Helsinška povelja - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia
Helsinška povelja - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia
Helsinška povelja - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
štaviše, dopr<strong>in</strong>eo je podsticanju takvog mentaliteta.<br />
Novi jugoslovenski šov<strong>in</strong>izmi razvijali su se na učenjima<br />
o biološkom, ili organskom jed<strong>in</strong>stvu, o staleškom i<br />
korporativnom društvu, na porukama neoromantičarskog<br />
istoricizma, u obnovi klerikalizma, u uzavrelom,<br />
mesijanskom metežu.<br />
U poslednjim decenijama je postepena promena<br />
odnosa prema komunizmu odredila i promenu odnosa<br />
prema svakom totalitarizmu. Suočavanje s prošlošću<br />
obično se odvija u vrednosnim okvirima sopstvenog<br />
vremena, i ono je prožeto njegovim krizama i<br />
nedoumicama. Sećanje i preispitivanje ispunjeno je i<br />
ant<strong>in</strong>omijom pobeđenih i poraženih, i ono prožima<br />
odmeravanje snaga suprotstavljenih kolektivnih<br />
identititeta. Zaoštrio se, i postao utilitaran, i odnos<br />
prema istoriji. Istorija se smeštala u sadržaje nacionalnog<br />
ekskluzivizma i moralnog relativizma, prateći odjeke<br />
tekućih nezadovoljstava, bez obzira na njihov sadržaj i<br />
prirodu, i očekivanja od budućnosti. Srbija je morala da se<br />
suoči i s nestankom čitavog jednog sveta čiji su ideološki<br />
opstanak dom<strong>in</strong>antne elite smatrale sopstvenim. Nova<br />
nacionalna mitologija nastala je u nekoj vrsti s<strong>in</strong>kretizma,<br />
donekle smišljenog, donekle spontanog, šov<strong>in</strong>izma,<br />
pravoslavlja i komunizma. Još jednom je uzdignut ruski<br />
mit kao tradicionalna, pouzdana osnova populističke i<br />
socijalne demagogije. Redizajnirani kolektivistički duh<br />
dobio je i klerikalna i, u izvesnoj meri, rasistička svojstva.<br />
Demokratska i liberalna alternativa nije raspolagala<br />
istorijskim kont<strong>in</strong>uitetom, ubedljivom argumentacijom,<br />
niti dovoljnom društvenom osnovom. Zajednička država<br />
razumevala se kao poprište sukobljenih identiteta.<br />
Ponikle iz same nomenklature, elite su nametale diskurs o<br />
nacionalnim <strong>in</strong>teresu, teritorijalnim zahtevima i nužnim,<br />
nasilnim, obračunima.<br />
Za pretpostaviti je i to, da je, u drugoj Jugoslaviji, na<br />
njenim počecima, poistovećivanje fašizma s klasnim i<br />
političkim neprijateljem, dopr<strong>in</strong>elo, u razdoblju njenog<br />
rasturanja, relativizaciji opštih građanskih vrednosti.<br />
Antifašizam je isprva bio jedna od potpora novog<br />
poretka koji je svojim postupanjem podsećao na iskustvo<br />
fašističkog, naročito nacističkog terora. Titova Jugoslavija<br />
obračunavala se istovremeno sa građanskom, klerikalnom,<br />
nacionalističkom i sopstvenom, prosovjetskom opozicijom<br />
otvorila je prvi koncentracioni logor u posleratnoj Evropi<br />
(1948). Relativizovan i <strong>in</strong>strumentalizovan, antifašizam<br />
je već krajem četrdesetih ustupio mesto zvaničnom<br />
antibirokratizmu kao novoj službenoj javnoj oznaci<br />
narodnog i državnog neprijatelja. Istorija državne<br />
i partijske paranoje ni tu se nije završila. Zaturanju<br />
antifašizma dopr<strong>in</strong>ela je i zvanična politika preuređenja<br />
odnosa udeonih naroda i manj<strong>in</strong>a, koja se pozivala na<br />
antitezu nacionalnim sukobima koji su se tumačili u<br />
fašističkoj perspektivi. Nacionalna ravnopravnost postala<br />
je i predmet tumačenja prošlosti. Izjednačavali su se<br />
uloga i karakter ustaške države i Mihailovićevog pokreta.<br />
Kvisl<strong>in</strong>zi su svi bez razlike važili za izdajnike. Antifašizam<br />
je obesmišljen u retorici nomenklature. Da bi nadmetanje<br />
republičkih i pokraj<strong>in</strong>skih adm<strong>in</strong>istracija, u razdoblju<br />
popuštanja centralizma (zvanično napušten ustavom iz<br />
ogledi o (anti)fašizmu<br />
1974), otvorilo razdoblje birokratskog nacionalizma.<br />
Titovom smrću Jugoslavija kao da je ostala bez jed<strong>in</strong>og<br />
pouzdanog zajedničkog oslonca (1980). Kako se <strong>in</strong>ače<br />
predviđalo, budućnost je bila neizvesna. Nastupila je i<br />
ozbiljna ekonomska kriza s kojom su se posttitovske vlade<br />
(u epohi tačerizma), nosile sa upornim osloncem na državni<br />
<strong>in</strong>tervencionizam. Najdalje do polov<strong>in</strong>e osamdesetih,<br />
antifašizam je još uvek bio neka vrsta ideološkog pokrova<br />
koji se režim obezbedio od kritike. Ali je posustajanje<br />
komunizma pretilo da će sa sobom povući i jednu novu<br />
relativizaciju totalitarizma. Fašizam je bio dovoljno<br />
vremenski udaljen. Fašizam ionako nije raspolagao onom<br />
društvenom osnovom koja bi totalitarno nasleđe održala<br />
u izvornom ideološkom sadržaju. Ishod i poruke Drugog<br />
svetskog rata razmatrali su se, sve otvorenije, u traganju<br />
za istorijskim osnovama nacionalnog osujećenja. Nije<br />
moglo da opstane ni vladajuće dualističko tumačenje<br />
pokreta otpora i oslobodilačkih napora. Nepostojanje<br />
kulture sećanja, zasnovane na istorijskoj ist<strong>in</strong>i, koja je<br />
sama po sebi složena i neprimenljiva u bilo kom potonjem<br />
vremenu, takođe je ostavilo prostor stvaranju novog<br />
ideološkog i političkog amalgama zatečene vladajuće<br />
nomenklature i šov<strong>in</strong>izma <strong>in</strong>telektualnog i klerikalnog<br />
porekla koji se jednako obraćao i zapuštenoj društvenoj<br />
već<strong>in</strong>i i srednjim slojevima koji su svojom konfuzijom i<br />
pasivizmom otkrivali nerazvijenost sopstvene političke<br />
kulture. Nedovoljno učvršćeno i u svakom smislu porozno,<br />
građanstvo je u novim porukama videlo i priliku da iznese<br />
tumačenja vrednosti koja je smatralo tradicionalnim.<br />
Republičke birokratije su nacionalnu mobilizaciju<br />
podsticale obnovom osećanja, uglavnom nezadovoljstava,<br />
koja su one same do nedavno potiskivale. Socijalna<br />
demagogija zamenjena je šov<strong>in</strong>ističkim populizmom.<br />
Čitavo upotrebljivo istorijsko nasleđe relativizovano je u<br />
stihiji koja se ispunjavala nasiljem. Ako je do toga vremena<br />
fašizam, ionako društveno marg<strong>in</strong>alan, potiskivan<br />
centralizmom, nacionalnom tolerancijom i postepenim<br />
otvaranjem zemlje i društva, secesionizam i šov<strong>in</strong>izam<br />
postali su potpora obnovi totalitarnih vrednosti i njihovoj<br />
širokoj društvenoj afirmaciji.<br />
U Hrvatskoj je ustaški pokret početkom devedesetih<br />
gotovo u potpunosti rehabilitovan, naročito u odnosu<br />
prema srpskoj zajednici koja se smatrala preprekom<br />
osamostaljenju i evropeizaciji. Fašistička ideologija i<br />
nasleđe naročito su se koristili u unutrašnjoj politici,<br />
dok je Hrvatska u međunarodnim odnosima postupala<br />
umerenije. Zvanična Hrvatska je takvu politiku vodila<br />
i u osloncu na Nemačku, napuštajući svaki politički<br />
sadržaj, uključujući antifašizam, koji bi podsećao na<br />
antigermanska osećanja. Hrvatska je, međutim, već<br />
polov<strong>in</strong>om devedesetih mogla smatrati da je osvarila<br />
svoje ratne ciljeve, etničkim čišćenjem ruralnih Srba<br />
i uticajem u bosansko-hercegovačkoj federaciji. Svaki<br />
budući totalitarizam bio je smetnja njenoj evropskoj<br />
<strong>in</strong>tegraciji. Na drugoj strani, Srbiju su pritiskale posledice<br />
ekonomskih sankcija i izolacije, i loših odnosa sa EU i SAD.<br />
U Srbiji je, istovremeno, autoritarna vladav<strong>in</strong>a opstajala<br />
zahvaljujući krim<strong>in</strong>alizaciji društva i razaranju političke,<br />
<strong>in</strong><strong>for</strong>mativne i masovne kulture. Zvanična Srbija možda se<br />
hels<strong>in</strong>ška <strong>povelja</strong>, novembar – decembar 2006 19
Change language