helsinške sveske 23 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

kud, već prione na posao bez roptanja." 83 Prebijanje žene je, takođe, veoma
raširena pojava na selu, o čemu svedoče i veoma brojne i rasprostranjene izreke:
"Ženu i konja treba čovek svakog trećeg dana tući"; "Ako ne biješ ženu
četrdeset dana, ona poludi"; "Muž treba da bije ženu, da se zna ko je muška
glava"; "Da se žena ne izbije, ona bi preskočila kuću"; "Brata i vola mititi, a
ženu i konja tući"; "Muž je gospodar žene, i njegovo je pravo da je tuče". 84
I dok je grubost muža prema ženi uobičajena, pa čak i
"preporučljiva", iskazivanje nežnosti je bilo "sramota". Mladi pečalbar, koji je
u pečalbu otišao samo pet dana posle ženidbe, u pismima se, na primer, interesovao
za svakog ukućanina, pa čak je i stoku poimenično pominjao, ali ni
jednom rečju nije se setio svoje mlade žene. "Svi su se mogli i smeli radovati,
ali ne – ni on, ni ona ... Rezil je ... pokazati naklonost." Na taj "rezil" nevesta
je, posle drugog pisma, odgovorila vešanjem. "Iznad prazne postelje visila je
obešena snaja. U jednoj zgrčenoj ruci bio je zgužvan koverat sinoć prispelog
muževljevog pisma, u kome je bilo reči o svima, ali ne i o njoj." 85
Čvrst sistem vrednosti patrijarhalne porodice, vekovnim
uobličavanjem moralnog profila žene, učinio je da žena "ostane rezervisana i
diskretna", da ne očekuje nežnost od muža, ali ni da mu je pruža. "Muž i
žena, sem seksualnih odnosa, gotovo ni nemaju jedno za drugo naklonosti i
ljubavi. Često, čak, žena, i nekoliko godina posle udaje, muža nije smela ni
imenom osloviti, kao on nju, već samo sa "ej". 86 Iskazujući, međutim, poniznost,
ona mu je, u pojedinim krajevima, pred gostima ljubila i ruku, a nisu
bili retki slučajevi da mu je ona, i u starosti, svlačila odeću i obuću. "Još baba
dedi svlači obuću i pantalone, one suknene, usko krojene, što se teško
svlače." Naročito surovi prema ženi bili su starešine zadruga, verovatno da
bi dali primer. "Muž mi je u kući despot; nikad se sam ne izuva. Uvek neka
od žena mora uveče da ga čeka, da ga izuje i opere noge. Ujutru ga ja obuvam",
žalila se, na primer, žena starešine zadruge od 36 članova. 87
Osim u kući, potčinjenost žene na selu mužu, "starešini" i "gospodaru",
bila je očita i u retkim prilikama kada su zajedno izlazili van kuće. "Ako
čovek sa njom ide, čovek je uvek napred, a žena ostrag. Ako li čovek uđe sa
ženom u kafanu, za sebe će poručiti kafu, a za ženu ništa. Ako se negde ide u
društvo, na ručak, onda ljudi sednu sa ljudima, a žene ih dvore i donose jelo,
pa posle jedu (zasebno)." 88
83 Isto.
84 Isto.
85 Isto.
86 Isto.
87 Isto, str. 196.
88 Isto.
154
Unižena kao ljudsko biće, seljanka je u izuzetno teškom i ekonomskom
položaju, pogotovo u porodičnim zadrugama. Često je on gori nego i
položaj sluge u toj istoj kući. Primera radi, dok sluga, uz besplatan stan, hranu,
obuću, pa ponekad i odela, zaradi i izvesnu sumu novca, koju ne potroši
na odelo, već mu, redovno, pretekne, "žena, međutim, u ponekim zadrugama,
celog svog veka radi, rađa, vaspitava i neguje decu, i nema prava ne samo
da nju zadruga odeva i kupi joj maramu, i drugo što joj treba, nego nema
prava da to traži ni za svoju decu. A ona bar nisu samo njena, nego i njenog
muža!" 89
Da bi obukla sebe i svoju decu, žena u zadruzi špekuliše
"obeležjem", drži "osobine", trguje živinom, ili se, pak, koristi "mirazom",
ukoliko ga je donela. 90
"Obeležje" je novac, ili dar u bilo kom vidu, kojim svekar dariva
buduću snahu o proševini. Kako se taj novac, najčešće, ostavlja ženama na
njihovo lično raspolaganje i posle udaje, one ga ili daju pod interes, ili, na
primer, njime kupuju žito, pa ga u vreme najveće potražnje prodaju po znatno
višim cenama, ostvarujući tako zaradu. 91
U zadrugama je naročito prisutan običaj da za podmirenje svojih, i
potreba dece, često i muža, žena koristi prihod od "osobine", koju, najčešće,
čine: nekoliko gusaka, ili nekoliko ćuraka, jedna ili dve svinje, nekoliko ovaca,
ređe june ili krava. Ovu živinu, ili stoku, žena je ili dobila od svekrve, kao
dar, prilikom udaje, ili ju je prenela iz roditeljske kuće. Da gajenje krupnije
stoke, svinja i goveda, u vidu "osobine" ne bi remetilo odnose među zadrugarima,
zbog sumnje da se ona hrani na račun zadruge, vlasnica takve osobine
često stupa u ortakluk sa zadrugom. U tom slučaju hrana je zadružna, a
priplod se deli na pola. Mnoge, pak, žene drže svoju "osobinu" kod roditelja,
a neke u poverljivim domaćinstvima, pod istim uslovom kao i sa zadrugom.
92
U kojoj meri su "osobine", zapravo, reakcija žene na njen položaj u
seljačkoj kući, kao i na uzajamni odnos nje i muža, pokazuju i slučajevi da
"osobinu" drže, na primer, snaha i svekrva, i to u kući u kojoj su još samo:
svekar, jedno muško i jedno žensko dete, pošto je snaha udovica. Na pitanje
zašto tako radi, snaha je odgovrila: "Meni ‘oni’ (tj. zadruga) ništa ne daju. Bila
sam bolesna, lečila sam se o svom trošku. Decu obuvam i odevam ja! ‘Oni’
im ništa ne daju!" Na isto, pak, pitanje svekrva je odgovorila: "Treba mi!" I
89 Isto.
90 Isto.
91 Isto.
92 Isto, str. 197.
155