Todor Kuljić TITO -sociološkoistorijska studija- (Drugo ... - Početak

Slovenaca i Hrvata, a saradnja sa Beogradom bila je najpouzdanija zaštita od italijanske
opasnosti. Iščezavanje pomenutih pretnji bila je važna spoljnopolitička okolnost koja je širila
manevar slovenačkom i hrvatskom separatizmu. Obnovu Austro-Ugarske Staljin je definitivno
sprečio u Potsdamu 1945, a kada je novembra 1975. Osimskim sporazumima definitivno
utvrđena jugoslovensko-italijanska granica na kopnu i moru, iščezle su važne spoljnopolitičke
prepreke hrvatskom i slovenačkom separatizmu. Što u tom trenutku nisu bile vidljive
dalekosežne posledice ovih događaja nije neobično, jer prekretnička zbivanja, po pravilu, nisu
spektakularna već deluju tiho i naknadno.
Višenacionalne države su naročito krhke na krupnim istorijskim prekretnicama i u tim
trenucima je političarima neophodna velika sposobnost balansiranja i manevrisanja. Jedno
oprezno poređenje uzroka raspada Austro-Ugarske 1918. i SFRJ 1992. može dočarati ove
okolnosti. Tejlor je tvrdio da je talijanski nacionalizam bio David koji je srušio staru Austriju,
a srpski nacionalizam je bio David Austro-Ugarske. Izbezumljeni izazovom italijanske, a
kasnije srpske opasnosti, habzburški političari izgubili su sposobnost balansiranja i
manevrisanja i uvukli carevinu u porazni rat. Mutatis mutandis, albanski nacionalizam
isprovocirao je srpske političare, koji su počinili slične greške kao nekada Habzburzi. Uz to,
srpski političari su krajem 1980-ih pogrešno ocenili međunarodnu situaciju (uspon Nemačke i
pad SSSR-a), što je još više učinilo anahronim krutu srpsku federalnu politiku. Stabilnost
višenacionalne Austro-Ugarske i SFRJ počivala je na sličnoj ravnoteži, a greške prestoničkih
naroda bile su najfatalnije. Kada je 1912. raskomadano Otomansko carstvo u Evropi,
nacionalno načelo je pobedilo na svim granicama Habzburške monarhije (slično stanju u
SSSR-u i SFRJ 1991) i obistinila se slutnja Andrašija iz polovine 19. veka da će Austro-
Ugarska postati evropski bolesnik (Taylor 1990, str. 283-284). Posle balkanskih ratova
Otomansko carstvo ostalo je «mrtvac na Bosforu», a Austro-Ugarska je postala evropski
«bolesnik». Morala je krenuti u rat da bi ojačala autoritet krune i rešila nacionalno pitanje.
Poražena je, a pobedio je secesionizam slovenskih naroda. Slično se zbilo na Balkanu kada je
krajem 1980-ih, sa promenama u SSSR-u i lageru i ujedinjenjem Nemačke, SFRJ postala
bolesnik, a uvođenjem višepartijskog sistema 1990. «mrtvac na Balkanu». Njena stabilnost
počivala je na bipolarnom svetu, evropskoj bezbednosti (koju je uništilo ujedinjenje
Nemačke), internacionalističkom marksizmu i nadnacionalnom kultu vođe.
104