Helsinška povelja - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

Stub međunarodnog
ekonomskog razvoja
Piše: Ljubiša Sekulić
Haotično stanje na svetskoj političkoj sceni znatno
otežava izvlačenje pouzdanijih i uopštenijih zaključaka o
tome šta se stvarno dešava, šta su glavni i opredeljujući
trendovi i šta se u bližoj i daljoj budućnosti može očekivati.
Očigledno je da je sve u previranju i veoma daleko od
sigurnijih izgleda kad je reč o sudbini mira i bezbednosti.
Vlada velika zabrinutost u pogledu budućnosti i pravca
kojim svet ide.
Sporenja i konflikti prisutni su na sve strane, na
mnogim tačkama zemnjine kugle se ratuje, ili preti
ratom. Unilateralno delovanje je česta praksa, pa čak
i bez odobrenja Ujedinjenih nacija (UN), kao što je
bilo bombardovanje Srbije i intervencija u Iraku. Sve
je manje dijaloga i saradnje, a i tamo gde ih ima, odišu
nepoverenjem i otsustvom dobrih namera. Dominacija
jedne super sile je realnost sadašnjeg sveta, a pokušaji da
se u međunarodne odnose unese više demokratičnosti i
multilateralizma ne daju rezultate.
Nema napretka u reformisanju UN, kako bi povratile
ulogu koju su imale u pojedinim fazama postojanja. Šta
više, marginalizacija UN nastavlja se, a njihova politička
aktivnost se, uglavnom, svodi na delovanje Saveta
bezbenosti (SB). Nastojanja da se neki drugi punktovi za
kakvo-takvo regulisanje nekih ekonomskih i političkih
tokova u svetu izbili su u prvi plan.
Vodeće sile u svetu preuzimaju na sebe ulogu arbitra u
mnogim sferama međunarodnih odnosa. Taj krug država
je širi ili uži, prema prilikama, ali se, u principu, najčešće
svodi na minimum. Indikativan primer je ponašanje pet
privilegovanih zemalja, sa pravom veta u SB UN, koje su
uspele da osujete i ne dozvole da se članstvo u tom telu
proširi i tako ugrozi njihov monopol.
Zabrinjavajuća situacija u svetu navodi na mnoga
razmišljnja o uzrocima i o tome šta je potrebno učiniti da
bi svet bezbednije i bolje živeo.
Tako su dosta rasprostranjene teze da je danas
neophodna još jedna, ili nekoliko supersila, kako bi se
uspostavio balans snaga, a kao kandidati za tu ulogu
pominju se Kina, Indija, Evropska unija (EU), Rusija, pa
čak i Brazil. Pri tome je bitno da pomenute zemlje, a i neke
druge zaista žele da se aktivno uključe u globalnu politiku,
što se od velikih sila, inače, očekuje.
Istorija ne daje mnogo potvrda da ravnoteža snaga, sama
po sebi, predstavljala povoljnu okolnost za unapređenje
mira i bezbednosti. I kada je bila prisutna, nije bila dugog
veka i obično se narušavala, često na veoma surov način.
Međutim, istorijski događaji se teško mogu upoređivati,
pa je moguće da bi danas jedan povoljniji odnos snaga u
svetu, mogao biti delotvorniji. Ipak, mnogo izglednije bi
bilo očekivati da bi neka drugačija politička orijentacija,
koja je na dohvat ruke, bila mnogo svrsishodnija.
U teoriji međunarodnih odnosa smatra se da je
međunarodni sistem, po svojoj prirodi anarhičan, a da se
stabilnost u njemu održava delovanjem jednog hegemona,
ili hegemonijom više sila.
Tokom nešto više od jednog veka, međunarodna
zajednica je pokušavala da uspostavi multileteralan
sistem, koji je trebalo da ublaži, ako ne i zameni dominaciju
sile. Namera je bila da se putem multilateralizma olakša
prelaz iz hegemonije u pravni poredak, zasnovan na
zajedničkim vrednostima i normama. U dugoj evoluciji
multilateralizma, UN su danas, nesumnjivo, najsavršeniji
instriment do sada koncipiran. UN nisu zamišljene da
služe kao mesto za unapređenje nacionalnih interesa već
za njihovu harmonizaciju.
Osnivači UN bili su dovoljno realni da grupi od tada
vodećih zemalja u svetu obezbede privilegovan položaj
u sferi mira i bezbednosti. U isto vreme, međutim, u
Povelju su ugrađene odredbe koje osposobljavaju UN
da uspostavljaju svetski poredak u kome bi hegemonija
mogla postepeno da bude zamenjivna jednim dinamičnim
i, zaista, demokratskim multilateralizmom.
Sve ovo upućuje na zaključak da svet nema sigurniji
i bezbedniji način za prevazilaženje haotičnog stanja u
kome se nalazi, od izlaska na put multilateralizma i UN.
Generalni sekretar UN je u svom izveštaju o reformisanju
UN izneo najvažnije predloge mera i akcija, koje bi
međunarodna zajednica trebalo u tom cilju, da usvoji. Ono
što, međutim, nedostaje jeste politička volja da se priđe
promenama, koje se predlažu.
Ne čini se da druge, u suštini palijativne mere mogu da
pomognu svetu da pođe putem mira i saradnje. Jačanje
raznih alijansi i stvaranje raznih drugih saveza različite
sadržine, što se odigrava na svim meridijanima sveta,
primeri su ovakvih ponašanja. Svesne da su mnogi
među tim instrumentima saradnje više forma nago
sadržina, mnoge države preduzimaju izvesne poteze da
bi se situacija prikazala boljom nego što jeste. Tako na sve
strane niču “partneri”, “strateški partneri” i “partnerski
odnosi”, što ostavlja dobar utisak, a nigde nije objašnjeno
šta ti termini zapravo znače i da li uopšte nešto znače. I
Srbija je nedavno označena kao partner jedne važne sile
u susednom regionu, pa ostaje da se vidi kakva če biti
sadržina tog proglašenja.
Koliko je politička situacija u svetu nestabilna i
neizvesna, u međunarodnim ekonomskim odnosima
mnogo lakše se može videti šta se dešava i kuda se ide.
Prvo što u tom pogledu treba navesti jeste da je, na
tom području, uloga UN gotovo potpuno istisnuta, a
da se usmeravanje i koordinacija odvijaju u pojedinim
međunarodnim institucijama, koje za to nisu dobro
opremnjena. Osim toga, u punom zamahu je proces
globalizacije, koja praktično obuhvata zemlje i regione
svih kontinenata i u velikoj meri utiče na oblikovanje
njihovih ekonomija.
U ovoj prilici biće najviše reči o kretanju inostranog
privatnog kapitala koji, sa još nekim sektorima čini
sadržaj procesa globalizacije.
Kapital se sve više preliva preko nacionalnoih granica
i odlazi tamo gde očekuje da se može najproduktivnije
plasirati, sa gledišta profita ili strategije plasmana.
Transnacionalne korporacije (TNK) su glavni nosilac
prekograničnog kretanja kapitala i motorna snaga samog
procesa globalizacije. U tom pogledu može se govoriti o
36 helsinška povelja, novembar – decembar 2006