Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
<strong>LJUDI</strong> <strong>NA</strong> <strong>MARGINI</strong> (3)<br />
funkcionisanju, dok za sve ostale osoblje<br />
kaže da imaju poremećaje ponašanja ili<br />
mešovite poremećaje ponašanja i emocija.<br />
Utisak je da zaposleni apsolutno nisu u<br />
stanju da se nose sa promenjenim<br />
društvenim okolnostima koje uzrokuju i<br />
drugačiju strukturu korisnika socijalne<br />
zaštite, pa ih dodatno „etiketiraju“ i<br />
„kategorišu“, što je suprotno njihovoj<br />
misiji. Osim toga, takav stav implicitno<br />
sadrži i neodgovarajući pristup u radu i<br />
tretman korisnika.<br />
Organizacija rada sa korisnicima<br />
počinje prijemom deteta i donošenjem<br />
odluke u koju vaspitnu grupu će biti<br />
smešteno. Odluka o tome donosi se na<br />
osnovu dokumentacije nadležnog centra za<br />
socijalni rad i procene stručnog tima, a<br />
period adaptacije traje od 3 do 6 meseci.<br />
Na pitanje koji su najčešći problemi dece u<br />
tom periodu, rečeno nam je da je to<br />
uglavnom navikavanje na kolektivni život<br />
i nedostatak privatnosti. Deca su istakla da<br />
im je najviše smetalo neprihvatanje<br />
vršnjaka, ali i česti i iscrpljujući razgovori<br />
sa osobljem: „... najteže mi je bilo da<br />
hiljadu puta pričam nešto što ne želim da<br />
pričam... na početku pomislite da su oni<br />
stvarno zainteresovani da vam pomognu,<br />
svi su ljubazni, slatkorečivi, a posle se<br />
distanciraju... ti se vežeš, a onda ti objasne<br />
da to nije profesionalno...“ Na pitanje ko<br />
joj je tada najviše pomogao da se uklopi,<br />
jedna štićenica je kazala: “danas sam<br />
sasvim sigurna – niko!“ Drugi korisnik je<br />
naveo da su mu na početku najviše značili<br />
razgovori sa detetom iz druge grupe i da<br />
su i danas najbolji drugari. Vaspitači kažu<br />
da se njihov rad sa korisnikom u periodu<br />
adaptacije sastoji u pripremi grupe za<br />
novog člana kroz razgovor, a ako se<br />
pojave problemi i razgovor sa<br />
novopridošlim detetom, ili promena grupe.<br />
Većina vaspitača se pri<br />
sastavljanju sadržaja programa rada<br />
rukovodi dokumentacijom deteta, a samo<br />
jedan vaspitač je rekao da planove pravi „u<br />
odnosu na njihove planove, uglavnom<br />
slušam dete“. Kao i u drugim domovima<br />
koje smo posetili, sadržaji i organizacija<br />
rada i u ovom Domu, usmereni su na<br />
učenje, sticanje navika, slobodno vreme i<br />
zdravstvene delatnosti. Kroz<br />
dokumentaciju nismo u potpunosti mogli<br />
da steknemo uvid u konkretne zadatke,<br />
metode i oblike rada za svako dete, ali kroz<br />
intervju sa osobljem i decom može se<br />
konstatovati da je najviše pažnje usmereno<br />
na školu i učenje gde osoblje ističe da ima i<br />
najviše problema: teško se nose sa<br />
nezainteresovanošću dece za školu i učenje,<br />
izostancima, problemima u ponašanju.<br />
Pojedini zaposleni su istakli da većina dece<br />
koja su kategorisana kao lako intelektuelno<br />
ometena i idu u specijalnu školu, pokazuje<br />
adekvatno socijalnoemotivno<br />
funkcionisanje. Procena je da bi ova deca<br />
mogla biti i u odeljenjima sa decom tipičnog<br />
razvoja. Jedan vaspitač se požalio da nije<br />
imao odgovor kada ga je dete pitalo „..zašto<br />
ja idem u specijalnu školu?“ Činjenica je da<br />
deca stižu u ustanove sa obrañenom<br />
dokumentacijom (što znači da su već<br />
kategorisana), te da se ustanove rukovode<br />
dobijenom dokumentacijom. Meñutim,<br />
licemerno bi bilo ne skrenuti pažnju na<br />
brojne negativne implikacije ovakve prakse,<br />
a koja se tiče ugrožavanja mnogih prava<br />
dece (pravo na uvažavanje naboljeg interesa<br />
kada odrasli odlučuju o njemu, pravo na<br />
obrazovanjenje koje ima za cilj da u<br />
najvećoj mogućoj meri osposobi dete za<br />
samostalan život u zajednici...). Samo u tričetiri<br />
ustanove smo zabeležili ozbiljniji i<br />
aktivniji pristup korisnicima koji<br />
podrazumeva širi spektar zaštite, uključujući<br />
i inicijative za preispitivanje odluka i rešenja<br />
koji su van domena odlučivanja same<br />
ustanove. Nažalost, moramo da<br />
konstatujemo da ovi retki primeri najčešće<br />
ostaju bez odgovarajućeg odjeka koji bi<br />
morali da imaju. Smatramo da bi, za<br />
početak, makar resorno Ministarstvo moralo<br />
da takvim naporima pokloni odgovarajuću<br />
pažnju i podršku, kako bi i ostali delovi<br />
društva krenuli u transformaciju sistema koji<br />
je neprihvatljiv sa aspekta ljudskih prava.<br />
To bi dodatno ohrabrilo retke pojedince iz<br />
ustanova, poput jednog od vaspitača iz ovog<br />
Doma, koji je zaključio: „... ne smatram da<br />
bi nama mali administrativni korak bio na<br />
štetu, više nego što bi dete od toga imalo<br />
korist...“<br />
Osoblje nije zadovoljno brojem i<br />
vrstom edukacija kojima su prisustvovali.<br />
Ovo donekle objašnjava nepostojanje,<br />
odnosno vrlo mali broj strukturiranih<br />
sadržaja i aktivnosti. Aktivnosti su<br />
uglavnom u funkciji poštovanja pravila i<br />
propisa u Domu, odnosno pukog<br />
30
Change language