helsinške sveske 23 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

dele ono što imaju za jelo, iz jednog suda piju i na taj način prenose zarazu s
jedno na drugo." 15
Zbog ovakve nege, seoska deca su, i pored svežeg i čistog vazduha,
slobodnog kretanja po proplancima, livadama i šumama, veoma često "bleda,
mršava, često krastava oko ustiju", ponekad u tolikoj meri da im to može
u celom njihovom docnijem životu da ostavi posledice, prouzrokujući i "trajno
smanjenje radne sposobnosti, životne snage i otpornosti uopšte". Neretko,
i ova deca su umirala. U opštini Žiča od 1916. do 1930. godine smrtnost dece
uzrasta do 10 godina iznosila je 32,3%, a u najsiromašnijim domaćinstvima,
onim sa posedom do jednog hektara, čak 42,50%. Od 1919. do 1931. godine u
selima Vratarnici i Zagrađu, u zaječarskom srezu, mrlo je 21,73% dece do 15
godina. U celoj pak Srbiji mortalitet dece do 14 godina iznosio je 1922. godine
čak 9.08%, za razliku, na primer, od Danske, u kojoj je bio svega 2,56%. 16
U naročito nepovoljnom položaju bili su seoski osnovci, izloženi još i
vremenskim nepogodama prilikom pešačenja do škole. "Smetovi na svakom
koraku. Ni neprijatelja ne bi napolje isterao. A đačići, slabački, neodeveni i
neobuveni, željni nauke, dovikuju se i skupljaju da idu u školu. Brižne majke
ispraćaju ih i dalje od vratnica, gledajući za njima, dozivajući ih da čuju da li
su se skupili i da im kažu da paze. A đačići žure. Prelaze preko potoka, urvina
i smetova, izvlačeći jedni druge, vičući stalno da ne bi naišli na kurjaka. I
tako sa strahom i naprezanjem dolaze u školu promrzli od zime, sa mokrom
obućom i odećom i umorni. U školi nemaju gde da se osuše, promene obuću,
a ni s čim toplim da se založe. U podne jedu proje, sira i luka, stoje i sede pored
peći u učionici, dok se časovi ne svrše." 17
Poput ishrane celokupnog seljaštva, i hrana osnovaca, naročito onih
siromašnih, bila je veoma rđava, pogotovo u vreme posta, koji je trajao oko
200 dana u godini. "Nezgoda je u ishrani: siromašni krajevi, hrana mršava i
jednolika. U mrsne dane većinom sira, imućniji i kajmaka, slanine, ili neko jaje,
a u posne dane: luka, proje, gotovo kod svih. Izuzetak prave razumniji i
imućniji roditelji sa uvek spremljenim taze hlepčićima–kolačićima sa, osim
luka, nekad pekmezom, nekad tučenim-ugnječenim pasuljem, pokoji pečen
ili kuvan krompir, a često i sa pšeničnim kolačem." 18
Bez odgovarajuće obuće i odeće, više gladni nego siti, kao i ostala deca
na selu, seoski osnovci su rasli u potpuno nehigijenskim uslovima, o čemu
svedoči i njihov čest izgled: "Bedan je. Odeća iscepana. Rublje nečisto jer se
pri pranju retko upotrebljuje sapun, a primećeno je da se deca po više sedmica
i ne presvlače, pa je pojmljivo da u takvoj nečistoći ima i raznovrsnog gada.
Isto tako deca se vrlo retko izmivaju, te su im uši, vrat i celo telo nečisti i
zagađeni, usled čega imaju po telu mnogo krasta i drugih bubuljica, koje se
češanjem pretvaraju u ranice. Ruke su im takođe nečiste, a u proleće ispucaju
kao cerova kora, da često i krv lije." 19
Ponesen surovošću života seoskih osnovaca, jedan školski nadzornik
je zabeležio: "Nikad me neće ostaviti bol što sada nisam u mogućnosti da
podržim izlaganje snimcima fotografskim ili kino-fotografskim. Šta su reči i
kakve moći treba da sam, da na hartiju stavim jad i život seoske školske dece.
Znate li odeću i obuću mališana gorostasnoga duba, što se zove narod, zimi
i kad sneg škripi ili s jeseni i u proleće kad točak tone, a četiri vola vuku
teret od 100 kg? Pamtite li da ste čitali da su kurjaci rastrgli đaka na putu za
školu; ili da je učitelj, ispraćajući decu do na potok, izgubio život za đakom,
koji se omakao sa brvna u bujicu. Poznajete li đačku torbicu, gde su ručak i
školske stvari, znate li jelovnik đaka na selu i njihovu trpezu. Imate li od koga
jasnu predstavu o narodnom stanu i postelji, gde su i zdravi i bolesni,
bračne gadosti i dečje oči, gde je dim, i gde je čist zrak nepoznat gost? Videste
li gde god lice seoske dece u vremenu kada se život budi u prirodi, a ona
umiru?" 20
U Mačvi je školske 1919-20. godine samo od malih boginja umrlo 30
đaka, dok je u oraškom srezu školske 1921-22. godine 14 đaka umrlo od
šarlaha i još 15 od drugih bolesti. 21 Školske 1939-40. godine, u srbijanskom
delu Drinske banovine umro je 331 osnovac, od kojih je njih 140 iz podrinskih
škola, pri čemu čak 71 iz škola u Mačvi. Inače, u Podrinju je poslednje
mirnodopske školske godine bolovalo 52,65% redovnih osnovaca. Uz grip,
male boginje i malariju, najčešće su bile bolesti kože, prvenstveno, usled
neodgovarajuće higijene. 22
Siromaštvo i izrazita neprosvećenost seljaštva u Srbiji nisu samo presudno
uticali na položaj i zdravlje, već i na nedovoljnu obuhvaćenost podmlatka
osnovnim školovanjem. Seljaštvo ceni pismenog čoveka, i voli da i
njegovo dete zna da čita i piše, "ali konzervativizam ugušuje i tu nejasnu
svest". Po njegovom shvatanju, "nauka" nije potrebna onome ko će da kopa i
ore, ona je samo za "gospodu". 23 Bilo je slučajeva da su seljaci već na početku
15 Isto, Str. 16.
16 Momčilo Isić, Seljaštvo u Srbiji 1918-1941, knj. 1, tom 2, Beograd, 2001, str. 226-227.
17 Momčilo Isić, Seljaštvo u Srbiji 1918-1925, Beograd, 1995, str. 335-336.
18 Isto, str. 337.
136
19 Isto, str. 336.
20 Isto, str. 338.
21 Momčilo Isić, Osnovno školstvo u Srbiji 1918-1941, knj. 1, Beograd, 2005, str. 286-287.
22 Momčilo Isić, Osnovno školstvo u Podrinju 1914-1944, Beograd, 2005, str. 214.
23 Momčilo Isić, Osnovno školstvo u Srbiji 1918-1941, knj. 1, Beograd, 2005, str. 234.
137