Helsinška povelja - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

uspeha malo ogreje i premijer Koštunica.
U svemu tome nekako neprimećeno, kao da je zaostao
iz nekog prošlog filma, stajao je neko ko bi morao da
objektivno pocrveni kad se priča o sportskim uspesima,
jer je bitan šraf priče o najvećem sportskom posrtanju
na ovim prostorima. Reč je o predsedniku Olimpijskog
komiteta Srbije Ivanu Ćurkoviću, funkcioneru
Fudbalskog kluba”Partizan”, koji, kad se sumiraju
zbivanja u protekloj godini, zaista postaje “tamna strana
ogledala”, na kojoj samo Ćurković i njegovo “društvo
iz ćoška” mogu da prepoznaju nešto dobro. Drugim
rečima, kako očekivati da neko ko ne shvata da je to što
se već dugo radi sa “Partizanom” sve dalje od objektivnog
poimanja sporta - bude u stanju da to učini kao prvi
čovek najznačajnije sportske asocijacije.
Problem sa “Partizanom” je u tome što u tom klubu
i oko njega postoji neka realna i dejstvujuća opozicija,
a problem sa sportom uopšte je što, kad je on dignut
na državni nivo, prestaje svako preispitivanje, kritičko
promišljanje, pa čak i postavljanje “nezgodnih pitanja”. Iz
tog ugla gledano, pokušaji da se “slučaj Partizan” podigne
na državni nivo (protestne šetnje navijača kroz grad,
okupljanje pred Vladom, sastanci sa predstavnicima
Ministarstva prosvete i sporta...) više su rezultat želje da
se čitava priča gurne pod tepih (o tome je bilo više puta
reči na stranicama “Povelje”) i da sve ostane po starom,
ponovo pod “zaštitom države”.
U tom teatru apsurda, gde visoki funkcioner
najneuspešnijeg sportskog kolektiva dodeljuje priznanja
najboljim sportistima i ekipama, sasvim je logično da
se kao “spasilac” zaglibljenog “Partizana” pojavi takođe
najneuspešniji selektor u minuloj godini, ideolog i strateg
bruke u Nemačkoj, Ilija Petković. Rupa na rupu nikad
neće dati ono matematičko “minus puta minus daje
plus”. Sam Petković je, znajući kako funkcionišu ovdašnji
propagandisti, počeo priču o “velikom klubu, koji ništa
neće uraditi preko noći”. Taj scenario nije upalio pre dve
godine sa nemačkim trenerom Jirgenom Reberom, zašto
sad ne pokušati sa “nemačkom brukom”.
Jevrejski trgovci -
najbogatiji ljudi u
Srbiji
(Etničke zajednice u
Kneževini Srbiji - 3)
Piše: Olga Zirojević
Kada su Srbi 1806. godine osvojili Beograd, zatekli su
u njemu i Jevreje, pa budući na njih kivni više “zbog
varanja u trgovini, nego li zbog zakona (/vere)” oni ih
“sinodalnim zaključenijem ne samo iz grada, već i iz cele
zemlje proteraju, te se raziđu po Sremu i po Bosni”. Tom
prilikom je, izgleda, zajedno sa Turcima, i nešto Jevreja
pokršteno.
Ipak, za vreme Prvog srpskog ustanka u Beogradu se
pominju Jevreji. Posle oslobođenja Srbije pod knezom
Milošem, Jevreji se, osim u Beogradu, javljaju još u nekim
varošima. To je vreme kada se postepeno prilagođavaju
novim prilikama.
U vreme kneza Miloša najviše ih je bilo u Beogradu gde
su živeli u posebnom kvartu - Čifutani ili Jevrejskoj mali,
koja se tu još od starine pominje. Bavili su se trgovinom
i nešto manje zanatima. Tako je 1825. godine, kako to
svedoči “Tefter arački varoši Beogradske”, u Beogradu
bilo 208 aračkih jevrejskih glava sa 114 domaćina Jevreja;
uz posebno popisane zanatlije: jednog bakala, jednog
mehandžiju, dvojice tutundžija (duvandžija), devetorice
terzija, petorice kazaza (zanatlija koji izrađuje svilene i
pamučne širite, kite i ostale ukrase za starinska odela ili
konjske opreme), dvojice tenećedžija (limara), dvojice
gabeledžija (skupljača poreza) i jednog kačkavaldžije.
Do 1824. mnogi Jevrejii u Beogradu bili su u turskoj
službi kao administrativni činovnici, a tada su carskim
fermanom iz službe isključeni i na njihovo mesto
postavljeni “Hristijaniu”.
Jevreji su u Beogradu imali svoju zasebnu Jevrejsku
46 helsinška povelja, novembar – decembar 2006