Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
SIV-a (Nenadović 1989, str. 155). Pre zvaničnog predloga za čelne funkcije, koje bi nadležni državni i partijski organi bez rasprave potvrđivali, Tito je obavljao konsultacije (često pošto bi već doneo odluku) da bi ispitao raspoloženje i ocenio odnos snaga pojedinih nacionalnih frakcija i podršku koju bi republike davale pojedinim ličnostima. Kadrovske kombinatorike iza zatvorenih vrata su osobenost svake političke partije, ali je Tito izgleda prilično uspešno odolevao pritisku interesnih državno-partijskih blokova bez bojazni da ga neko može optužiti za autoritarnu samovolju. Svakodnevicu «kadriranja» starog predsednika 1971. dočarava L. Perović. «Tito je upitao koga predlažemo za predsednika Savezne skupštine. Nikezić je, pošto su prethodno bile obavljene konsultacije, rekao: 'Mijalka Todorovića.' Tito se složio iako su neposredno pre toga razgovarali o Titovom napadu na Todorovića, zbog njegovih navodnih ranije izrečenih kritika na račun Tita u Moskvi... Tito je spomenuo da Kardelj predlaže Minića, na šta je Stambolić reagovao. 'I ja imam primedbe', to gura Kardelj, zaključio je Tito. A spor oko predsednika SIV-a okončao je Tito – odlučivši se za Dž. Bijedića. Opšta konsternacija, ali izbor je Titov» (Perović 1991, str. 271-272). Tito je znao, doduše, i da popusti kada bi video da rukovodstvo republike neće njegovog kandidata, kao što je bilo kada je gurao Minića 1971. u Predsedništvo SFRJ (Perović 1991, str. 280). Titova arbitraža nije počivala na golom voluntarizmu niti uvek, pa ni pretežno, na ličnom hiru. U poznom periodu vlasti morao je daleko opreznije nego ranije da vodi računa o republičkim kandidatima i interesima. Odlučivao je prilično odmereno, bez naglosti. Premda lišena normativne osnove, arbitraža predsednika partije i države izvirala je iz samorazumljivog prenošenja načela partijskog odlučivanja na državni nivo. Prioritet partijskog nad državnim pravom ostvarivao se uz pomoć pravnih normi nižeg stupnja, direktiva, i ličnih naredbi. Samo partijsko pravo često se nije ispoljavalo u statutarnom obliku, već izvan ovih naredbi u ustaljenom običaju (Kuljić 1989, str. 86-85). Uloga vođe arbitra svuda raste gde su sukobi između frakcija žešći. To su najvažnije osnove Titove lične vlasti, pored pomenutog osvedočenog učinka i međunarodnog ugleda. Sporno oslanjanje na revolucionarnu legitimnost, neophodnost partijskog jedinstva i samokritika, uz trajnost uticaja neformalnih grupa davala je vođinoj arbitraži i nefunkcionalne nebirokratske sastojke. Bezuslovna nadmoć partijske legitimnosti vidljiva je u razgovoru sa generalima maja 1971. u Karađorđevu: «Ja sam podsetio neke šta znači demokratski centralizam. Ja sam predsednik SKJ i ja imam pravo pozvati koga god smatram da je potrebno, svakoga. Ne da frakcionašim, ja sam se uvek borio protiv frakcija u partiji. Ja pozivam da vidim, da mogu da se orijentišem, da čujem ljude. A oni to odmah shvataju kao neko uzurpiranje prava koje nemam. Rekao sam im da ja imam to pravo, a oni su dužni da ne održavaju sednice ilegalne ili zatvorene. Sednice mogu biti zatvorene ali rukovodstvo SKJ to mora znati» (Cit. prema Vuković 1989, str. 530). Prioritet partijskog nad državnim pravom izvirao je iz prioriteta klasnog nad nacionalnim koji je Tito isticao kao ultima ratio državne integracije, jer su interesi radničke klase jedni. Prilikom čistke hrvatskog političkog vrha novembra 1971. podvlačio je da je radnička klasa na prvom mestu, pa nacija, i da je masovni nacionalni pokret stran socijalizmu (Dragosavac 1985, str. 142). Ovo nisu bile prazne fraze, već izraz dubokog ličnog opredeljenja. U duhu proleterskog internacionalizma, jugoslovenski partijski vrh i širi krugovi inteligencije tumačili su nacionalne sukobe kao izraz nedovoljno rešenog klasnog pitanja. U ovom pogledu Tito nije bio nikakav dogmatski boljševički izuzetak niti su ova gledanja bila gola ideološka iluzija lišena svakog realizma. Ipak se može uočiti da je Tito bio tvrđi u istrajavanju na jedinstvu partije dok se u pogledu karaktera državnog jedinstva, posle dužeg kolebanja priklonio liberalnoj verziji meke federacije. Izgleda da početkom 1970-ih dilema između federacije ili konfederacije nije u vrhu smatrana ključnim pitanjem, niti toliko drastičnim izvorom mogućeg rasula kao desetak godina kasnije. Septembra 1965. Kardelj je govorio da «Jugoslavija danas nije ni klasična federacija ni konfederacija, već samoupravna zajednica naroda sa socijalističkim državnim uređenjem». Vizija elastične federacije povezivala je različite liberalne komunističke struje Skoplja, Beograda, Zagreba i Ljubljane. M. Nikezić je 1971. povodom amandmana govorio da decentralizacija funkcija federacije i veća samostalnost republika i pokrajina treba da teče na osnovu čistih odnosa i računa. Važno je da karakter svojine, samoupravljanje i položaj radnika i građana budu u 118
Jugoslaviji jednaki. U tom svetlu dilema da li savezna država ili savez država izgleda malo drugačije. Neortodoksni Nikezić nije verovao da bi međunarodne okolnosti dopuštale izdvajanje neke republike iz Jugoslavije. Po njemu bi do sukoba pre mogli dovesti oni koji traže samo jedinstvo u mnogonacionalnoj državi (Vuković 1989, str. 458). Reformističke struje u republičkim i saveznim telima više su strepele od čvrste ruke (savez sa vojskom) nego od državnog rasula. O tome svedoči i tadašnja svest leve intelektualne «opozicije» izvan SK okupljene oko časopisa «Praksis» i «Filozofija». Jedan način istraživanja domašaja i istorijske ograničenosti svesti SKJ o pravcima razvoja je poređenje ideologije sa svešću domaće vanpartijske opozicione inteligencije. U oceni opasnosti domaćeg nacionalizma i uzroka njegovog nastanka početkom 1970-ih nije bilo značajnijih razlika između režima i pomenutih središta opozicije. Obe struje bile su na antirankovićevskoj liniji kritike centralizma federacije i poželjne samoupravne, antibirokratske, neposredne socijalističke demokratije (Nacionalizam i ljudska prava, Filozofija 1972, br. 1). Srednji slojevi uočeni su kao osnova nacionalizma, a dosledna socijalistička demokratija kao najuspešnija brana protiv njega (Kuvačić 1972, Marković 1971). O svesti jugoslovenske levice treba suditi na osnovu svesti kritičara SK i Titove vlasti. Opozicija je kritikovala staljinističku viziju partije, a u pogledu ocene nacionalizma postojala je visoka podudarnost sa stavovima SK. Jedan od glavnih vanpartijskih opozicionih intelektualaca M. Marković je, u duhu strepnje službene reformističke partijske struje od čvrste ruke, 1971. pisao da «postoji realna šansa da se u okviru jedne labave konfederacije sadašnji nacionalni sukobi smire – ukoliko se ne želi raspad zajednice ili obrnuto intervencija «stranke reda». Zato je neophodno smanjiti klasne nejednakosti, ukinuti monopole moći, obezbediti vlast radničkih saveta i stvoriti duh bratstva i solidarnosti (Marković 1971, str. 823). U istom duhu je Tito juna 1971. upitao Tripala da li to on s njim polemiše kada tvrdi da je nacionalno važnije od klasnog (Tripalo 1989, str. 153). Visoka podudarnost partije i njenih unutrašnjih kritičara o izvorima nacionalizma svedoči o strukturi svesti jednog karakterističnog razvojnog stupnja jugoslovenskog socijalizma. U tom pogledu Tito nije bio mnogo više zarobljenik idejnih pogleda evropske levice svoga doba nego što su to bili njegovi oprezni kritričari u zemlji. Taktička kolebanja obeju struja (vlasti i opozicije) kretala su se u okviru podudarne strateške socijalističke vizije samoupravnog socijalističkog društva. Relativno visok ugled jugoslovenskog samoupravnog modela u svetu (čak i izvan krugova levice) je, doduše, više slabila kritičnost prema SK kod vladajućih kadrova nego kod levičarske opozicije koja je partiji prebacivala birokratizam, a ne jednopartijski monopol. Bilo bi pogrešno u svetu tada snažnu, a u Jugoslaviji potpuno normalizovanu idejnu levičarsku svest držati za pogrešnu ili iskrivljenu, a Tita, njenog najuglednijeg predstavnika, običnim zatočnikom prolazne iluzije. Naprotiv, jugoslovenski socijalizam se u ovom periodu prilagođavao svetskom okruženju na prilično neprovincijalan način, a način regulisanja međunacionalnih odnosa dugo je u svetu smatran zanimljivim. Kao i u nizu sličnih situacija, i ovde je Titov ugled bio pokriće njegovih konzervativnih zaokreta. Dominantna levičarska idejna svest epohe bila je snažna strukturna determinanta koja je podjednako pritiskala vlastodršce i njihove kritičare u Jugoslaviji. Unutar ove svesti različite struje u partiji, a i izvan nje, tragale su za alternativama razvoja i rešavanjem nacionalnih sukoba. Vizija elastične federacije počivala je na nepoljuljanom uverenju o jedinstvenom interesu radničke klase u zemlji i proletarijata uopšte u svetu. Milion članova SKJ, vezanih demokratskim centralizmom izgledali su kao solidan garant i kontrolor klasnog jedinstva, čak i u periodu snažnih međunacionalnih napetosti. U više navrata Tito je odbacivao valjanost višepartijskog sistema argumentima da bi ovaj vrlo brzo aktivirao nacionalizam i raspad države. Nažalost, ova bojazan nije bila lišena osnova, što opet dokraja ne pravda kruto ustrajavanje na prioritetu partije. U poslednjih petnaestak godina Titovog života opasnost od simetrične čistke republičkih elita je kod ovih grupa u kritici vlastitog nacionalizma prevazilazila uobičajene okvire komunističke samokritike i postajala važan zaštitni manevar. Samo su neupućeni mogli 1971-1972. verovati da će obračun sa hrvatskim nacionalizmom osigurati položaj srpskog političkog vrha. Strepnja od ravnoteže u obračunu gonila je na stvaranje zaštitnog mehanizma u obliku pojačane kritike vlastitog nacionalizma. Aprila 1971. L. 119
- Page 68 and 69: itualno dodeljivana u opomeni član
- Page 70 and 71: predviđeno. Ranković se tog dogov
- Page 72 and 73: proračun. Posledice čistke u Hrva
- Page 74 and 75: Vuković 1989, str. 516). Posle Pra
- Page 76 and 77: Tuhačevskim na čelu, Hruščov je
- Page 78 and 79: ila njegova stvarna politička part
- Page 80 and 81: koalicije, raskidao ranije, ali uve
- Page 82 and 83: 76). Neslaganja sa Kočom i Nikezi
- Page 84 and 85: Začetak procesa nastanka harizme r
- Page 86 and 87: usklađivanje plana i tržišta itd
- Page 88 and 89: acionalnosti, koja se ispoljava u n
- Page 90 and 91: 1945. nacionalizovala inostrani kap
- Page 92 and 93: VI TITOVA NACIONALNA POLITIKA Najop
- Page 94 and 95: kultura, nešto kraći je boljševi
- Page 96 and 97: nešto pouzdaniji odgovor može pru
- Page 98 and 99: prirodna posledica okolnosti da su
- Page 100 and 101: (velikosrpski burž. unitarist) (se
- Page 102 and 103: nesiguran po rasejane Srbe. Federac
- Page 104 and 105: Slovenaca i Hrvata, a saradnja sa B
- Page 106 and 107: neetničkim sponama. Kod komunista
- Page 108 and 109: Titov odnos prema dominantnoj nacij
- Page 110 and 111: Nerazvijeni regioni bogati rudama i
- Page 112 and 113: ezbednost «prejašila partiju». N
- Page 114 and 115: Po dostupnoj literaturi i usmenim s
- Page 116 and 117: str. 74). Stambolić i Pečujlić s
- Page 120 and 121: Perović je pisala: «Velikosrpski
- Page 122 and 123: *** Jugoslovenski socijalizam reša
- Page 124 and 125: trajanja. Ovi su izvirali iz potreb
- Page 126 and 127: 20.veka godina bila nezadrživ tren
- Page 128 and 129: io izdeljen na 10. država. Postoja
- Page 130 and 131: senka revizioniste i desničara, et
- Page 132 and 133: procenila da novom politikom treba
- Page 134 and 135: uzmičući pred domaćim staljinist
- Page 136 and 137: 1963, a krajem iste godine Tito je
- Page 138 and 139: Beogradu (Vukmanović 1985, II, str
- Page 140 and 141: odricanja težio je da postigne nez
- Page 142 and 143: Zapad je još uvek sumnjao da se ra
- Page 144 and 145: zapadnim interesima za očuvanje in
- Page 146 and 147: Jutte 1983, S. 86) do 1955. američ
- Page 148 and 149: Jugoslavija je preko nesvrstane pol
- Page 150 and 151: gledala kao malu zemlju, već kao d
- Page 152 and 153: Uzroke, posledice i istorijsku funk
- Page 154 and 155: i otvoreno kod Staljina, a nešto s
- Page 156 and 157: VIII STRUKTURA I FUNKCIJA TITOVOG A
- Page 158 and 159: državnog ili partijskog jedinstva
- Page 160 and 161: seljačkih boračkih elemenata u up
- Page 162 and 163: vladara bio sredini najprimereniji
- Page 164 and 165: trebalo je jačati kult vođe. Stal
- Page 166 and 167: društva i počivao na nepodudaranj
SIV-a (Nenadović 1989, str. 155). Pre zvaničnog predloga za čelne funkcije, koje bi nadležni<br />
državni i partijski organi bez rasprave potvrđivali, Tito je obavljao konsultacije (često pošto bi<br />
već doneo odluku) da bi ispitao raspoloženje i ocenio odnos snaga pojedinih nacionalnih<br />
frakcija i podršku koju bi republike davale pojedinim ličnostima. Kadrovske kombinatorike iza<br />
zatvorenih vrata su osobenost svake političke partije, ali je Tito izgleda prilično uspešno<br />
odolevao pritisku interesnih državno-partijskih blokova bez bojazni da ga neko može optužiti za<br />
autoritarnu samovolju. Svakodnevicu «kadriranja» starog predsednika 1971. dočarava L.<br />
Perović. «Tito je upitao koga predlažemo za predsednika Savezne skupštine. Nikezić je, pošto<br />
su prethodno bile obavljene konsultacije, rekao: 'Mijalka <strong>Todor</strong>ovića.' Tito se složio iako su<br />
neposredno pre toga razgovarali o Titovom napadu na <strong>Todor</strong>ovića, zbog njegovih navodnih<br />
ranije izrečenih kritika na račun Tita u Moskvi... Tito je spomenuo da Kardelj predlaže Minića,<br />
na šta je Stambolić reagovao. 'I ja imam primedbe', to gura Kardelj, zaključio je Tito. A spor<br />
oko predsednika SIV-a okončao je Tito – odlučivši se za Dž. Bijedića. Opšta konsternacija, ali<br />
izbor je Titov» (Perović 1991, str. 271-272). Tito je znao, doduše, i da popusti kada bi video da<br />
rukovodstvo republike neće njegovog kandidata, kao što je bilo kada je gurao Minića 1971. u<br />
Predsedništvo SFRJ (Perović 1991, str. 280).<br />
Titova arbitraža nije počivala na golom voluntarizmu niti uvek, pa ni pretežno, na ličnom hiru.<br />
U poznom periodu vlasti morao je daleko opreznije nego ranije da vodi računa o republičkim<br />
kandidatima i interesima. Odlučivao je prilično odmereno, bez naglosti. Premda lišena<br />
normativne osnove, arbitraža predsednika partije i države izvirala je iz samorazumljivog<br />
prenošenja načela partijskog odlučivanja na državni nivo. Prioritet partijskog nad državnim<br />
pravom ostvarivao se uz pomoć pravnih normi nižeg stupnja, direktiva, i ličnih naredbi. Samo<br />
partijsko pravo često se nije ispoljavalo u statutarnom obliku, već izvan ovih naredbi u<br />
ustaljenom običaju (<strong>Kuljić</strong> 1989, str. 86-85). Uloga vođe arbitra svuda raste gde su sukobi<br />
između frakcija žešći. To su najvažnije osnove Titove lične vlasti, pored pomenutog<br />
osvedočenog učinka i međunarodnog ugleda. Sporno oslanjanje na revolucionarnu legitimnost,<br />
neophodnost partijskog jedinstva i samokritika, uz trajnost uticaja neformalnih grupa davala je<br />
vođinoj arbitraži i nefunkcionalne nebirokratske sastojke. Bezuslovna nadmoć partijske<br />
legitimnosti vidljiva je u razgovoru sa generalima maja 1971. u Karađorđevu: «Ja sam podsetio<br />
neke šta znači demokratski centralizam. Ja sam predsednik SKJ i ja imam pravo pozvati koga<br />
god smatram da je potrebno, svakoga. Ne da frakcionašim, ja sam se uvek borio protiv frakcija<br />
u partiji. Ja pozivam da vidim, da mogu da se orijentišem, da čujem ljude. A oni to odmah<br />
shvataju kao neko uzurpiranje prava koje nemam. Rekao sam im da ja imam to pravo, a oni su<br />
dužni da ne održavaju sednice ilegalne ili zatvorene. Sednice mogu biti zatvorene ali<br />
rukovodstvo SKJ to mora znati» (Cit. prema Vuković 1989, str. 530). Prioritet partijskog nad<br />
državnim pravom izvirao je iz prioriteta klasnog nad nacionalnim koji je Tito isticao kao ultima<br />
ratio državne integracije, jer su interesi radničke klase jedni. Prilikom čistke hrvatskog<br />
političkog vrha novembra 1971. podvlačio je da je radnička klasa na prvom mestu, pa nacija, i<br />
da je masovni nacionalni pokret stran socijalizmu (Dragosavac 1985, str. 142). Ovo nisu bile<br />
prazne fraze, već izraz dubokog ličnog opredeljenja. U duhu proleterskog internacionalizma,<br />
jugoslovenski partijski vrh i širi krugovi inteligencije tumačili su nacionalne sukobe kao izraz<br />
nedovoljno rešenog klasnog pitanja. U ovom pogledu Tito nije bio nikakav dogmatski<br />
boljševički izuzetak niti su ova gledanja bila gola ideološka iluzija lišena svakog realizma. Ipak<br />
se može uočiti da je Tito bio tvrđi u istrajavanju na jedinstvu partije dok se u pogledu karaktera<br />
državnog jedinstva, posle dužeg kolebanja priklonio liberalnoj verziji meke federacije. Izgleda<br />
da početkom 1970-ih dilema između federacije ili konfederacije nije u vrhu smatrana ključnim<br />
pitanjem, niti toliko drastičnim izvorom mogućeg rasula kao desetak godina kasnije. Septembra<br />
1965. Kardelj je govorio da «Jugoslavija danas nije ni klasična federacija ni konfederacija, već<br />
samoupravna zajednica naroda sa socijalističkim državnim uređenjem». Vizija elastične<br />
federacije povezivala je različite liberalne komunističke struje Skoplja, Beograda, Zagreba i<br />
Ljubljane. M. Nikezić je 1971. povodom amandmana govorio da decentralizacija funkcija<br />
federacije i veća samostalnost republika i pokrajina treba da teče na osnovu čistih odnosa i<br />
računa. Važno je da karakter svojine, samoupravljanje i položaj radnika i građana budu u<br />
118
Change language