helsinške sveske 22 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

zaštite i unapređenja ljudskih prava); dužine trajanja mandata (četiri ili osam
godina); mogućnost ponovnog izbora (ograničenje ponovnog izbora ili bez
ograničenja); imunitet ombudsmana (materijalni ili i materijalni i procesni).
Nadležnost ombudsmana obuhvata u osnovi dva područja
delovanja, zaštitu ljudskih prava i nadzor nad lošim radom uprave.
Primetno je da autori većine ustavnih projekata akcenat stavljaju na
nadležnosti ombudsmana vezane za zaštitu ljudskih prava i u tom kontekstu
posebno manjinskih prava, dok manje pažnje posvećuju nadležnostima
ombudsmana koje se odnose na nadzor nad lošim radom uprave.
Nadležnosti ombudsmana vezane za rad uprave dominiraju samo u dva
ustavna projekta u kojima je težište stavljeno na nadležnosti ombudsmana u
ovom domenu, a nadležnosti su postavljene široko (nadzor nad primenom
zakona od strane organa uprave, sudova i drugih državnih organa i
organizacija koje vrše javna ovlašćenja; ocenu zakonitosti i celishodnost
njihovih akata; podnošenje zahteva organima uprave, sudovima i drugim
državnim organima i organizacijama da otklone uočene povrede zakona;
pokretanje upravnog, sudskog i ustavnosudskog postupka; nadzor nad
radom državnih organa, ocenu zakonitosti rada državnih organa; ocenu
celishodnosti rada državnih organa; i dr.).
Među autorima nema razlika kada određuju način delovanja
ombudsmana. On deluje po sopstvenoj inicijativi i na inicijativu građana.
Iako je u najvećem broju projekata uređivanje postupka rada ombudsmana
prepušteno zakonodavcu, autori su saglasni da postupak u kome se građani
i drugi subjekti obraćaju ombudsmanu treba da bude lišen stroge
formalnosti i oslobođen od taksi. Razlike među autorima se uočavaju u
odnosu na: ustanovljavanje prava aktivne legitimacije građana (samo ono
lice čija su prava povređena ili svako lice nezavisno od toga da li su
povređena njegova prava ili prava nekog drugog – actio popularis); krug
subjekata koji imaju pravo aktivne legitimacije (aktivna legitimacija pripada
samo građanima ili aktivnu legitimaciju imaju i fizička i pravna lica).
Najveći broj autora smatra da je potrebno doneti poseban zakon o
ombudsmanu kojim bi se bliže uredila organizacija i način njegovog rada.
Jedina razlika među njima odnosi se na pravnu prirodu zakona o
ombudsmanu (običan zakon ili ustavni – organski zakon koji se usvaja
strožijom većinom).
Kada su u pitanju nadležnosti ombudsmana, među autrorima postoji
načelna saglasnost da se delatnost ombudsmana vezuje za ljudska prava, da
ombudsman prati stanje u oblasti ljudskih prava kao i da ima pravo da
pokreće postupke pred organima državne vlasti u cilju zaštite ljudskih
184
prava. U ovom pitanju uočavaju se i najveće razlike među autorima posebno
u odnosu na: prirodu i kvalitet prava ombudsmana (prati stanje ljudskih
prava ili obavlja nadzor nad primenom zakona u domenu ljudskih prava, ili
ima pravo ocene zakonitosti i celishodnosti rada organa koji odlučuju o
ljudskim pravima); obim i sadržaj prava ombudsmana (nadgledanje rada
uprave ili nadgledanje rada svih organa državne vlasti, ili nadzor nad radom
svih organa državne vlasti i organizacija koje vrše javna ovlašćenja);
ovlašćenja vezana za pokretanje postupka za zaštitu ljudskih prava (pred
organima uprave, pred sudovima, pred ustavnim sudom ili pred svim
organima); prava ombudsmana da zahteva otklanjanje povreda sloboda i
prava (pravo da zahteva pokretanje disciplinskog i krivičnog postupka
protiv onih koji su nezakonitim i necelishodnim radom povredili ljudska
prava ili samo pravo da zahteva preduzimanje mera za otklanjanje povreda);
obaveštavanje o stanju ljudskih prava (izveštava samo skupštinu ili i
javnost).
3. Od ideje o ombudsmanu ka praktičnoj realizaciji
Ideja o uvođenju ombudsmana u pravni i ustavni sistem Jugoslavije
i Srbije približava se praktičnoj realizaciji. U protekle dve godine održano je
više stručnih rasprava i savetovanja u zajedničkoj organizaciji domaćih i
međunarodnih činilaca na kojima je, u sklopu promena u pravnom sistemu,
bilo razmatrano i uvođenje ombudsmana u pravni sistem.
Na federalnom nivou, prilikom debate vođene u postupku
donošenja Zakona o zaštiti prava nacionalnih manjina 31 vođena je iscrpna
debata o potrebi uvođenja ombudsmana za zaštitu prava nacionalnih
manjina. Zaključak te debate bio je da najpre treba promeniti Ustav SRJ ili
barem doneti opšti zakon o ombudsmanu, a tek potom obrazovati posebne
ombudsmane.
Od ovog stava odstupilo se već nakon godinu dana kada je na nivou
republike Srbije donet Zakon o lokalnoj samoupravi. 32 Ovim zakonom 33
otvorena je mogućnost da se u lokalnim zajednicama (opštine) može
ustanoviti građanski branilac 34 koji štiti individualna i kolektivna prava i
interese građana kontrolišući rad uprave i javnih službi. Precizirano je da se
31
Zakon je donet 27 II 2001 godine
32
Službeni glasnik republike Srbije br. 9/2002.
33
Član 126 Zakona o lokalnoj samoupravi.
34
Zakon koristi naziv građanski bralnilac za ombudsmana.
185