Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

str. 74). Stambolić i Pečujlić se sećaju da Tito nije nikada zaboravio Rankovićevu euforičnu
izjavu u Kijevu decembra 1962. o «progresivnim snagama u svetu na čelu sa SSSR-om». Z.
Vuković navodi nekoliko svedočenja s početka 1970-ih iz kojih se takođe da zaključiti da je
deo Titovog nepoverenja prema Srbima počivao na sovjetskim pretnjama. Tako je on 1971.
sumnjičio srpsko rukovodstvo da preko M. Todorovića održava vezu sa Rusima. Todorovića je
maja 1971. u Moskvi pratio i nadgledao vojni ataše, zbog čega je ovaj kod Tita protestovao i
osporavao navode vojnog atašea. Tito mu je upao u reč i rekao: «Ja Vas optužujem». Mijalko je
odgovorio: «Ja Vas optužujem zbog ovoga što radite» (Vuković 1989, str. 522). Po svedočenju
M. Pečujlića, ovaj sastanak je završen mirno, jer je Tito ustuknuo pred jedinstvenim blokom
srpskog rukovodstva, ali ovaj «poraz» nije zaboravio u kasnijim čistkama. U ovom periodu Tito
je govorio da u Srbiji ima snaga koje hoće da dovedu Ruse, a Nikezić je upozoravao da Rusi
prosovjetsku Jugoslaviju gledaju kao državu u kojoj bi se, pre svega, oslanjali na Srbe i
Crnogorce (Vuković 1985, str. 525). Dobro obavešteni i iskusni predsednik je uvek vodio
računa o sovjetskim iščekivanjima, jer mu je SSSR, čak i u periodima najveće zategnutosti
odnosa, bio nužna ideološka zaleđina, ali je i strepeo od mogućih proruskih oslonaca u zemlji.
Odranije uznemiren brzinom ispoljavanja dezintegrativnih posledica Brionskog plenuma, Tito
se dugo kolebao. Smenjivanje Rankovića i kritika rada policije podstakli su neželjenu klimu
kritike režima. U studentskim demonstracijama juna 1968 (nastalim delom i pod uticajem
sličnih zbivanja u Zapadnoj Evropi) doveden je u pitanje i njegov ugled. Tito je verovao u svoj
autoritet, pa ga je odlučno stavio na probu govorom preko televizije. Studentski pokret je
manipulativno obuzdan, ali ne i dublje nacionalističko nezadovoljstvo, pre svega u Hrvatskoj.
Nestrpljivost hrvatskog rukovodstva i zahtevi da federacija finansira turističku privredu (makar
i emisijom novca) bili su sve snažniji. Titovi govori iz ovoga perioda pokazuju da je do izvesne
mere podržavao hrvatske zahteve od fedracije. U Bugojnu je aprila 1971. govorio o
razvlašćivanju federacije, ali i protiv konfederacije (Tito 1977 b, str. 398-405), u Zagrebu je
septembra 1971. obećao rešavanje deviznog režima (Tito 1977 b, str. 420), mesec dana kasnije
umirivao je vojsku rečima da su «to ipak pojedinačni slučajevi, to nije međunacionalna mržnja»
(Tito 1977 b, str. 424). Tito je odlagao obračun do poslednjeg trenutka. Trebalo je da se ispuni
nekoliko važnih preduslova za odluku o čistki: pukotina u rukovodstvu Hrvatske, otvorene
secesionističke parole maspoka i osećaj lične ugroženosti. Izgleda da se Bakarić «presaldumio»
još u februaru 1971. otvoreno osporavajući da je u posleratnom periodu razvoja Jugoslavije bilo
srpske hegemonije, zbog čega su ga u toku leta počeli prozivati da je izdao 10. sednicu
(Vuković 1989, str. 453, str. 560). Po usmenom svedočenju M. Pečujlića piscu ovih redova, na
jednoj od sednica Izvršnog biroa Tripalo je govorio o tome da su stariji drugovi umorni i da
zato Bakarića treba poštedeti zamornih ključnih položaja. Tito je odmah dodao Kardelju
cedulju sa kratkom porukom koju je Kardelj u pauzi pokazao Pečujliću. Na njoj je stajalo:
«Bevc, ovi će nas razvlastiti». Ipak Titova kolebanja još nisu bila presečena, a protokolarna
simbolika Titove neodlučnosti iz ovog perioda bio je jedan bizarni gest s jeseni 1971. na
zagrebačkom aerodromu prilikom službene posete Hrvatskoj. Tu ga je uz počasnu jedinicu JNA
i himnu «Hej Sloveni» dočekala i himna «Lijepa naša». Bio je iznenađen, napravio je čak jedan
suvišan korak, a onda opet stao (Tripalo 1990, str. 159). Oštro je reagovao tek nekoliko meseci
kasnije, kada je novembra 1971. za vreme posete SAD primio depešu o zahtevima u Hrvatskoj
za njen samostalni ulazak u UN i formiranje republičke armije. Čistka nacionalista iz vrha
obavljena je uz pomoć frakcije koja se odvojila (Bakarić, Vrhovec, Blažević) i Srbina u
Hrvatskoj D. Dragosavca. Tito je čekao da se u rukovodstvu SK Hrvatske stvori pukotina i da
lakše obavi čistku arbitražom između frakcija. Izgleda da je u tom pogledu obrat V. Bakarića
bio odlučujući. D. Bilandžić je 1990. ocenio da je hrvatski otpor centralizmu bio logična
posledica reforme federacije, ali da su ga suzbili oni koji su reformu započeli. Uspon i pad
hrvatskog nacionalizma 1965-1971. imao je prilično jasno ispoljeni dijalektički tok. Bakarić je
podržavao Tripalovu struju i zalagao se za «federiranje federacije», u kritičkom momentu
odvojio se od ekstremista i olakšao Titovu čistku, da bi na kraju sa Kardeljem većinu hrvatskih
zahteva ugradio u Ustav 1974. Važna zakasnela posledica ovih zbivanja, međutim, bila je
stvaranje kadrovskog jezgra kasnijeg hrvatskog secesionizma iz prognanih i uklonjenih kadrova
116