Helsinška povelja - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

analitičarima prema kojima je ovaj poklon Srbiji – stigao
prekasno! No, dobro. Kažu da se poklonima ne gleda u
zube. Pa ipak.
Između onih igrača na domaćoj političkoj sceni koji
istrajno zagovaraju civilizacijsko integrisanje Srbije u
evropsku zajednicu naroda, u jednom trenutku otvorena
je prava verbalna paljba naspram pitanja – ko je zaslužniji
za prijem Srbije u Partnerstvo (kabinet predsednika
Republike i Ministarstvo za inostrane poslove). U isto
vreme, stekao se utisak da je predsednik Vlade bio
zatečen i da se nije bogzna koliko obradovao činu iz Rige,
mada se brzo snašao, što se može zaključiti i po tome
da je Partnerstvo hitro usmerio na svoju “kosmetsku”
vodenicu, rekavši da je on sada sigurniji da će “Kosovo i
Metohija ostati u Srbiji”. Ministar odbrane je, pak, izjavio
da je Srbija ulaskom u predvorje Alijanse načinila “konačan
razlaz s dilemama o evroatlantskim integracijama”.
Doduše, ostalo je nejasno na koga je mislio ministar.
No, svejedno, bilo da se njegova izjava odnosila na
relevantne političke činioce, bilo na elektorat Srbije,
nismo baš sigurni da je većini Evropa dominantni politički
i egzistencijalni izbor. Sve i kad bi se zanemarili svi drugi
indikatori, izjava novog lidera socijalista – čiji je smisao
u tome da niko nema pravo da isključuje ni ratnu opciju
u očuvanju Kosmeta u državnim granicama Srbije, i
izjave epigona sheveningenskog bolesnika koji je blefirao
štrajkom glađu – kako se srpski radikali ni danas ne odriču
ni Kosmeta ni “srpskih krajina” - pouzdana je potpora
rečenoj tvrdnji.
Dok se u evropskom medijskom (i političkom) polju čin
iz Rige definisao kao “potez dobre volje”, “velika šansa sa
Srbiju” i tome slično, ideolozi i lideri tradicionalističkog
srpskog bloka oglasili su se tezom da je prijem Srbije
u Partnerstvo bez izručenja Mladića Hagu – “trijumf
nesaradnje” (naravno, misli se na nesaradnju Srbije sa
Tribunalom)! Ta šizofrena logika, grubo govoreći, ima
uporište bezmalo u polovini ovdašnjeg biračkog tela. I
utoliko je opsanija.
Čelnici Alijanse i Evropske unije upozorili su srpske
političke prvake da “Ratko Mladić mora biti izručen
Tribunalu”, na šta su se ovi “čvrsto” obavezali da će
to uraditi nakon izbora. Međutim, njihova reč ne
deluje uverljivo! Jer, ni do sada nije manjkalo takvih
obećanja, ali je manjkalo političke volje i odlučnosti da
se Mladić uhapsi. To je jedno, a drugo – šta će biti ako
na predstojećim parlamentarnim izborima ne pobedi
prodemokratski blok, nego prevagu odnese, recimo,
narodnjačko-radikalska koalicija!?
Treba li i pominjati da žrtve imaju pravo makar na
toliko pravde – da njihov dželat odgovara za svoja zlodela.
S druge strane, gotovo da je nemoguće graditi poverenje,
dakle i bezbednost u regionu ako se protagonisti teških
ratnih zločina ne privedu pravdi. Bez toga, ni Partnerstvo
za mir ne znači mnogo. Zato ono i jeste na klimavim
nogama.
Kletva svetog kneza
Piše: Miroslav Filipović
Neki aspekti rešenja statusa Kosova mogli bi da
naruše mirno stanje u Dolini. Srbi se sa čežnjom
sećaju ne tako davnog vremena kada je početku
Kosovske ulice u Bujanovcu stajao srpski tenk. A
oči lako vide ono čega je duša prepuna. Malomalo
pa se povede reč o ustanku na Kosovu, pa o
velikoj, nezvaničnoj mobilizaciji, sve po kletvi svetog
kneza Lazara Hrebeljanovića: “Ko ne dođe u boj na
Kosovo…”
Posle okončanja neprijateljstava na jugu Srbije, 2001.
godine, Preševska dolina je svakim danom sve više gubila
na značaju i medijskoj i političkoj zanimljivosti. Srbija je
postala pristojna država sa pristojnim političarima koji
su obećavali da će postati još pristojniji, pa su ratoborni
Albanci pod uticajem svojih mentora morali, makar
privremeno, da napuste san o Dardaniji kao neotuđivom
i neraskidivom delu Kosova kao nezavisne države. Ono
retko i duboko sakriveno i potisnuto “građansko” u
albanskom društvu počelo je da se budi i nekadašnji
beogradski đaci iz Preševa i Velikog Trnovca su sve češće
gledali put severa i Beograda, tražeći tamo ono što se od
države i vlasti traži i očekuje. Čak su bili spremni da svoju
decu pošalju u Beograd da u njemu, kao oni nekada, završe
studije i potraže šansu, pa se, ili vrate na jug ne našavši je,
ili ostanu u njemu. Srbija je tih dana i meseci počela da liči
na zemlju kojoj se jednom ukazala dobra vila i počela da od
nje pravi nešto lepo.
Ali, nije joj se, nesretnoj, dalo. Ljubomorna na svaki
ljudski uspeh, ubrzo se pojavila i Baba-Roga, jača i veštija,
i lažljivija, i posle kratkotrajne ali žestoke borbe, kao i
uvek kada se tuku vile, progutala dobru vilu i sa njom
nadu, veru i ko zna šta još. Naravno, i crveno-crnim
14 helsinška povelja, novembar – decembar 2006