Helsinška povelja - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

parlamentarni izbori 2007.
u pravcima i brzinama sa ovakvom vlašću. Hajde da
vidimo kako se ona nosila sa dominantnim političkim
problemima, i šta nam to govori o tome šta bi mogla činiti
ubuduće, ako joj se samo pruži prilika.
Krenućemo od kraja: Srbija je dobila novi Ustav, i to je
onaj najopipljiviji rezultat aktuelne vlasti, uz nesebičnu
drugarsku pomoć “konstruktivne opozicije”. Ne bi to
uopšte bilo tako mala stvar, samo da taj Ustav nije tako
strašno bušan, da ne propušta na sve strane, te da nije,
u mnogim važnim svojim segmentima, pre smetnja nego
podsticaj daljoj modernizaciji i evropeizaciji Srbije; na
pojedinim mestima, Ustav se pretvara u Ustrav, u ciničnu
sprdnju sa savremenim demokratskim standardima; o
onoj dadaističkoj “preambuli” da i ne govorimo: ona sama
po sebi minira svaku klicu ozbiljnosti “ustavotvornog”
projekta, ovakvog kakvog su ga njegovi akteri zamislili i
sproveli. Žali bože proćerdanog vremena i energije, što su
resursi za koje svaka neodgovorna vlast u ovoj zemlji misli
da su neiscrpni.
Dalje, “kosovsko pitanje” sama je Vlada definisala
kao prioritet svih prioriteta, a prevashodno zbog njega
je, uostalom, skarabudžen i ovaj i ovakav Ustav. Šta je,
međutim, realan domet vladine “kosovske politike”, ako
takva uopšte postoji (odlučno odbijam da bilo kakvom
politikom smatram diletantsko čantranje Sande Rašković
Ivić, najnadrealnijeg političkog entiteta Koštuničine
Srbije nakon neprevaziđene Ljiljane Čolić)? Bojim se da je
domet nepostojeći, jerbo je Vlada spektakularno omanula
i u (nepostojećem?) “planu A” i u “planu B”. Ovo bi prvo
bio donkihotovski napor da se Kosovo nekako zadrži
u granicama Srbije, barem formalno. Od toga nije bilo
ništa, dinamika rešavanja “kosovskog problema” ide na
drugu stranu; tome se mogu postavljati razne zapreke
i “zvrčke” koje će malko prolongirati stvari, ali sve je to
zamajavanje bez suštinskog efekta. Ono drugo bilo bi,
pak, formulisanje nekakve postkosovske strategije Srbije.
Od toga ne videsmo ni mukajet, jer bi samo razmatranje
takve opcije bilo kršenje Tabua, magijsko “zazivanje”
onoga u šta vlast naprosto “odbija da veruje”, kao da se
radi o skupini epskom poezijom obuzetih entuzijasta, a ne
o najodgovornijim državnim službenicima.
“Crnogorsko pitanje” takođe je impresivna Vladina
bruka. Ne zato, da se razumemo, što se famozna “državna
zajednica” raspala – to je bilo neminovno, jer je ta
zajednica bila bizarna karikatura, i nije služila ama baš
ničemu pametnom. Vlada se obrukala zato što je, svakom
razumu i svakoj argumentaciji uprkos, stavila ama baš sve
karte na virtuelnu “državnu zajednicu”, pa je na kraju,
nakon CG referenduma, ostala “na suvom”, osramoćena,
blamantno dezorijentisana i infantilno nadurena. A takvo
poniženje za Vladu ujedno je i poniženje za Srbiju – pri
tome lako predvidivo i sasvim nepotrebno! – i to je ono
što i boli i ljuti. Srbija se iznova zamajavala iluzijama,
iznova je bila talac sa svakom stvarnošću posvađanih
“velenacionalnih” opsesija i frustracija svoje političke i
intelektualne nadrielite. Ima li tome uopšte kraja? I ko to
može duže da izdrži: Oni ili Srbija?
Premijeru i društvu tako dirljivo aprijatno “haško
pitanje” još jedan je brodolom ove vlasti. Prvo su pokušali
da se prave da Hag i Tribunal uopšte ne postoje jer Vlada,
bože moj, ima pametnija posla nego da se bavi devetim
rupama na diplama. Ta je “mudra politika” propala
spektakularno, skoro kao prepošteni Maršićanin na
predsedničkim izborima. Potom se Vlada uhvatila priče o
“dvosmernoj saradnji” i o “dobrovoljnim predajama” kao
pijan bandere, iako je na vreme upozoravana da to nije
ništa doli trivijalna kupovina vremena, i da će je na kraju
– kad popakuje sve te “dobrovoljce” pavkoviće i ostale
Miloševićeve manekene – iznova da se suoči sa Pravim
Problemom: Ratkom Mladićem i društvom oko njega.
Elem, tri godine docnije, Srbija je zakočena i “ucenjena”
Mladićem i više i teže nego što je bila u martu 2004, i niko
tu – koliko se da videti - ni ne nazire neko održivo rešenje.
Uostalom, kako da nađeš rešenje koje prvo ni ne tražiš, pa
se onda praviš da ga tražiš, i na kraju ga možda pomalo i
tražuckaš, ali bi nekako radije da ga ne nađeš baš ti – neka
se time bakće neko drugi?!
Na koncu, Vlada se ovih dana hvali “normalizacijom
i stabilizacijom” društvene i političke situacije. Vrlo
zanimljivo. U praksi, to izgleda ovako: organizovani
kriminal se oseća sve bolje, hvala na pitanju, ono što je
preživelo “Sablju” ojačalo je i stalo na noge (i još podobijalo
odštete zarad silnih duševnih boli i podrivanja krvavo
stečenog ugleda); oko suđenja ubicama Zorana Đinđića
vlast je – na čelu sa resornim ministarstvom, kao i onim
policijskim, te njima podložnim službama - napravila
toliko svinjarija i skandala da je mučno nabrajati; na planu
“visoke politike”, radikali su jači nego ikada, mada ni ruho,
a kamoli ćud, promenili nisu; socijalisti su sve vreme bili
(bogato nagrađena) podrška vlasti; sve u svemu, dva
glavna jahača apokalipse srpskih devedesetih olako su
prevedena u blagorodni status “sistemskih stranaka”, a da
pri tome nisu doživela nikakvu suštinsku transformaciju.
I ima toga još, koliko volite.
Kažu da će sedam-osam dana pred izbore usred
Beograda sa ulične bine zvukove ispuštati Svetlana
Ceca Ražnatović, Arkanova udovica, Legijina i Šiptarova
drugarica i krunisana kraljica mafijaško-ratnomaroderskog
glamura devedesetih. Ponosni organizator hepeninga:
“narodnjačka koalicija”, vrla okosnica (do)sadašnje Vlasti.
Eto ti ga sad: da sam ja takvo nešto samo zamislio kao
mogućnost, mnogi bi gnevno i pravednički graknuli da
sam zloban. Kad, eto ti đavla, nađoše se vreća i zakrpa
i bez moje pokvarene mašte. Štono se kaže: mislite o
tome...
helsinška povelja, novembar – decembar 2006 5