Helsinška povelja - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

umesto eseja
Piše: Nenad Daković
Put na Aljasku
Razmišljao sam o tome kako da nazovem, koji naslov da
dam ovom “umesto eseju”, što je sintagma koja potekla
je iz pera ili mašine, ili možda samog računara, a možda
i obične olovke Bore Ćosića, pošto je, naravno, ne znam
pomoću kojeg pomagala ili naprave piše Bora Ćosić, koji,
eto, objavio je za mene iznenada ovaj putopis o svom
putovanju u nekadašnju zemlju porekla koja je očigledno
za njega i njegovu suprugu tako daleka i hladna kao
stvarna a ne metaforična “Aljaska”. A onda sam razumeo
da najjednostavnije je da ponovim njegov naslov da bi se
odmah znalo o čemu se u ovom zapisu piše ili govori. Jer,
ovo nije nekakva književna kritika, kako se to nekada
nazivalo, a koja danas, po mom mišljenju, više ne postoji,
iako se i dalje objavljuje, nego kao neko prijateljsko pismo
o nečemu što tek pročitao sam, a dopalo mi se veoma. Bilo
je tu, da i to kažem, mnogo kandidata ili kandidatkinja za
jedan običan naslov, a, evo me kako, dok ovo pišem, trudim
se da se kontrolišem i ne podražavam odviše stil ili način
pisanja samog pisca koji je u svojoj lepoti i jednostavnosti
nalik onom iskušenju da ne okrenem se za nekom
devojskom, što je nešto normalno među muškarcima. Evo
samo nekih od kandidata ili kandidatkinja, kao što sam
već rekao: “u nekoj stalnoj poseti”, “drveće je mudrije od
ljudi”, “jer, čovek, govoreći o drugima najpre o sebi govori”,
ili “ljudski mozak uzda se još uvek u svoje elipse” i tako
dalje. Moj plan je ovde, u ovom krasnopisu, sledeći. Ovaj
putopis je osoben ili različit po tome što Ćosić i njegova
Lidija ne idu nazad na Aljasku radi Aljaske, nego radi
prijatelja koji tamo još uvek žive ili su u međuvremenu već
mrtvi. Pošto putopisi su obično opisi predela, a ne ljudi
ovaj “put” možda to i nije u ovom žanru književnom, nego
neka vrsta antropologije, ili studije karaktera i života i
sudbine ljudi koji, iz ovih ili onih razloga, ostali su tamo.
Tako u ovom albumu srećemo fotografije poznatih ljudi,
koji se, naravno, menjaju, kao i predeli u kojima još uvek
žive, iako je doista drveće mudrije od ljudi, što je jedna
opaska gorka i možda nepravedna, bar ja tako mislim.
Jer, Ćosić je naravno relativist, kao i ja sam, u pogledu
putopisa, a i antropologije kao nekakve studije ili nauke i
prijateljima. Ali je ova, da kažem, antropološka konstanta
ili ugao, izuzetna osobenost ovog putopisa, koji je pre
potraga za prijateljima, nego neka melanholija porekla,
pošto je naša Aljaska po pravilu hladna i negostiljubiva,
kao i svako poreklo ili Aljaska. Jer mene prvenstveno
zanima jedna fenomenologija imaginacije i način na
koji ona obuhvata svet. Ja, naime, mislim da takva
fenomenologija je nemoguća i zato danas pišem u svojoj
struci o postfilozofiji ili postfenomenologiji koja nije drugo
nego jedna ekstaza ili plamen imaginacije, a ne nekakav
pojam ili nauka. Zato više i ne govorim o filozofiji nego o
postfilozofiji, jer su ljudski poslovi i stvari, ako ne i dani,
sumnjivi i nestabilni, da bi o nekakvoj nauci ili putopisu,
uopšte, moglo da se piše. Mislim da to je i iskustvo mog
mentora u ovom poslu, iako i on sam na kraju sebe dovodi
u pitanje, mislim, učiteljsko i pedagoški. Tako na jednom
mestu ovoga spisa kaže: “Vidim da je nemoguće vratiti
se u to doba, kao što je nemoguće dvaput ući u istu reku.
Poršla je Sava našeg života. Dunav naše sudbine, možemo
samo da stojimo uz obalu, s nogama u pesku, i to je sve.
Nemamo mi, nas dvoje, nikakve istorije, kao što je ni
drugi nemaju. A što se iz nečijeg letopisa pamti, sami su
fantazmi, ili u najboljem slučaju jedan tekst, književni.
Nismo mi u stanju da sakupimo sve što bejasmo, jer toga
bilo je mnogo, suviše. Mi, srednje stari ljudi, nekakva
smo malena enciklopecija koječega, a ne samo jedna lepa
kratka sveska lirike. To se odnosi na svasvim mlade osobe,
pa čak ni na njih. Već u ranoj mladosti, upliće se u čovekov
život toliko stvari, tuđih, drugih, različitih, čovek jednom
rečju odmah postaje više no što jeste, on veoma brzo u
sebe prima svet. Jer ljudsko biće, jedno jedino, to je svet,
ceo. Otud naša potraga za vlastitim korenima, za mestima
na kojima to korenje izniklo je u ovakvo ili onakvo drvo,
za licima koje smo znali i predelima koji su nas okruživali,
sve se to rasipa na milion pojedinosti, nedohvatljivih za
bilo kakav obim jedne knjige, čak i putopisne. Jer mislim
da putopis neminovno ima onu ovlašnost koja potiče iz
pogleda kroz prozor kočije ili voza. Zbog toga svestan
sam koliko moja sveska ima onu tihu ležernost kojom
jedan brod plovi niz reku. Pa onda u tom posmatranju
matere zemlje na jednoj ili drugoj obali shvatamo kako
postoji još mnogo toga, vidljivog, što ni u kakav priručnik
ne može da stane”. Mislim da to je ono postputopisno ili
postfilozofsko u ovom putopisu koji to nije nego jedna je
antropologija, kao što sam rekao. A ipak Ćosić je i filozof,
jer na samom kraju beleži: “Ali iznad svih ugođaja nadvija
se neka ideja, nešto uopštavajuće, pametno i mudro, vrti
se kugla našeg postojanja u ruci istarskog bočara, kada je
ona zavitla moguće da će se dogoditi presudan sudar u
malenoj vasioni ovog podneblja, nemoguće je da će sve
završiti na ludizmu te istrijanske zabave... nešto stoji iznad
svega toga, iznad nestrpljenja, nervoze, netrpeljivosti,
sukoba, sumnji i gorkih stranputica, ljudski mozak još
uvek uzda se u svoje elipse, u svoj zvezdani raspored, zato
toliko ostajem pri tih nekoliko ljudi i njihovim zvonkim
željeznim loptama. Ipak se okreću”.
Tako se ovim platonizmom završava ovaj putopis ili
štivo koji je u sukobu sa onom ekstazom imaginacije o
kome je prethodno bilo reči. Ljudsko odveć ljudsko, kako
je rekao Niče.
44 helsinška povelja, novembar – decembar 2006