Helsinška povelja - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

Zašto je našim
susedima Srbija bauk
Piše: Rade Vukosav
Treba li Srbiji ekstremno nacionalistička politička stranka
čiji strateško-politički projekti vređaju i ugrožavaju naše
susede, što nam ne služi na čast. Stranka i njena politika
čiji je osnivač na optuženičkoj klupi, optužen za ratne
zločine i zločine protiv čovečnosti. Protagonisti te stranke
i njeno članstvo (koje nije malobrojno), za ono što su do
sada činili i za šta se i dalje deklarativno bore, ne samo
da ne poriču, nego još i javno ističu svoje ciljeve, one
ciljeve čiji je projekat “velika Srbija”; imaju pretenzije na
teritorije svih naših suseda sa kojima se Srbija graniči,
što nam ne služi za ugled. Hvale se da to što čine i što
hoće – služi “srpskim nacionalnim interesima”. Više puta
ponavljaju da im je to imperativ i da se toga ne odriču.
Njihov stranački organ i moto se još zove “Velika Srbija”. A
osnivač stranke iz hapsane izdaje zavet da to ne zaborave.
Oni se time diče. Srbija to toleriše.
Geografska karta njihove “Velike Srbije”, osim Srbije,
obuhvata i: celu Makedoniju, sa nazivom “Južna Srbija”;
celu Bosnu i Hercegovinu, celu Crnu Goru, a Hrvatsku od
Karlobaga, pa granicom koja obuhvata Ogulin, Karlovac
i Viroviticu. Slavonija, Baranja i Vojvodina je, po njima,
“Severna Srbija”, a Dalmacija sa otocima, te Likom i
Banijom je “Zapadna Srbija”
Sve je to ucrtano i ispisano na njihovoj javnoj
geografskoj karti ispod koje piše: “SRBINE, BRATE,
NE ZABORAVI! OVO SU SRPSKE ZEMLJE!” Po ovoj
“velikosrpskoj” geografskoj karti (Bože, veruju li oni u
to?) nema Makedonije, nema Crne Gore, nema Bosne i
Hercegovine, a Hrvatska nema izlaska na more niti prema
Istri, osim ako im Slovenci ne ustupe koridor pod zakup.
Još od dolaska Karađorđevića na okrvavljeno prestolje
Srbije, pa do danas, elanom ravnom ludilu, borimo se za
nekakve “srpske zemlje” van granica Srbije, čime ne samo
da upropaštavamo i unazađujemo Srbe van Srbije, nego i
Srbiju ratovima iscrpoljujemo i držimo je u siromaštvu.
Koliko je samo Srba izginulo, pomrlo od gladi, bolesti,
iscrpljenosti i po logorima za te sulude ciljeve. Dva
balkanska rata za “Južnu Srbiju” i izlaz na srpsko more”
preko Albanije, ubistvo Ferdinanda zbog “srpske Bosne”
( što je, samo u I svetskom ratu, rezultiralo smrt preko
milion Srba); pa u ovom Miloševićevom ratu za “sve Srbe
u jednoj državi”, čiji je rezultat masovne grobnice, te više
stotina hiljada samo Srba je ostalo bez kuća i zavičaja i
tri puta toliko ne/Srba, što je uzrokovalo da su Srbi van
naša pošta
Srbije, u sredinama u kojima žive, omrznuti. Jer su takvom
politikom Srbi u drugim republikama prikazani kao
nelojalni protivnici društva sa plemenskim mentalitetom,
a Srbija kao agresor, kao permanentna opsanost i strašilo
za naše susede. Ovo je Srbiju opteretilo sa stotinama
hiljada izbeglihca. Zaboravili smo kad je osnivač ove
stranke, pred TV kamerama, pretio Hrvatima: “Svi Srbi u
hrvatskoj su moji organizovani četnici i svi su naoružani”,
a nisu bili. Time ih je naložio na vatru. Reakcija sa druge
strane nije izostala.
Šta ovi naši susedi, sa kojima se graničimo, misle o
Srbiji u kojoj legalno postoji takva stranka, sa projektom
koji javno, bez smetnji Vladinih organa, propagira jednu
takvu velikosrpsku, srbocentričnu, srboekspanzionističku
politiku – na račun njihovih teritorija i ugroženosti
opstanka njih samih kao država? I etnočišćenja - zna
se. Trebamo se o tome ozbiljno zamisliti. I to nije samo
jedna takva stranka, nego i slične stranke i slični političari
čije stranke nose druge nazive, a koji misle isto što i ona
rečena, velikosrpska, kao što su DSS, SPS i sl. koje se
nisu javno ogradile od toga, nego to i priželjkuju, samo
što političari samodeklarisane velikosrpske stranke to
glasno razmišljaju, čineći sebe trubom svih ekstremnih
nacionalista u nas. Plus što se rukovodstvo te stranke i
mnogi njeni članovi agresivno ponašaju u parlamentu i
u sredinama u kojima postoje i deluju. Zamislimo kako
bi prošla tako slična stranka u Nemačkoj koja bi javno
od Francuske tražila Alzas i Lorenu, ili, pak, francuska
stranka koja bi od Nemačke tražila Sarsku oblast…
Možemo li ovakvi u Evropu? Zašto takvo ponašanje ne
zabranimo?
Uz sve ove navedene negativnosti dodajmo i “naše”
ratne zločince, koje oni časte nazivima “srpskih heroja”,
“junaka”, “Obilića”, “boraca za srpske nacionalne interese”
i kako još ne. Neke najkrupnije zločince još nismo predali
pravdi. Držimo ih kao, ili monetu za potkusurivanje, ili
su zločinci ucenili Vladu da će uzainat izneti istinu o
prošlome ratu, ako ih predaju, pa se taktizira, opstruira,
izvrdava; foliraju se neke “aktivnosti” da, eto, “radimo na
tome, ali nam nisu dostupni”, “nikako da ih lociramo”...
Umesto da se zabrinemo što nam je ceo državni vrh, ceo
vojni vrh i ceo policijski vrh Miloševićevog režima u Hagu,
da priznamo zlo i osudimo ga, mi se drčimo. Srbija gubi
vreme, a “vreme je novac”, vreme prolazi i to godinama;
ono nema čekaonicu, pa nam svaki napredak izmiče.
Srbija stagnira, još daleko od Evrope. Umesto da se okrene
sebi, Srbija se odavno ponaša kao balon, koji se rasprsne
kad se naduva preko sadržaja svoje zapremine. I to nam
se, na žalost, ponavlja. Onda nam je uvek neki đavo kriv,
a ne naši političari. Jadni narod trpi. Gospodo političari!
Dokle ovako zaboga?
Najsrdačnije vam čestitam izlazak 100. broja “Helsinške povelje”.
Direktor Narodne biblioteke u Petrovu
Ozren Jorganović
Uredništvo “Helsinške povelje” vam se najsrdačnije zahvaljuje!
helsinška povelja, novembar – decembar 2006 53