Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

sporazumom decembra 1954. ustanovljen je jedinstveni srpskohrvatski jezik sa pravopisom kao
primer kulturne kosmopolitizacije odozgo. Reakcija je usledila već 1967, kada su hrvatski
intelektualci, sa Krležom na čelu, zatražili da se srpski i hrvatski jezik službeno razdvoje.
Titovom intervencijom stvar je stišana, Krleža je istupio iz CK Hrvatske, ali nije isključen iz
SKJ. Rezultat pojačane kritike jugoslovenstva kao unitarizma već krajem 1950-ih bilo je
uzdizanje nacionalnih manjina u narodnosti (po sovjetskom obrascu); uvedene su bilingvalne
oznake u Vojvodini i Kosovu, a 1963, kao ustupak politici nesvrstanosti, republički Ustav BiH
izdvojio je muslimane kao posebnu naciju. Dok su u drugim zemljama nacionalne manjine
posmatrane kao kulturni ili samo kao jezički entitet, u Jugoslaviji su postajale i politički.
Albanci i Mađari stekli su ravnopravne predstavnike u vrhovnim partijski i državnim organima,
a Muslimani status nacije. Tolerisanje samostalnosti Makedonske pravoslavne crkve (1958) i
priznanje Makedonske akademije nauka 1967. bilo je upereno protiv bugarskih pretenzija. U
pozadini postupne decentralizacije bilo je nepoljuljano uverenje da će snažna partija jedinstvene
radničke klase moći da kontroliše žarišta rasula.
Do dalekosežnog rascepa u monolitnom političkom vrhu SKJ došlo je 1961-1962. godine. U
sukobu konzervativnih-centralista i tržišnih liberala (koji se nije u potpunosti poklapao sa
nacionalnim podelama u vrhu), Tito se dugo kolebao. Bio je kao i uvek oprezan, strepeo je od
decentralizacije i naginjao konzervativcima, pa je u ovom periodu Kardeljeva pozicija bila
ugrožena. Početkom 1960-ih Tito je svaljivao krivicu za recesiju na decentralizaciju
investicionih fondova i zalagao se za ponovnu centralizaciju. U govoru u Splitu 1962. pozivao
je mase u pomoć da se slome birokratski otpori ove vrste, a jula 1962. na plenumu CK SKJ nije
želeo da podrži centraliste iako još uvek nije bio reformista. Izgleda najbliža istini ocena da je
Tito u ovom periodu intimno bio centralista, ali i za čiste račune. U odnosu na Kardelja bio je
konzervativac i centralista i bilo je potrebno dosta vremena da konačno podrži liberalniju struju.
Otprilike u istom periodu sličan frakcijski sukob između konzervativaca i reformista, ali bez
izražene nacionalne boje, razrešen je u KP SSSR-a 1964. godine. Reformistu Hruščova oborila
je konzervativno centralistička struja, koja se zalagala za snažniju ulogu partije uzdrmanu
Hruščovljevom decentralizacijom i opadanjem uticaja Moskve u lageru. Oktobra 1964. Hruščov
je zbačen «dvorskom pobunom» koja je dugo pripremana u Kremlju. Po Stambolićevom
svedočenju Tito je žalio za Hruščovom strepeći od nove hegemone politike Moskve, ali
verovatno i od mogućeg zaraznog odjeka ovog prevrata u Jugoslaviji.
Pad Hruščova nije podstakao zaokret ka reformi u Jugoslaviji jer su ovde one počele ranije, ali
je možda olakšao Titovo končano opredeljenje za liberalnu frakciju unutar SKJ. Izgleda da je 8.
kongres SKJ decembra 1964. ozvaničio pobedu liberalne struje i pripremio privrednu reformu i
obračun sa centralističkom strujom A. Rankovića 1966. Na ovom kongresu osuđeni su
«advokati veštačkog integralnog jugoslovenstva», odbačen je ekonomski centralizam u sistemu
investicija, a 1965. investicioni fondovi oslobođeni su savezne kontrole. Privredni rast je
opadao, a 1967. stopa privrednog rasta prvi put bila je negativna. Titov zaokret je ohrabrio
liberale. On jeste, doduše, odbio reformu partije, ali ne države i ekonomije. Privredna reforma
1965. smanjila je nadležnost federacije u ekonomiji, zaoštrila međunacionalne odnose u ovoj
oblasti i, po rečima B. Krajgera, značila jednostavno rat (Perović 1991, str. 38). U vrhu je
A.Ranković pružao otpor reformi, a oko njega su se mimo njegove volje okupljale
konzervativne i nacionalističke snage. Zbog strukture privrede, Srbiji je više odgovarao
centralistički sistem, pa su srpski komunisti od 1962. počeli tražiti saveznike u nerazvijenim
republikama čiji je razvoj bio ugrožen smanjenjem investicija. Strani posmatrači bili su uvereni
da je reč o sukobu «progresivnog severozapada» i «konzervativnog jugoistoka», koji je bio
manje značajan dok je Srbija bila neutralna, a sada je postao aktuelan (Shoup 1968, p. 251). U
vrhu su jačale podele, a štampa je početkom 1966. pisala da je centar otpora reformi Srbija.
Marta 1966. sklopljen je sporazum između partijskih vrhova Srbije i Makedonije o usklađivanju
ekonomskih interesa, a uz sličan sporazum Srbije i Crne Gore iz decembra 1966. o saradnji i
pruzi Beograd-Bar stvoren je latentni blok reformi i upadljiva polarizacija snaga. Juna 1966. na
sednici IK CK SKJ odlučeno je da se udari po Rankovićevoj grupi i protivnicima reformi.
Dekor čistke bio je vizantijski – zloupotrebe u radu policije. Tito je govorio da je Državna
111