Energetika je jedna ozbiljna priča - Industrija

vremeplov
vremeplov
Pod pojmom finansijska kriza podrazumeva
se proces opšteg kontinuiranog pada tržišne
cene finansijskih instrumenata, na određenom
tržištu. Do pada cene dolazi zbog povećanja
ponude u odnosu na tražnju, odnosno kada
je opšta ponuda vrednosnih papira, u dužem
vremenskom periodu, veća od njihove tražnje.
Disharmonija između ponude i tražnje javlja se
iz pretežno dva razloga, a to je da investitori
nemaju sredstva ili ne žele da ta sredstva ulažu
u hartije od vrednosti. Disharmonija nadalje
dovodi do pada privrednih aktivnosti odnosno
smanjenja proizvodnje roba i ulsuga i njihove
ponude na tržištu. Ako pri nepromenjenoj tražnji
ponuda opada, to neminovno vodi do rasta
inflatornih uticaja usled čega novac gubi svoju
dotadašnju vrednost. Takođe, kada novac gubi
vrednost, dolazi i do pada kursa domaće valute
u odnosu na stranu, odnosno treba izdvojiti više
domaćeg novca za kupovinu strane valute.
Da bi neka negativna promena na finansijkom tržištu
bila nazvana krizom mora ispuniti određene uslove,
odnosno mora imati posebne osobine. Za početak
neophodno je da bude opšta, odnosno da zahvata
veći deo finansijskog tržišta i njegove učesnike. Negativna dešavanja
na delovima finansijskog tržišta nisu toliko zabrinjavajuća i
predstavljaju njegov sastavni deo.
Zatim, bitno je da je izazvana ekonomskim a ne neekonomskim
uzrocima. Neekonomski uzroci nisu trajnijeg karaktera i obično
brzo dođu i prođu. Trajnost je takođe bitan uslov, jer kratkotrajni
poremećaji se ne mogu nazivati krizom. Jedan od uslova je i da
pad cena vrednosnih papira mora da bude drastičan, mali padovi
se svakodnevno dešavaju, i mora da je povezan sa opštom privrednom
krizom u jednoj ekonomiji.
Berzanski krahovi kroz istoriju
Proces naglog rasta cena akcija na berzi naziva se berzanski bum,
dok berzanski krah predstavlja njihov nagli pad i često označava
početak dugotrajnih privrednih kriza i depresija. Jedan od prvih i
najpoznatijih krahova desio se u Engleskoj, na Londonskoj berzi
davne 1720. godine. Nazvan je „Južnomorski mehur“ (South Sea
Bubble), po engleskom nazivu kompanije „South Sea Company“,
koja ga je i izazvala.
Devet godina pre toga, engleski parlament doneo je zakon po
kom je osnovana pomenuta kompanija, kako bi se zadovoljili
poverioci koji su državu kreditirali u nekoliko ratova. Umesto
potraživanja, poverioci su dobili vrednosne papire kompanije
South Sea, koja je dobila monopol nad trgovinom između Engleske
i njenih južnih kolonija (Australija, Indija, južni delovi Afrike...).
Iako se očekivalo da će kompanija ostvarivati enormne dobitke, s
obzirom na njen monopolistički položaj, ona je od početka beležila
gubitke, koji su prikrivani od javnosti. Gubitak se konstantno
pokrivao novim emisijama akcija i drugih hartija od vrednosti, za
kojima je uvek vladala velika tražnja. Na Londonskoj berzi ove
su akcije bile ubedljivo najtrgovanije, formirajući njihovu veoma
visoku cenu, što je dovelo do toga da tržišna kapitalizacija kompanije
„South Sea“ bude oko 500 miliona funti sterlinga, što je
bilo pet puta više od ukupne vrednosti gotovog novca u opticaju
u svim zemljama tadašnje Evrope. Tada se saznalo za velike
gubtike i dogodio se prvi berzanski krah u istoriji. Cene akcija su
drastično opale, postavši gotovo potpuno bezvredne, a obogatili
su se samo pojedinci, među kojima Princ od Velsa, prestolonaslednik,
kao i predsednik Vlade, ser Robert Valpol. Posle toga,
Parlament je doneo takozvani Zakon o mehurima („Bubble Act“)
u cilju zaštite investitora od sličnih obmana.
U novijoj istoriji svakako je najpoznatiji berzanski krah sa kraja
20-ih i početka 30-ih godina XX veka. Tokom 20-ih godina, pre
svega na Njujorškoj berzi, ali i na drugim berzama u Americi, cene
akcija i drugih hartija veoma su brzo rasle. Vladalo je veliko interesovanje
za ulaganja u njih, a veći deo ulaganja bio je na kredit,
odnosno, investitor je plaćao samo deo cene određene hartije
(npr. od 10% do 15%), dok bi ostatak platio kasnije. S obzirom na
trend rasta cena gotovo svih akcija, očekivalo se da će o roku dospeća
svi biti u stanju da plate ostatak cene kupljenih akcija, pošto
će u tom trenutku moći da ih prodaju, ostvarujući kapitalnu dobit.
Uzimajući kredit od brokera ili banke za plaćanje ostatka cene
akcija, investitor je zalagao kupljene akcije, kao garanciju. Ukoliko
bi cene akcija porasle, on bi ih prodavao i plaćao banci kredit sa
kamatom, a ukoliko bi došlo do pada cena, invesitor bi odustajao
od kupovine, ostavljajući akcije banci da njihovom prodajom
namiri dug.
92
Industrija 35 / decembar 2011.