helsinške sveske 23 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

ka za vreme trudnoće žene, odnosno dok njihovo zajedničko dete ne navrši
godinu dana života". Pojedini autori, međutim smatraju da upravo ta odredba
nije u skladu sa ustavnim načelom zaštite majke i deteta, jer je žena, u
slučaju da je u takvoj zajednici izložena nasilju, zainteresovana da spas
potraži u razvodu braka. 196
Vanbračna zajednica izjednačena je sa bračnom u pravima na
međusobno izdržavanje i drugim imovinsko pravnim odnosima, ali samo
ako u vreme zasnivanja vanbračne zajednice nisu postojale bračne smetnje
predviđene ovim zakonom (član 16). Po prestanku vanbračne zajednice žene
i muškarca, svako od njih, pod uslovima označenim u članu 287 zakona o
braku 197 , može ostvariti pravo na izdražavanje od drugog. 198 To pravo
muškarac ili žena imaju samo ako je vanbračna zajednica trajala duže vremena,
ili ako je zajednica života trajala kraće, a imaju zajedničku decu. Zakon o
braku i porodičnim odnosima ne precizira šta se tačno podrazumeva pod
formulacijom da je zajednica života trajala duže vremena, već je to ostavljeno
sudskoj praksi. U pravnoj literaturi postoje gledišta da se duže postojanje
vanbračne zajednice ne može prihvatiti ukoliko je ona trajala manje od 5 godina,
ali i takva shvatanja da bi kao duže vreme trajanja vanbračne zajednice
trebalo smatrati vreme od najmanje tri godine. 199
Zakon o braku i porodičnim odnosima u globalu pokazuje intenciju
zakonodavca da se prava i dužnosti supružnika postave na što ravnopravnije
odnose, kao i da se u slučaju razvoda braka prvenstveno vodi računa o interesima
maloletne dece.
Po Zakonu u sporovima o čuvanju i vaspitavanju dece sud po
službenoj dužnosti odlučuje o njihovom izdržavanju. Za obveznike
izdržavanja koji imaju stalna mesečna primanja novčani iznos izdržavanja ne
može biti manji od 15 odsto za svako izdržavano lice, odnosno ne može biti
veći od 50 odsto od ukupne mesečne zarade ili stalnog mesečnog primanja. 200
196 Brankica Grupković, Žene i zakonodavstvo, u: Žene u Srbiji, Da li smo diskriminisane?
str. 46.
197 Član 287 Zakona o braku i porodičnim odnosima tretira problematiku izdržavanja
bračnog druga. U prvom delu ovog člana precizirano je da bračni drug koji nema dovoljno sredstava
za izdržavanje, ili je nesposoban za rad ili ne može da se zaposli ima pravo na izdržavanje
od drugog bračnog druga, u skladu sa njegovim mogućnostima.
198 Prema članu 293 Zakona tužba za izdržavanje može se podneti najkasnije u roku
od godinu dana od prestanka trajanja zjednice života i to samo ako su pretpostavke za
izdržavanje nastale pre nego što je zajednica prestala da postoji i trajale do zaključenja glavne
rasprave u parnici.
199 Dr Ilija Babić, Komentar Zakona o braku i porodičnim odnosima, str. 336.
200 Izmenama i dopunama Zakona koje su učinjene 2001. godine, zakonodavac je utvrdio
razliku između onih obveznika izdržavanja koji imaju stalna mesečna primanja i onih koji ih
84
Prema članu 310b Zakona, sud je dužan da sporove o izdržavanju hitno
rešava.
Pitanje realizacije i sprovođenja zakona je, međutim nešto sasvim
drugo.
Praksa je pokazala da se u najvećem broju slučajeva deca nakon razvoda
dodeljuju majci, pri čemu se istovremeno dešava, da se žene susreću sa
mnogim problemima čak i kad dobiju sudski nalog za alimentaciju. Pojedini
autori, s punim pravom smatraju da je "reč o diskriminatorskoj praksi i posebnom
obliku ekonomskog nasilja nad ženama, uprkos intenciji zakonodavca".
201
Svakodnevni život otkriva diskriminaciju nad razvedenim ženama i
decom iz razvedenih brakova, čak i onda kada je zakon zabranjuje. U uslovima
postojanja "sive ekonomije", odnosno rada na tzv "crnom tržištu", veoma
je teško, utvrditi stvarne i realne prihode bivšeg bračnog druga. Intencija zakonodavca
po kojoj je obveznik izdržavanja dužan svojoj deci da obezbedi
izdržavanje, maksimalno do visine 50 odsto od svojih ukupnih mesečnih primanja,
u takvim uslovima veoma teško može da se realizuje, jer ponekad nije
ni moguće utvrditi visinu njegove celokupne zarade.
Ukoliko se ovome doda i to da brakorazvodni sporovi nekada dugo
traju, a postupak deobe imovine može da se odugovlači godinama, da su
sudske takse i troškovi za advokata dodatno opterećenje za više nego skromne
prosečne plate u Srbiji, da je ponekad teško realizovati i izvršne sudske
odluke, onda moramo da se suočimo sa činjenicom da se žene u toku razvoda
i nakon njega suočavaju sa brojnim problemima koji "izmiču" Zakonu o
braku i porodičnim odnosima.
Statistički pokazatelji svedoče da se nakon razvoda deca najčešće dodeljuju
majci. Takva praksa je postojala u celom posleratnom razdoblju, što
upadljivo odudara od zakonskih klauzula iz građanskog zakonika, koji je
važio u Srbiji pre Drugog svetskog rata. Na prostoru bivše Jugoslavije
početkom šezdesetih godina, posle razvoda braka ženi su deca dodeljena u
71,1 odsto slučajeva, a mužu u 22,2 odsto slučajeva, sredinom šezdesetih,
ženi u 69,9 odsto slučajeva, mužu u 23,7 odsto, a početkom sedme decenije
XX veka, ženi u 72,5 odsto slučajeva, a mužu u 21,5 odsto. 202 Pokazatelji koji
se odnose na današnji prostor Srbije i Crne Gore takođe potvrđuju tu tvrdnemaju.
Novčana obaveza za one davaoce izdržavanja koji nemaju stalne mesečne prihode ne
može biti manja od 7 odsto za svako izdržavano lice ni veća od 22 odsto od mesečne zarade davaoca
izdržavanja, odnosno minimalne zarade. Brankica Grupković, n. d., str. 47.
201 Brankica Grupković, n. d. str. 48.
202 Žena u društvu i privredi Jugoslavije, Statistički bilten 788, str. 21. Pokazatelji su prezentovani
za 1961, 1966. i 1970. godinu.
85