Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak
Nerazvijeni regioni bogati rudama i radnom snagom očekivali su industrijalizaciju, pa im je odgovarala centralistička politika, kao npr. petogodišnji plan iz 1957. koji je garantovao više ulaganja nerazvijenima. Početkom 1960-ih bude se liberali iz severozapadnih krajeva, koji su, braneći prioritet tržišta, isticali da novi petogodišnji plan favorizuje srpske interese. Kada je zanemarivan turizam osećala se zapostavljenim Hrvatska, Crna Gora i Slovenija, nafta i ugalj pogađaju BiH i Srbiju, rasprava oko nuklearnih centrala vodila je sukobu između onih koji su imali vodu i ugalj i onih koji to nisu imali, pa je spor oko prioriteta uglja ili atomske energije prerastao u međunacionalnu napetost. Ekonomski centralizam postupno je poistovećivan sa velikosrpskim nacionalizmom, ali polarizacija političkih snaga još nije bila jasna. Konzervativni centralisti još uvek su bili nadmoćni (Srbija i nerazvijene republike), ali već počinju rasprave oko neophodnosti privredne reforme. Već 1964. nazirao se krah koalicije Srbije i nerazvijenih oblasti, jer su liberali sticali nove saveznike npr. među Makedoncima i brojnim Srbima u Beogradu i Vojvodini, čiji su ekonomski interesi bili bliži liberalnijem tržišnom nego centralističkom modelu. U društvenom planu iz 1964. nerazvijeni su upozoreni da u investiranju vode računa o rentabilnosti, a ne samo o socijalnim činiocima. Svaka republika je i dalje težila da ima vlastitu čeličanu. Sporovi između elita nisu bili javni, pa posmatračima nije bilo lako da zaključe u kojoj meri je nacionalizam ekonomski obojen. Izgleda da u ovom periodu ni partijskom rukovodstvu nije uvek bilo jasno gde se završava ekonomija, a gde počinje nacionalizam (Shoup 1968, p. 246). Osim toga, postojalo je nekoliko centara moći koji se još uvek nisu tesno podudarali sa republičkim ili nacionalnim interesima: savezni i republički državno-partijski aparat, menadžersko-tehnokratska elita i radničkosindikalni samoupravni blok. Ipak je u periodu 1961-1966. učvršćena osnova kasnije nacionalne polarizacije u sistemskim odredbama. Neki pronicljivi rukovodioci su na ovu opasnost skretali pažnju, kao npr. B. Nešković, kada je maja 1952. na 5. Plenumu CK SKJ upozoravao na razliku između federativne republike i federacije republika: «Mislim da to nije sitna stvar, jer je federacija malo nešto drukčija nego federativna republika. A mi treba da se prenesemo u situaciju kakva može da nastupi u najgorim slučajevima koji mogu našu zemlju da snađu, da pretpostavimo da će agresor, neprijatelj, da koristi čak i naše propise da sprovede neke svoje namere, da razbije Jugoslaviju, na one njene sastavne delove koje Ustav daje» (Sednice CK KPJ 1948-52, 1985, str. 670). Ova retka upozorenja nadvladavala je logika ekonomskog grupnog interesa, a vodeće političke ličnosti (naročito Tito) dugo se nisu jasno izjašnjavale. U Titovim govorima iz ovoga doba može se uočiti kolebanje između reformista i centralista. Januara 1963. u govoru omladini kritikovao je hegemonizam brojnije nacije, ali i one koji su na visokom stupnju ekonomskog razvitka. Izričito je tvrdio da je besmisleno da republike moraju imati sve atribute države (Tito 1977 b, str. 259-260). Godinu dana kasnije, na 8. kongresu SKJ težište kritike u njegovom referatu bila je opasnost od birokratske centralizacije, unitarizma i hegemonizma i osuda veštačkog jugoslovenstva (Tito 1977 b, str. 267). Tito se stalno zalagao za čvrstu i jedinstvenu partiju i kolebao se u podršci ekonomskoj reformi. Izgleda da je pojačana kritika jugoslovenstva kao unitarizma još s kraja 1950-ih bila nagoveštaj zaokreta ka decentralizaciji ekonomije. Kolebanja hrvatskog jezičkog separatizma pratila su kao senka mene u srpsko-hrvatskim odnosima, a Banac čak piše o jezičkom smeru centralizma. Sve do sredine 1920-ih nije bilo otpora traganju za jedinstvenim srpsko-hrvatskim jezičkim standardom utemeljenim na štokavskom narečju. Prelaz Hrvata na Karadžićeve pravopisne norme u 19. veku naročito su zagovarali vukovci-kulturni unitaristi. J. Skerlić je 1913. predlagao da Srbi odustanu od ćirilice u zamenu za hrvatsko prihvatanje «istočnog narečja». Bilo je to doba kada je hrvatski vajar I. Meštrović stvorio nacrt za monumentalni Kosovski hram i kipove sa motivima kosovske epopeje i bio doživljavan kao mesija jugoslovenskog ujedinjenja. Neretko se tvrdilo da je Jugoslavija odveć malena zemlja za jezički pluralizam i da razvoj traži jedinstveni jezički standard (Banac 1988, str. 202). Već krajem 1920-ih porastao je u Hrvatskoj otpor srpskoj ekavštini, koji je kulminirao u hrvatskom ustaškom fašističkom jezičkom separatizmu 1941-45, da bi ponovo oživeo 1967, a novu kulminaciju dosegao 1992. Oscilacije hrvatskog jezičkog samoupravnog separatizma bile su primetne i u socijalističkoj Jugoslaviji. Novosadskim 110
sporazumom decembra 1954. ustanovljen je jedinstveni srpskohrvatski jezik sa pravopisom kao primer kulturne kosmopolitizacije odozgo. Reakcija je usledila već 1967, kada su hrvatski intelektualci, sa Krležom na čelu, zatražili da se srpski i hrvatski jezik službeno razdvoje. Titovom intervencijom stvar je stišana, Krleža je istupio iz CK Hrvatske, ali nije isključen iz SKJ. Rezultat pojačane kritike jugoslovenstva kao unitarizma već krajem 1950-ih bilo je uzdizanje nacionalnih manjina u narodnosti (po sovjetskom obrascu); uvedene su bilingvalne oznake u Vojvodini i Kosovu, a 1963, kao ustupak politici nesvrstanosti, republički Ustav BiH izdvojio je muslimane kao posebnu naciju. Dok su u drugim zemljama nacionalne manjine posmatrane kao kulturni ili samo kao jezički entitet, u Jugoslaviji su postajale i politički. Albanci i Mađari stekli su ravnopravne predstavnike u vrhovnim partijski i državnim organima, a Muslimani status nacije. Tolerisanje samostalnosti Makedonske pravoslavne crkve (1958) i priznanje Makedonske akademije nauka 1967. bilo je upereno protiv bugarskih pretenzija. U pozadini postupne decentralizacije bilo je nepoljuljano uverenje da će snažna partija jedinstvene radničke klase moći da kontroliše žarišta rasula. Do dalekosežnog rascepa u monolitnom političkom vrhu SKJ došlo je 1961-1962. godine. U sukobu konzervativnih-centralista i tržišnih liberala (koji se nije u potpunosti poklapao sa nacionalnim podelama u vrhu), Tito se dugo kolebao. Bio je kao i uvek oprezan, strepeo je od decentralizacije i naginjao konzervativcima, pa je u ovom periodu Kardeljeva pozicija bila ugrožena. Početkom 1960-ih Tito je svaljivao krivicu za recesiju na decentralizaciju investicionih fondova i zalagao se za ponovnu centralizaciju. U govoru u Splitu 1962. pozivao je mase u pomoć da se slome birokratski otpori ove vrste, a jula 1962. na plenumu CK SKJ nije želeo da podrži centraliste iako još uvek nije bio reformista. Izgleda najbliža istini ocena da je Tito u ovom periodu intimno bio centralista, ali i za čiste račune. U odnosu na Kardelja bio je konzervativac i centralista i bilo je potrebno dosta vremena da konačno podrži liberalniju struju. Otprilike u istom periodu sličan frakcijski sukob između konzervativaca i reformista, ali bez izražene nacionalne boje, razrešen je u KP SSSR-a 1964. godine. Reformistu Hruščova oborila je konzervativno centralistička struja, koja se zalagala za snažniju ulogu partije uzdrmanu Hruščovljevom decentralizacijom i opadanjem uticaja Moskve u lageru. Oktobra 1964. Hruščov je zbačen «dvorskom pobunom» koja je dugo pripremana u Kremlju. Po Stambolićevom svedočenju Tito je žalio za Hruščovom strepeći od nove hegemone politike Moskve, ali verovatno i od mogućeg zaraznog odjeka ovog prevrata u Jugoslaviji. Pad Hruščova nije podstakao zaokret ka reformi u Jugoslaviji jer su ovde one počele ranije, ali je možda olakšao Titovo končano opredeljenje za liberalnu frakciju unutar SKJ. Izgleda da je 8. kongres SKJ decembra 1964. ozvaničio pobedu liberalne struje i pripremio privrednu reformu i obračun sa centralističkom strujom A. Rankovića 1966. Na ovom kongresu osuđeni su «advokati veštačkog integralnog jugoslovenstva», odbačen je ekonomski centralizam u sistemu investicija, a 1965. investicioni fondovi oslobođeni su savezne kontrole. Privredni rast je opadao, a 1967. stopa privrednog rasta prvi put bila je negativna. Titov zaokret je ohrabrio liberale. On jeste, doduše, odbio reformu partije, ali ne države i ekonomije. Privredna reforma 1965. smanjila je nadležnost federacije u ekonomiji, zaoštrila međunacionalne odnose u ovoj oblasti i, po rečima B. Krajgera, značila jednostavno rat (Perović 1991, str. 38). U vrhu je A.Ranković pružao otpor reformi, a oko njega su se mimo njegove volje okupljale konzervativne i nacionalističke snage. Zbog strukture privrede, Srbiji je više odgovarao centralistički sistem, pa su srpski komunisti od 1962. počeli tražiti saveznike u nerazvijenim republikama čiji je razvoj bio ugrožen smanjenjem investicija. Strani posmatrači bili su uvereni da je reč o sukobu «progresivnog severozapada» i «konzervativnog jugoistoka», koji je bio manje značajan dok je Srbija bila neutralna, a sada je postao aktuelan (Shoup 1968, p. 251). U vrhu su jačale podele, a štampa je početkom 1966. pisala da je centar otpora reformi Srbija. Marta 1966. sklopljen je sporazum između partijskih vrhova Srbije i Makedonije o usklađivanju ekonomskih interesa, a uz sličan sporazum Srbije i Crne Gore iz decembra 1966. o saradnji i pruzi Beograd-Bar stvoren je latentni blok reformi i upadljiva polarizacija snaga. Juna 1966. na sednici IK CK SKJ odlučeno je da se udari po Rankovićevoj grupi i protivnicima reformi. Dekor čistke bio je vizantijski – zloupotrebe u radu policije. Tito je govorio da je Državna 111
- Page 60 and 61: aktuelnost ideologije i kulta vođe
- Page 62 and 63: Svaka partija insistira na discipli
- Page 64 and 65: ehabilitovani. Tito je oktobra 1949
- Page 66 and 67: mobilizacijama menjao društvenu st
- Page 68 and 69: itualno dodeljivana u opomeni član
- Page 70 and 71: predviđeno. Ranković se tog dogov
- Page 72 and 73: proračun. Posledice čistke u Hrva
- Page 74 and 75: Vuković 1989, str. 516). Posle Pra
- Page 76 and 77: Tuhačevskim na čelu, Hruščov je
- Page 78 and 79: ila njegova stvarna politička part
- Page 80 and 81: koalicije, raskidao ranije, ali uve
- Page 82 and 83: 76). Neslaganja sa Kočom i Nikezi
- Page 84 and 85: Začetak procesa nastanka harizme r
- Page 86 and 87: usklađivanje plana i tržišta itd
- Page 88 and 89: acionalnosti, koja se ispoljava u n
- Page 90 and 91: 1945. nacionalizovala inostrani kap
- Page 92 and 93: VI TITOVA NACIONALNA POLITIKA Najop
- Page 94 and 95: kultura, nešto kraći je boljševi
- Page 96 and 97: nešto pouzdaniji odgovor može pru
- Page 98 and 99: prirodna posledica okolnosti da su
- Page 100 and 101: (velikosrpski burž. unitarist) (se
- Page 102 and 103: nesiguran po rasejane Srbe. Federac
- Page 104 and 105: Slovenaca i Hrvata, a saradnja sa B
- Page 106 and 107: neetničkim sponama. Kod komunista
- Page 108 and 109: Titov odnos prema dominantnoj nacij
- Page 112 and 113: ezbednost «prejašila partiju». N
- Page 114 and 115: Po dostupnoj literaturi i usmenim s
- Page 116 and 117: str. 74). Stambolić i Pečujlić s
- Page 118 and 119: SIV-a (Nenadović 1989, str. 155).
- Page 120 and 121: Perović je pisala: «Velikosrpski
- Page 122 and 123: *** Jugoslovenski socijalizam reša
- Page 124 and 125: trajanja. Ovi su izvirali iz potreb
- Page 126 and 127: 20.veka godina bila nezadrživ tren
- Page 128 and 129: io izdeljen na 10. država. Postoja
- Page 130 and 131: senka revizioniste i desničara, et
- Page 132 and 133: procenila da novom politikom treba
- Page 134 and 135: uzmičući pred domaćim staljinist
- Page 136 and 137: 1963, a krajem iste godine Tito je
- Page 138 and 139: Beogradu (Vukmanović 1985, II, str
- Page 140 and 141: odricanja težio je da postigne nez
- Page 142 and 143: Zapad je još uvek sumnjao da se ra
- Page 144 and 145: zapadnim interesima za očuvanje in
- Page 146 and 147: Jutte 1983, S. 86) do 1955. američ
- Page 148 and 149: Jugoslavija je preko nesvrstane pol
- Page 150 and 151: gledala kao malu zemlju, već kao d
- Page 152 and 153: Uzroke, posledice i istorijsku funk
- Page 154 and 155: i otvoreno kod Staljina, a nešto s
- Page 156 and 157: VIII STRUKTURA I FUNKCIJA TITOVOG A
- Page 158 and 159: državnog ili partijskog jedinstva
Nerazvijeni regioni bogati rudama i radnom snagom očekivali su industrijalizaciju, pa im je<br />
odgovarala centralistička politika, kao npr. petogodišnji plan iz 1957. koji je garantovao više<br />
ulaganja nerazvijenima. Početkom 1960-ih bude se liberali iz severozapadnih krajeva, koji su,<br />
braneći prioritet tržišta, isticali da novi petogodišnji plan favorizuje srpske interese. Kada je<br />
zanemarivan turizam osećala se zapostavljenim Hrvatska, Crna Gora i Slovenija, nafta i ugalj<br />
pogađaju BiH i Srbiju, rasprava oko nuklearnih centrala vodila je sukobu između onih koji su<br />
imali vodu i ugalj i onih koji to nisu imali, pa je spor oko prioriteta uglja ili atomske energije<br />
prerastao u međunacionalnu napetost. Ekonomski centralizam postupno je poistovećivan sa<br />
velikosrpskim nacionalizmom, ali polarizacija političkih snaga još nije bila jasna.<br />
Konzervativni centralisti još uvek su bili nadmoćni (Srbija i nerazvijene republike), ali već<br />
počinju rasprave oko neophodnosti privredne reforme. Već 1964. nazirao se krah koalicije<br />
Srbije i nerazvijenih oblasti, jer su liberali sticali nove saveznike npr. među Makedoncima i<br />
brojnim Srbima u Beogradu i Vojvodini, čiji su ekonomski interesi bili bliži liberalnijem<br />
tržišnom nego centralističkom modelu. U društvenom planu iz 1964. nerazvijeni su upozoreni<br />
da u investiranju vode računa o rentabilnosti, a ne samo o socijalnim činiocima. Svaka<br />
republika je i dalje težila da ima vlastitu čeličanu. Sporovi između elita nisu bili javni, pa<br />
posmatračima nije bilo lako da zaključe u kojoj meri je nacionalizam ekonomski obojen.<br />
Izgleda da u ovom periodu ni partijskom rukovodstvu nije uvek bilo jasno gde se završava<br />
ekonomija, a gde počinje nacionalizam (Shoup 1968, p. 246). Osim toga, postojalo je nekoliko<br />
centara moći koji se još uvek nisu tesno podudarali sa republičkim ili nacionalnim interesima:<br />
savezni i republički državno-partijski aparat, menadžersko-tehnokratska elita i radničkosindikalni<br />
samoupravni blok. Ipak je u periodu 1961-1966. učvršćena osnova kasnije<br />
nacionalne polarizacije u sistemskim odredbama. Neki pronicljivi rukovodioci su na ovu<br />
opasnost skretali pažnju, kao npr. B. Nešković, kada je maja 1952. na 5. Plenumu CK SKJ<br />
upozoravao na razliku između federativne republike i federacije republika: «Mislim da to nije<br />
sitna stvar, jer je federacija malo nešto drukčija nego federativna republika. A mi treba da se<br />
prenesemo u situaciju kakva može da nastupi u najgorim slučajevima koji mogu našu zemlju da<br />
snađu, da pretpostavimo da će agresor, neprijatelj, da koristi čak i naše propise da sprovede<br />
neke svoje namere, da razbije Jugoslaviju, na one njene sastavne delove koje Ustav daje»<br />
(Sednice CK KPJ 1948-52, 1985, str. 670). Ova retka upozorenja nadvladavala je logika<br />
ekonomskog grupnog interesa, a vodeće političke ličnosti (naročito Tito) dugo se nisu jasno<br />
izjašnjavale. U Titovim govorima iz ovoga doba može se uočiti kolebanje između reformista i<br />
centralista. Januara 1963. u govoru omladini kritikovao je hegemonizam brojnije nacije, ali i<br />
one koji su na visokom stupnju ekonomskog razvitka. Izričito je tvrdio da je besmisleno da<br />
republike moraju imati sve atribute države (Tito 1977 b, str. 259-260). Godinu dana kasnije, na<br />
8. kongresu SKJ težište kritike u njegovom referatu bila je opasnost od birokratske<br />
centralizacije, unitarizma i hegemonizma i osuda veštačkog jugoslovenstva (Tito 1977 b, str.<br />
267). Tito se stalno zalagao za čvrstu i jedinstvenu partiju i kolebao se u podršci ekonomskoj<br />
reformi. Izgleda da je pojačana kritika jugoslovenstva kao unitarizma još s kraja 1950-ih bila<br />
nagoveštaj zaokreta ka decentralizaciji ekonomije.<br />
Kolebanja hrvatskog jezičkog separatizma pratila su kao senka mene u srpsko-hrvatskim<br />
odnosima, a Banac čak piše o jezičkom smeru centralizma. Sve do sredine 1920-ih nije bilo<br />
otpora traganju za jedinstvenim srpsko-hrvatskim jezičkim standardom utemeljenim na<br />
štokavskom narečju. Prelaz Hrvata na Karadžićeve pravopisne norme u 19. veku naročito su<br />
zagovarali vukovci-kulturni unitaristi. J. Skerlić je 1913. predlagao da Srbi odustanu od ćirilice<br />
u zamenu za hrvatsko prihvatanje «istočnog narečja». Bilo je to doba kada je hrvatski vajar I.<br />
Meštrović stvorio nacrt za monumentalni Kosovski hram i kipove sa motivima kosovske<br />
epopeje i bio doživljavan kao mesija jugoslovenskog ujedinjenja. Neretko se tvrdilo da je<br />
Jugoslavija odveć malena zemlja za jezički pluralizam i da razvoj traži jedinstveni jezički<br />
standard (Banac 1988, str. 202). Već krajem 1920-ih porastao je u Hrvatskoj otpor srpskoj<br />
ekavštini, koji je kulminirao u hrvatskom ustaškom fašističkom jezičkom separatizmu 1941-45,<br />
da bi ponovo oživeo 1967, a novu kulminaciju dosegao 1992. Oscilacije hrvatskog jezičkog<br />
samoupravnog separatizma bile su primetne i u socijalističkoj Jugoslaviji. Novosadskim<br />
110
Change language