Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

1989, str. 554-555). Zaobilazno kritikujući Tita nekoliko meseci kasnije, Kardelj je govorio da
je Tito doneo mudru odluku kada je tražio da se ne objavljuje njegova podrška 10. sednici.
Kritičnost prema Titovom ponašanju bila je prisutna kod najbližih saradnika, ali se ispoljavala u
zaobilaznoj formi ili u internim dnevničkim zabeleškama kao kod razočaranog Čolakovića, koji
je novembra 1971. zapisao da treba likvidirati sve tabue, uključiv i Staroga, kome se može
uputiti mnogo korisnih zamerki (Antonić 1991, str. 304). Kolebljivi Tito brzo se trgao, trudeći
se da propust ispravi radikalnim čistkama po zakonu neizbežne nacionalne simetrije.
3. Titova antinacionalistička simetrija
Juna 1971. šira jugoslovenska javnost je za stanje u Hrvatskoj krivila Tita, autoritet mu je bio
načet, a hrvatska zbivanja krnjila su mu međunarodni ugled (Perović 1991, str. 276). Izgleda da
je glavni pritisak na Tita u ovom periodu vršila armijska grupacija koju su reformističke struje
nazivale «sedmom republikom». Govorili su mu da opada Titov ugled u JNA i među većinskim
srpskim stanovništvom, jer se smatra da stoji iza hrvatskog rukovodstva (Vuković 1989, str.
187). Tito je oklevao, povremeno preteći, kao jula 1971, kada je upozoravao hrvatsko
rukovodstvo: «Ja ću prije našom armijom praviti red nego dopustiti da to rade drugi». Ipak je
vojno rešenje bilo manje izgledno jer je Titu, kao svetskom državniku, bilo stalo da jedinstvo
Jugoslavije ima civilnu i demokratsku odoru. Hrvatski separatizam bio je neuralgični šav
međunacionalnih napetosti. Bakarićeva realistična predviđanja mogućnosti rasula (možda je
kao Hrvat to bolje osećao nego drugi) svedoče da je u vrhu postojala svest o snazi procesa
«dugog ritma» koje partija i vođa ne mogu preseći. Januara 1970. proročki je rekao: «Prva
ozbiljna kriza, svjetska ili unutrašnja, koja bi uzdrmala iznutra ili izvana Jugoslaviju učinila bi
da se ponovi ona 1941. da propadne Jugoslavija, ali ovaj put da to ne bude bruka samo za ideju
bratstva među narodima nego da bude kompletna bruka za socijalizam» (Cit. prema Perović
1991, str. 123). Godinu dana kasnije Bakarićeva upozorenja bila su još otvorenija: «Ja sam Titu
rekao da se može desiti da se u Karinu tuku dva sela i, kad on dođe, da će svi izići na ulice i
pozdraviti ga, a kad on prođe – opet će se nastaviti tući» (Cit. prema Dragosavac 1985, str.
119). Izgleda da su najdublje međunacionalne napetosti harizma vođe i partije samo prividno
pokrivali.
Kod svih pomenutih zbivanja spoljnopolitički sklop nije bio nevažan. Premda je Titova harizma
bila nezavisna od Moskve, o sovjetskom stavu uvek se vodilo računa. Odnosi sa SSSR-om bili
su u ovom periodu relativno stabilni izuzev sukoba 1968, koji je prilično brzo izglađen.
Decentralizacija države i privredna reforma značili su udaljavanje od sovjetskih uzora, a
zaokret ka partijskom konzervativizmu Moskva je uvek pozdravljala. Brežnjevljeva doktrina o
ograničenom suverenitetu trebalo je da homogenizuje lager, pa su Sovjeti opširno prikazivali
krizu u Jugoslaviji težeći da diskredituju jugoslovensko samoupravljanje. U isto vreme
Sovjetima nisu odgovarali poremećaji u Jugoslaviji jer bi to omelo njihovu dugoročnu politiku
jačanja veza sa Zapadom zbog napetosti sa NR Kinom. U vrhu SKJ bila je stalno prisutna
bojazan od uvlačenja Jugoslavije u lager, pa čak i sumnja da bi Tito na to bio spreman. Tito je, s
druge strane, izbegavao zatezanje odnosa sa Sovjetima, ali je unutar zemlje manipulisao
sovjetskom pretnjom. Kosigin je, jula 1970, zvanično saopštio delegaciji vlade SFRJ da SSSR
zadržava pravo da po svom nahođenju interveniše u Jugoslaviji ako ova «bude napadnuta» ili
ako tekovine socijalizma u Evropi, uključujući tu i Jugoslaviju «budu ugrožene» (Mićunović
1984, str. 92). Po Titovom svedočenju, septembra 1971, Brežnjev mu se u četiri oka kleo i
uzbuđeno govorio da SSSR neće napasti Jugoslaviju i «da bi, ako bi do toga došlo, radije se
odrekao svoje dece i svoje porodice» (Vuković 1985, str. 580). Stabilnost Jugoslavije, po
Sovjetima, počivala je na zdravim snagama, armiji i Titu, proverenom komunisti, pa su od ovih
snaga očekivali ozdravljenje. Ove ocene mogle su jačati Titovu veru u dobar odjek partijskog ili
vojnog rešenja nacionalne krize. Izgleda, međutim, da su neke druge sovjetske ocene mogle kod
njega podgrejati strepnju od ruskih pokušaja da izazovu nacionalno podvajanje u vrhu SKJ. U
razgovoru sa jugoslovenskim ambasadorom Kosigin je decembra 1969. pominjao da Srbi,
Crnogorci i Makedonci žele dobre odnose sa SSSR-om. Ostale nije pominjao (Mićunović 1984,
115