slabe<br />
aktivnosti partije. Tito je rukovodstvu SK Srbije prebacivao da su SK pretvorili u diskusioni<br />
klub (omiljena boljševička metafora za kolebljivost revolucionarnog stroja) i dozvolili da se<br />
«nepovoljno govori» o njemu kao predsedniku SKJ (Tito 1977 b, str. 468-469, D. Marković<br />
1987, I, str. 318). Srpsko rukovodstvo nije 1972. uklonjeno zbog nacionalizma, ali je smena<br />
trebalo da zadovolji načelo nacionalne simetrije u održavanju ravnoteže partijskog vrha i spreči<br />
eventualni srpski trijumfalizam. Tito je bio nepoverljiv prema inteligenciji, pa je 1972. umesto<br />
M. Pečujlića iz Srbije tražio radnika za člana Izvršnog biroa. Nadao se da će dezintegrativne<br />
posledice kursa politike čistih računa uspešno kontrolisati jedinstvena partija radničke klase u<br />
čijem vrhu reformističku inteligenciju treba da zamene predstavnici radnika. «U socijalističkim<br />
samoupravnim odnosima interesi radničke klase, koja se izborila za položaj vladajuće klase u<br />
naciji, postaju interesi nacije, a interesi nacije postaju interesi klase» - rekao je Tito na 10.<br />
kongresu SKJ 1974. (Tito 1977 b, str. 493). Ovaj čvorni stav pokazao se hazardnim tek kada je<br />
nestala jedinstvena partija radničke klase čije je odsustvo bila važna pretpostavka raskola<br />
višenacionalne države. U Titovom periodu malo ko je mogao da sagleda dezintegrativne<br />
posledice partijski održavanog međunacionalnog jedinstva. Ustavom 1974. federacija je, kao<br />
funkcija državnosti i suvereniteta republika i pokrajina, izjednačena sa «dogovaranjem i<br />
sporazumevanjem između republika i pokrajina» u svim institucijama na nivou federacije.<br />
Partija je takođe decentralizovana, pa je prema jednoj odluci 9. kongresa SKJ 1969. politika<br />
SKJ trebalo da bude «sinteza republičkih i pokrajinskih politika SK». Analizom kongresnih<br />
dokumenata, J. Imširović je našla da je Tito tada jedini na kongresu tražio formiranje jakog<br />
centra odlučivanja u federaciji (partiji i državi) kao protivtežu republičko–pokrajinskoj<br />
samostalnosti (Imširović 1991, str. 227). Titova nadanja da je radnička klasa Jugoslavije jedna i<br />
da su njeni interesi istovetni nije, doduše, bila ispod nivoa svesti svoje epohe, ali se relativno<br />
brzo, usled promena u evropskom okruženju, pokazala iluzornom. Integracija države bez<br />
neideoloških osigurača ne samo što nije izdržala «tektonske poremećaje» u Evropi početkom<br />
1990-ih, već je u tim potresima nepripremljena ostavila eksplozivnu idejnu i institucionalnu<br />
prazninu. Vakuum nije nastao tek pošto je otpao bezuslovni prioritet klasnog nad nacionalnim,<br />
već ranije nakon Titove smrti. Još za Titovog života neki njegovi sradnici uočavali su preteranu<br />
koncentraciju autoriteta u Titovoj ličnosti i slutili opasnost vakuuma. Maja 1973. Draža<br />
Marković je u svom dnevniku zapisao: «Tito obilazi prugu Beograd – Bar. Iracionalna masovna<br />
podrška Titu. Prisustvo Kardelja, Gligorova, Bijedića ostaje skoro neprimećeno. Ogroman<br />
autoritet. Niko ga ni približno nema, niti ga može imati. I to je jasno i normalno. I nehotice<br />
čovek se pita, ponekad i sa zebnjom – a šta kada toga autoriteta ne bude više. Bez obzira na to<br />
što jedan komentar 'Tajmsa' kaže ovih dana 'Tito je stvorio Jugoslaviju, a Jugoslavija Tita' -<br />
ostaje činjenica mogućnosti nastajanja opasnog vakuuma kad takvog autoriteta i jake ličnosti ne<br />
bude više bilo» (Marković 1987, 2, str. 238-239). Zbog toga će Titova nacionalna politika<br />
verovatno ostati zabeležena ne samo po internacionalističkom učinku nego i po rizičnom<br />
apsolutizovanju partijsko ideoloških sredstava njenog ostvarenja i preteranoj harizmatizaciji<br />
vođe-arbitra. Kao i u nizu istorijskih primera nije reč samo ni pretežno o ličnoj iluziji i<br />
vlastoljublju vođe, nego daleko rasprostranjenijoj veri kod evropskog socijalizma da prioritet<br />
partijskog nad državnim pravom trajno osigurava nacionalnu ravnopravnost i harmoniju.<br />
120
Change language