helsinške sveske 23 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

nost ostalog stanovništva u Srbiji bila bi 59,23%, kod žena 82,99%, a kod
muškaraca 33,41%. Nepismenost je naročito bila izražena kod žena u izrazito
seoskim i planinskim krajevima. U lužničkom srezu pismeno je, na primer,
bilo 6,80%, u studeničkom srezu 6,70, a u dobričkom srezu svega 3,50%
žena. 40
Uglavnom nepismene, devojke iz siromašnih seoskih domaćinstava
ponekad su odlazile u grad da tamo, prevashodno kao kućna posluga, zarade
"koru hleba", istina veoma "gorku", i sa mnogo kora. "Misli se, bolje u gradu
makar i gorak hleb, nego u selu bez njega. A njega je u selu zaista malo.
Hleba je malo, a uz to čeljad mnogobrojna, roditelji stari, porezu treba platiti,
gasa i soli nabaviti..." 41
Neretko, u grad, u neizvesnost, šalje se devojka bez dinara. U jednoj
takvoj prilici, otac devojke to objašnjava: "Znaš, nezgodno mi je reći, ali nju
šaljemo u Beograd. 'Vako ko dosad ne možemo više. Nas je mnogo, zemlje
malo, a ni prebijene pare ne možeš zaraditi. Povezi je, molim te, do varošice,
a posle će peške do Beograda. Nismo imali da joj damo para za voz, ali mlada
je ona i zdrava. Moći će i peške. Pokaži joj samo koji put vodi za Beograd."
42 Istovremeno, majka se oprašta od kćerke rečima punim bola i tuge,
ali sa dubokim uverenjem da drugog izlaza nije bilo: "Crnoj majci nije lako,
ali, Deso, ćeri moja, sama znaš kako je kod nas. Ni hleba dovoljno nemamo,
soli i gasa treba kupiti, a i porezu platiti. S bogom pođi i javi se kad budeš
mogla." 43
Za razliku od svojih drugarica, koje su odlazile u grad, ređe na
školovanje, a više u službu, devojke na selu ne napuštaju posao, započet u
sedmoj godini. Međutim, na njihov život duboki trag ne ostavljaju samo srp i
motika, već, mnogo više nego na varoške devojčice, period puberteta. "U tom
dobu ona je u mnogo opasnijem položaju od varoške vršnjakinje, jer ne samo
nedostatak intelektualne svesti, već i sama priroda, zatim stalan kontakt sa
muškarcima pri poljskim radovima, i još najviše opasna i pred njima neskrivana
jezičnost starijih žena, negativno utiču na te za njih nerazumljive ustreptalosti."
44
Uglavnom neškolovane, rastući pored majke, koja je sramotnim smatrala
da sa svojom devojčicom razgovara o menstruaciji i značaju lične higijene
u toku njenog trajanja, devojčice na selu su u period devojaštva ulazile
potpuno nepripremljene. "Ja nisam imala mira dok nisam saznala šta je to.
Tri pranja je prošlo, a ja nisam znala šta je, a majka mi nikad nije htela da
kaže. Ona se sve bojala da ne rekne nešto bezobrazno, da se deca ne pokvare."
45
Saznanje da je žensko dete postalo devojka, za roditelje je, s jedne
strane, značilo da na nju od sada "treba pripaziti", a što je obično sprovođeno
zabranom da devojka ide sama u polje, da se sama udaljuje od kuće, ili da
traži vršnjake muškarce da se s njima igra. 46 S druge strane, međutim, od tada
se devojka počinje lepše i čistije odevati, a otpočinje i spremanje
devojačkih darova za udaju. Početak devojaštva je zato i početak znatno
većih izdataka seoske porodice. S tim u vezi, jedna devojačka majka iz Rakovice
kod Beograda kaže: "Nije lako danas imati devojku. Treba sprema, treba
još i miraza. Em daješ iz kuće čoveka, radnika, daj uz njega još i pare. Ja idem
bez košulje, bez marame, bez suknje, bez opanaka, a njoj mora da bude. Danas
je kod majke, a sutra će kod svoje kuće." 47
Stvarni početak devojaštva ne zavisi, međutim, samo od biološke
zrelosti koja se obično javlja u četrnaestoj i petnaestoj godini, "kad devojčici
bubuljice skoče po licu", već i od toga koliko u porodici ima ženske dece, da
li su ona starija i da li su sve starije devojke udate. U nekim krajevima, pak, i
od toga da li ima starije i neoženjene braće. "Ako ima brata ili sestru pred sobom
ona neće da igra dokle se sestra ne uda, ili se brat ne oženi. Sem kad su
bliznakinje, onda mogu obe da igraju." 48 Naravno, devovanje najranije
počinju jedinice, naročito ako su još i iz imućnijih porodica. "Koja majka ima
samo jedno žensko dete, počinje rano da ga kicoši. Takva devojčica vrlo rano,
u svojoj četranaestoj godini, počinje lepo da se nosi, da ide u kolo, i da igra.
Takva devojka treba da oblači svakog praznika drugu suknju. To čine bogatije."
49
Sve do udaje devojka je, međutim, u senci brata. "Sin sme sve da
čuje, vidi, ode bez pitanja. Sigurni su u njegovo držanje. Devojka nikad sama,
nikud sama; ni s kim da priča, iz kuće da ne izlazi bez potrebe." 50 Na selu
u Srbiji, mlađi brat, mnogo češće nego u ostalim pokrajinama Kraljevine Jugoslavije,
zapoveda starijoj sestri, i to utoliko češće, ukoliko su krajevi socijalno-ekonomski
i kulturno na nižem stupnju. Tako, recimo, u vlasotinačkom
srezu: "Mlađi brat zapoveda sestri; shvata se da je muškarac sposobniji, pa
40 Momčilo Isić, Pismenost u Srbiji između dva svetska rata, Beograd, 2001, str. 132, 148.
41 Momčilo Isić, "Žena u seoskoj porodici u Srbiji između dva svetska rata", Srbija u
modernizacijskim procesima 19. i 20. veka, 2, Beograd, 1998, str. 185.
42 Isto.
43 Isto.
44 Isto.
142
45 Isto
46 Isto, str. 186
47 Isto.
48 Isto.
49 Isto.
50 Isto, str. 183-184
143