helsinške sveske 22 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

- Ustavom načelno utvrđen primat međunarodnog nad unutrašnjim
pravom u materiji sloboda i prava građana, nije potvrđen konsekventno u
normativnom delu Ustava.
Ambivalentnost ustava proteže se i na celinu pravnog sistema.
Konfuzija na relaciji kontinuitet – tranzicija preneta je i u celokupan pravni
sistem. Pravni sistem čini konglomerat propisa nasleđenih iz prethodne
države (svojevrstan pravni kontinuitet), i novih propisa koji bi trebalo da
uspostave normativni okvir za proces tranzicije. U takvim uslovima teško se
može govoriti o pravnom sistemu, u pravom značenju te reči. I kao što
ambivalentnost ustavnog sistema utiče na pravni sistem, tako postoji i
obrnut uticaj. Protivurečan i neusklađen pravni sistem utiče, sa svoje strane,
na ustavni sistem. 16 Ujedno ova ambivalentnost ustavnog i pravnog sistema
pokazuje nespremnost ustavorda da ustavni okvir tranzicije uspostavi kao
otvoren za sadržaje novog oblikovanja društvene zajednice.
g) Svojstva ustava u Jugoslaviji. S obzirom na izneto, može se zaključiti
da Jugoslavija nije ustavna država iako ima Ustav. Ustav nije sačuvao svoje
svojstvo najvišeg pravnog akta i osnovnog zakona zajednice organizovane
kao država, niti svoju suštinu kao temeljni konsensualno prihvaćeni akt
građana političke zajednice. Razlog tome je kako u prostoru legalnog
(procedura donošenja Ustava nije poštovana), tako i u prostoru legitimnog
(konsenzus o sadržaju i pravcima ustavne tranzicije još nije postignut).
Posledica je odsustvo ustavnog identiteta. Do njega je tek potrebno stići.
Sledeći i u ovom slučaju Levenštajnovu klasifikaciju ustava, ustavi post –
socijalističke Jugoslavije mogli bi se, iz mnogo razloga, svrstati u grupu
semantičkih ustava. "Za ovo odelo se ne bi moglo", prema rečima
Levenštajna "kazati da uopšte predstavlja odelo; pre je to ogrtač ili kostim za
masken-bal". 17
h) Ustavno – sudska kontrola zakonitosti. Već je na početku ukazano na
tri bitne pretpostavke koje moraju biti ispunjene da bi ustavni sud mogao
uspešno ostvariti svoju nadležnost kontrole ustavnosti zakona: prvo, da sam
16
O tome ilustrativno govori primer na području krivičnog procesnog
zakonodavstva na kome se još uvek primenjuju zakoni doneti u prethodnoj državi
(SFRJ), zakoni koji nisu usklađeni sa novim Ustavom SRJ. Važenje ovih zakona
produženo je u više navrata izmenama Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava. U
slučaju kolizije između Ustava i zakona, ne primenjuje se neposredno ustavna norma,
iako bi to prema smom Ustavu bilo moguće, već neustavna norma starog zakona. I to
je ustavna praksa već više od pet godina. Stari zakon tako suspenduje niz ustavnih
garancija lične slobode sadržanih u Ustavu SRJ.
17
K. Levenštajn: op. cit. str. 144 – 150.
16
ustav pruža pouzdana merila za ocenu ustavnosti; drugo, da postoji ustavni
identitet zajednice; treće, da postoji spremnost svih aktera političke
zajednice. Izostanak bilo koje od ovih pretpostavki menja prirodu i smisao
ustavno – kontrole zakona. U protivnom, ustavni sud se, od zaštitnika i
čuvara ustava preuzima ulogu ustavotvorca ili se pretvara u pasivnog
posmatrača povreda ustava, pa čak i saučesnika u tim povredama.
U ustavnom sistemu Jugoslavije nije ispunjena ni jedna od bitnih
pretpostavki za delotvornu aktivnost ustavnog suda kao čuvara i zaštitnika
ustava. Kriza ustavnog identiteta ne omogućava da u ustavu budu
uspostavljena pouzdana merila za ocenu ustavnosti, a akteri socijalno –
političkih procesa nisu spremni da deluju u okvirima niti na principima
prava. U takvom ustavno – pčravnom ambijentu ustavni sud ne može biti
čuvar i zaštitnik ustava, jer je sporan i sam predmet zaštite. To potvrđuje i
praksa ustavno – sudske ocene ustavnosti zakona.
Praksa ustavnih sudova govori o nemoći, ali i o odsustvu spremnosti
ustavnih sudova da ostvare svoju osnovnu nadležnost – ocenu ustavnosti
zakona. Na primer: Iako Savezni ustavni sud raspolaže pravom da pokrene
postupak ocene saglasnosti ustava republika sa saveznim Ustavom, ovaj sud
se tim pravim nije koristio od kako je donet novi savezni Ustav. Ovaj sud
"nije preduzeo nijednu radnju usmerenu ka otklanjanju evidentnih
neusklađenosti ustava... Sud nije delovao ni po inicijativama, ni po
predlozima ovlašćenih predlagača, niti po sopstvenoj inicijativi... Sud je sebe
"samoograničio", zapravo svoju ulogu vrhovnog čuvara i garanta ustavnosti
sveo na pasivno osmatranje pojave." 18 Kontrola ustavnosti zakona odvija se u
uslovima primarne neusklađenosti ustava republiika – članica sa saveznim
Ustavom. "Usklađivanje teče obrnutim redom, umesto da se najpre usklade
republički sa saveznim Ustavom, usklađivani su niži pravni akti sa
međusobno neusklađenim ustavima." 19 U takvim okolnostima poseban
problem nastaje, pri oceni ustavnosti zakona u Republici Srbiji. Zamislivo je
da zakon bude ocenjen kao neustavan sa stanovišta Ustava Republike Srbije,
ali da je on ustavan sa stanovišta Ustava SRJ, sa kojim Ustav Republike Srbije
nije usaglašen. To pokazuje svu pasurdnost pravne situacije u kojoj deluju
ustavni sudovi. Prevaga političkog nad pravnim merilom ocene ustavnosti
zakona, osobito kada je u pitanju novo zakonodavstvo nastalo nakon
donošenja Ustava SRJ. Po rečima jednoga od sudija ustavnog suda "princip
političke celishodnosti nesumnjivo je primenjivan prilikom kontrole
18
Dr Z. Đukić – Veljović: Saglasnost ustava republika – članica sa Ustavom SRJ,
Pravni život br. 12/1996. str. 239.
19
Dr Z. Đukić – Veljović: Op. cit. str. 239.
17