Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

Titov odnos prema dominantnoj naciji u Jugoslaviji bio je relativno postojan. U «Proleteru» je
decembra 1942. pisao o versajskoj Jugoslaviji, zemlji nacionalnog ugnjetavanja, u kojoj je
vladala velikosrpska hegemonistička klika, istovremeno dodajući da su u redovima NOV u
ogromnoj većini Srbi i da srpski narod daje najveći doprinos u krvi u borbi protiv okupatora
(Tito 1977 b, str. 71). U ovom Titovom članku «Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svetlu NOBa»
sažet je docniji Titov odnos prema Srbima: strah od hegemonizma najbrojnije nacije, ali i
oslonac na pretežno srpski borački kadar. Borački učinak je kasnije postupno simetrično deljen
u formulacijama kao «prolivala se krv svih naših naroda», jer bez uravnotežavanja zasluga svih
nacija nije bilo moguće isticati vrhovnu vrednost – bratstvo i jedinstvo. Lako je pojmljiva
neophodnost političkog pragmatizma ove vrste i napor da se ne povredi oslobodilačka
osetljivost ostalih nacija i narodnosti. Premda je uočavao da su neki narodi više izmanipulisani
šovinizmom od drugih, Tito se u odnosu prema Srbima na izvesnim prekretnicama kolebao
(1948, 1966, 1972). Opominjao je Srbe da su kao najbrojniji narod najodgovorniji, nakon 1948.
strepeo je od tradicionalnih proruskih osećanja kod Srba, a 1966. od političkih kombinacija u
vrhu savezne policije sa Rankovićem na čelu. S druge strane, uviđao je državotvornost i
borbenost srpskog naroda (bez kog bi Jugoslavija bila nemoguća), lojalnost pretežno sprskog
boračkog partijskog i državnog kadra, a naročito odanost većinskog srpskog oficirskog kadra
JNA. U složenim međunacionalnim sukobima arbitrirao je simetričnim čistkama, čvrsto uveren
da je interes jugoslovenske radničke klase nedeljiv, a samim tim je i partiju kao zaštitnika tog
interesa smatrao ključnom integrativnom ustanovom poretka. Osećao se odgovornim pre svega
pred jugoslovenskom radničkom klasom, zatim partijom, a tek potom pred skupštinom, a
nikada pred bilo kojom nacijom.
Niz nepredvidljivih okolnosti gonio je Tita da čvorno nadnacionalno uverenje, manje ili više
elastično, prilagođava novim situacijama u čemu se ogledao njegov politički talenat. Odnos
prema SSSR-u bio je moćna struktura u senci koja je direktno ili indirektno uticala na gotovo
sve ključne segmente Titove politike. Premda hegemona, sovjetska država na čelu lagera uvek
je bila važan oslonac stabilnosti Titove vlasti, bez čijeg postojanja je teško bilo zamisliti i
opstanak samoupravnog socijalizma. S druge strane, zbog stalne manje ili više akutne sovjetske
vojne pretnje Tito se manje ili više približavao Zapadu. To ga je podstaklo na uvođenje
samoupravljanja i delimičnu liberalizaciju, što je unosilo značajne promene u međunacionalne
odnose. Decentralizacija ekonomije i uvođenje tržišta hrabrili su nacionalna osećanja, naročito
u partiji. Vrh se nadao da će tržište ojačati ekonomsku međuzavisnost regiona, horizontalnu
pokretljivost i kosmopolitizaciju prostora. Jedinstvena partija trebalo je da bude garant
obuzdavanja centrifugalnih sila unutar sistema. Ekonomskim interesima podstaknuti proces
decentralizacije burno će se ispoljiti polovinom 1960-ih sa daljom liberalizacijom tržišta. Tada
dolazi do polarizacije u partiji i Titovih čistki. Više Titovih saradnika svedočilo je da je Tito
imao snažno razvijen osećaj za državu i njeno jedinstvo, u čemu je gledao osnovu samostalne
nevazalne politike i smisao vlastitog dela. Kada je zašao u godine, bio je zaokupljen
iskušenjima zemlje nakon njegove smrti, strepeći da ni SKJ ni JNA neće očuvati Jugoslaviju.
Polazio je od toga da će, spuštajući suverenitet na republike, a delom i na pokrajine, sačuvati
neku vrstu meke federacije sa elementima konfederalizma. Tu ne bi bilo razloga za separatizam
Slovenije i Hrvatske, dok bi ekonomija spajala federalne jedinice što je bio u duhu trenda
evropskog razvoja toga vremena (Čkrebić 1995, str. 109). Ima mišljenja da je reforma
federacije i 1971. neopravdano kasnila posle privredne reforme 1965 (Minić 1993, str. 299).
Bilo kako bilo, mehanizam za održavanje jedinstva interesno diferencirane države svakako je
iziskivao više dodatnih neideoloških osigurača nego što je bio obrazac meke federacije u senci
monopolske partije.
Oblasne razlike u ekonomskoj razvijenosti imale su krupnu direktnu ili posrednu ulogu u
jačanju nacionalizma u Jugoslaviji. Komunisti su bili svesni delovanja dugih ekonomskih
trendova (razlike u stupnju razvoja), pa je u većini partijskih dokumenata najvišeg ranga stajala
direktiva da treba prevazići razlike u regionalnom razvoju. U Titovom režimu je ekonomsko
rivalstvo između republika bilo najsnažnija poluga nacionalizma, pošto su versko-konfesionalni
i jezički razlozi bili potisnuti ili rešeni. Sam po sebi lokalni ekonomski nacionalizam nije
108