helsinške sveske 22 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

institucije državne zajednice pokazale bi da obavljaju poslove iz domena
svojih nadležnosti, ali sve to ne bi nužno rezultiralo donošenjem novog
zakona koji bi bio usklađen sa Ustavnom poveljom.
Navedena pitanja vode nas ka središnjem pitanju ustavnopravnog
regulisanja društvenih odnosa. Postoji li saglasnost o tome ko odlučuje ako
saglasnosti nema i da li Ustavna povelja sadrži procedure po kojima deluju
donosioci odluka u takvom slučaju, a članovima zajednice garantuju "da će
odluka ... načelno biti nepristrasna" ili se "svi konfliktni slučajevi rešavaju u
meta-ustavnom prostoru"? 91 Primeri koje smo izneli uverljivo govore o
odsustvu ustavnih procedura za rešavanje ustavnih sporova na koje bi se
donosioci odluka mogli osloniti, i "koje bi bile dovoljno fleksibilne da izdrže
sve razlike, i dovoljno formalno – racionalne da bi isključile sva međusobna
podozrenja". 92
Moramo se na kraju mestu zapitati šta je to što onemogućava da se
izlaz iz ustavne krize potraži u proceduralnim pravilima? Odgovor na
pitanje leži u samoj prirodi Ustavne povelje i načinu njenog nastanka. Ona
nije utemeljujući akt zajednice, već ugovor koji počiva na volji ugovornih
strana. Ustavna povelja je nastala kao ugovor. To je akt koji počiva na
sporazumu – političkoj saglasnosti reprezentanata političkih elita. Sporazum
ugovornih strana jeste temelj ugovora. Ali saglasnost volja iskazanu u
sporazumu štiti jednako značajno pravilo ugovornog odnosa, princip pacta
sunt servanta, koji ugovorne strane prihvataju i spremne su da ga poštuju, jer
je to instrument ispunjavanja ugovornih obaveza. Recimo i to da svaki valjan
ugovor sadrži i set sankcija na koje ugovorne strane pristaju u slučaju kršenja
ugovora.
Spremnost da deluje u okvirima sporazuma o zajednici vlast je imala
prilike da efektivno demonstrira prihvatanjem i poštovanjem principa pacta
sunt servanta na kome počiva život Ustavne povelje. Dosadašnja praksa
primene Ustavne povelje je pokazala da sporazum nije poštovan, a da su
sankcije za njeno kršenje izostale. Pravo je bilo osnov i okvir delovanja samo
kada je postojala saglasnost volja političkih elita. Kada je volja makar jedne
od ugovornih strana bila suočena sa pravnim okvirom koji joj nije dopuštao
slobodu, pravo je bilo prinuđeno da joj ustupi mesto. Ustavni sporovi nisu se
rešavali ustavnim procedurama, već saglasnošću volja ugovornih strana.
Poredak je u takvim uslovima "moguć samo kao ravnoteža sile, a ne kao
sistem prava", 93 a ustavna kriza je "samo na svojoj površini ima veze sa
ustavom, a zapravo je kriza njegovog težišta" čije odsustvo "neprekidno
onemogućava ustavno stabilizovanje". 94 Izostala je "zajednička vera u
ograničenje vlasti i na upotrebi ustava u pravcu uspostavljanja takvih
ograničenja". 95 Zato je ta zajednica država s ustavom, ali nije ustavna država.
91
Dr Z. Đinđić Op. cit. str. 40 i 41.
92
Dr Z Đinđić Op. cit. str. 42.
93
Dr Z. Đinđić: Op. cit. str. 81.
72
94
Dr Z. Đinđić Op. cit. str. 104.
95
K. C. Wheare «Modern Constitutions» London, 1975, str. 9.
73