helsinške sveske 22 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

Konstitusanje okruglog stola kojim otpočinje ustavna diskusija.
Učesnici okruglog stola bi reprezentovali najvažnije socijalne i političke
aktere u ustavnoj debati (političke stranke, sindikate, nevladin sektor,
medije....).
Okrugli sto bi imao tri osnovna zadatka: konstituisanje i utvrđivanje
pravila rada (konsenzus o pravilima procedure rada 10 ); utvrđivanje bazičnih
principa ustavne deklaracije; definisanje procedure donošenja novog ustava.
Donošenje ustavne deklaracije – konsenzualno prihvaćeni bazični
ustavni principi i pravila ustavne procedure bili bi izloženi u deklaraciji –
svojevrstnom političkom dokumentu. Deklaraciju bi usvojila Skupština u
tekućeg sazva većinom potrebnom za usvajanje ustavnog dokumenta
propisanom u važećem ustavu.
Sledila bi javna debata o principima ustavne deklaracije koja bi
pokazala spremnost (nespremnost) da se ovi principi prihvate kao temelj
zajednice.
Druga faza odvijala bi se u Skupštini prema pravilima novoutvrđene
procedure ustavne revizije. Ustav bi usvojila Skupština po pravilima
utvrđenim deklaracijom o ustavnim principima.
Ovakav ustavotvorni postupk ima nekoliko prednosti: otvara
proceduralni put uspostavljanja konsenzusa o fundamentima buduće
zajednice;ustavotvorna vlast ne bi bila ekskluzivno pravo u rukama
izabranih predstavnika u skupštini; uključuje u proces ustavne debate sve
relevantne socijalne i političke aktere u društvu; omogućuje da se ustav
prihvati primenom konsenzualno utvrđene i prihvaćene procedure; jasno
pokazuje supstancijalni ustavni diskontinuitet. Prema nekim mišljenjima (D.
Hiber) 11 političke pretpostavke za ovakav oblik revizije ustava davno su
prestale da postoje.
Meke promene ustava (zakonima, ustavno – sudskim tumačenjem,
nrp. Mađarska) pod pretpostavkom da postoji konsenzus o osnovnim
pravcima i dinamici društvenih promena. Konsenzus je izostao pa otuda ova
mogućnost nije imala šanse.
Etapne i parcijalne ustavne promene koje bi se odvijale u nekoliko
faza.
U prvom koraku iz ustava bi bile uklonjene konfuzne,
kontradiktorne i sporne odredbe i rešenja, posebno one o ljudskim pravima i
10
Pretpostavka za uspešnost ovakvog poduhvata bila bi saglasnost o
pravilima procedure rada okuglog stola. Ova pravila morala bi biti opšteprihvaćena
jer samo pod tom pretpostavkom ona bi imala demokratski legitimitet.
11
Videti D. Hiber, op. cit. str. 44.
290
svojini. Uz spremnost da se izbere ovaj put ustavne revizije i konsenzus (ili
barem opšteprihvatljiv kompromis) o minimumu neophodnih promena to bi
moglo biti, najvećim delom prepušteno ustavnom sudu.
Usvajanje ustavne deklaracije o ljudskim pravima u skupštini bio bi
mogući drugi korak. Usvajanje ustavne deklaracije o ljudskim pravima,
moglo bi se odvijati po postojećoj ustavnoj proceduri (uključujući i
referendum) ili samo u skupštini. Budući da nije u pitanju ustav, već jedan
naročit akt skupštine njegovo donošenje se ne bi nužno moralo odvijati po
proceduri revizije ustava.
Ova ideja ima izvesne prednosti. Izgledi za postizanje konsenzusa u
ovoj oblasti su najveći.Omogućila bi prihvatanje standarda ljudskih prava i
bila bi važan korak u pravcu promena ka ustavnoj državi i povezivanju sa
svetom. Izgledi za postizanje konsenzusa u ovoj oblasti su najveći, pa bi
izbor ovog puta možda mogao imati neku šansu.
Usvajanjem ustavne deklaracije o ljudskim pravima započeo bi
proces ustavnih promena i podstaknuta debata o redefinisanju drugih
segmenata jezgra konstitucije.
Izbor ovoga puta je kompromis na relaciji kontinuitet –
diskontinuitet. Pati od nekih već naznačenih deficita očuvanja ustavnog
kontinuiteta.
Ovakav ustavotvorni postupk ima nekoliko prednosti: otvara
proceduralni put uspostavljanja konsenzusa o fundamentima buduće
zajednice; ustavotvorna vlast ne bi bila ekskluzivno pravo u rukama
izabranih predstavnika u skupštini; uključuje u proces ustavne debate sve
relevantne socijalne i političke aktere u društvu; omogućuje da se ustav
prihvati prrimenom konsenzualno utvrđene i prihvaćene procedure; jasno
pokazuje ustavni diskontinuitet
Ni ovaj predlog, međutim, nije bez mana. On pretpostavlja
saglasnosti i spremnosti političkih subjekata da pristupe ustavnim
promenama i spremnost da se prihvati stav da je posao ustavnog definisanja
bazičnih principa zajednice stvar svih građana, a ne ekskluzovno pravo
njihovih političkih reprezentanata.
U ovom trenutku, po mom sudu, ove pretpostavke ne postoje niti
postoje veći izgledi za njihovo uspostavljanje.
Za rezime izdvojila bih tri pitanja koja su se iskristalisala u
dosadašnjoj debati na koja, prema mom uvidu, treba koncentrisati raspravu:
postojeća ili alternativna procedura revizije ustava; ustavotvorna skupština;
skupština tekućeg saziva ili neka od dvostepenih alternativnih procedura
(ustavna komisija).
291