helsinške sveske 23 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

ustanovljavanju novog poretka i etabliranju revolucionarne vlasti, kao i u
izvršenju pojedinih zadataka od opšteg interesa države takve stvari moraju
dešavati. Jedan od vodećih partijskih ideologa, Edvard Kardelj, na Četvrtom
plenumu CK KPJ je rekao: "Do sada smo bili pristalice grubog političkog nasilja,
a sada smo napravili čitav preokret u pravu". 29 Pod "preokretom" Kardelj
je podrazumevao dalje izgrađivanje zakonodavstva, ali i instrukcije vrha
Komunističke partije za poštovanje zakona od strane sudova. Od tog doba i
u praksi je povedeno više računa o poštovanju zakonskih procedura. Država
je odustala od sprovođenja onih mera koje su istovremeno bile i povod za
kršenje prava čoveka na selu (obavezni otkup poljoprivrednih prizvoda, administrativna
kolektivizacija). Nastojanja da se uvede red u rad sudova i
poštovanje zakona, stvarali su neophodne uslove za veće uvažavanje prava
čoveka.
Kada se analiziraju prava koje su žene ostvarile u tom prvom periodu
posleratnog razvitka Jugoslavije i Srbije veoma važno pitanje bilo je i pravo
žene da odlučuje o tome da li će i koliko dece imati, dakle sa stanovišta
njenog pravnog položaja, da li će joj biti dozvoljen legalan prekid trudnoće.
Istovremeno, pitanje slobodnog prekida trudnoće bilo je jedno od
najproblematičnijih, a nepovoljan odnos prema njemu manifestovao se i u tome
što se to pravo žene legalizuje tek kasnijih godina. Za delo nedozvoljenog
pobačaja bile su predviđene sankcije. Po ranijem, predratnom Zakonu, sve
do 1951. godine trudnica je za nedozvoljeni pobačaj mogla biti kažnjena do 5
godina zatvora, a lice koje je ga je izvršilo do 10 godina zatvora. 30
Takva pravna regulativa, nije u potpunosti sprečavala prekide
trudnoće i dovodila je do prakse ilegalnih pobačaja. Zakonska zabrana nije
iskorenila abortus, već ga je kriminalizovala. Van kontrole, ponekad vršeni i
od lica koja nisu bila stručna, pa čak i u poodmakloj trudnoći, ilegalni
pobačaji često su predstavljali veliku opasnost po život žene. Pojedini
slučajevi iz prakse dospevali su i u štampu. Tako je ginekolog Svetislav
Živković zbog "vršenja nedozvoljenih porođaja i prisilnih pobačaja" kažnjen
sa 10 godina lišavanja slobode sa prinudnim radom, na tri godine gubitka
građanskih i političkih prava, kao i na konfiskaciju celokupne imovine. Pored
Živkovića, kažnjena je i njegova asistentkinja Marija Černoglozov na 4
godine lišavanja slobode. Prema pisanju "Politike", Živković je vršio i prisilne
porođaje u 7 mesecu trudnoće. 31
29 Edvard Kardelj, Četvrti plenum CK KPJ, Sednice Centralnog Komiteta KPJ 1948-1952,
Beograd, 1985, str. 562.
30 Neda Božinović, Žensko pitanje u Srbiji u 19. i 20. veku, str. 158.
31 "Politika", 10 april 1947.
40
Objavljen je i članak o nadribabici, Vukosavi Milanović, koja je
osuđena na 8 godina robije jer je vršeći ilegalno nasilan prekid trudnoće, izazvala
smrt svoje pacijentkinje. 32
Tokom 1948. godine u Srbiji je, na osnovu izveštaja Ministarstva
unutrašnjih poslova, registrovano 279 pobačaja, koja su obavila nestručna lica.
Valjalo bi napomenuti da se ovde radi samo o onim slučajevima ilegalnog
abortusa koje je služba unutrašnjih poslova uspela da registruje. Te godine
učinjeno je i 161 čedomorstvo, uglavnom na selu, a kao razlog najčešće se pominjalo
"osećanje stida"(u 85 odsto slučajeva), a manje "nedostatak sredstava"
(10 odsto). 33
U izveštaju AFŽ-a iz 1949. godine konstatovano je da "čedomorstvo
u velikoj meri postoji", 34 kao i to, da veliki broj žena koje imaju jedno ili dvoje
dece ne žele više da rađaju, uglavnom zbog ekonomskih razloga.
O tome koliku su opasnost za život žene predstavljali ilegalni
pobačaji, posebno oni koji su obavljani bez prisustva lekara, svedoči i zapis
iz unutrašnjosti Srbije, koji se odnosi na početak 50-ih godina. "Pobačaji su
svakodnevna pojava i vrše ih starije žene "specijalisti" za te stvari. Najčešće
sredstvo za pobačaj jeste grejanje leđa trudnice toplim crepom ili uvlačenjem
u matericu korena od kukureka, koji se drži unutra 4-5 minuta. Ovo poslednje
po njihovom je najopasnije sredstvo, jer nastaje veliko krvarenje i žena u
najvećem broju slučajeva nastrada. Bušenje materice vretenom je takođe
često sredstvo." 35
Po Krivičnom zakonu iz 1951. godine, namerni pobačaj je krivično
delo, osim u slučaju kada trudnoća ugrožava trudnici život. Po novom Zakonu
trudnica nije kažnjavana. "Uredba o postupku za vršenje dozvoljenog
pobačaja", doneta 1952. godine omogućavala je pobačaj "iz medicinskih, a
pod određenim uslovima i iz zdravstveno- socijalnih razloga". 36
Šezdesetih godina pobačaj je liberalizovan. Godine 1960, doneta je
"Uredba o uslovima i postupku za dopuštanje pobačaja". Ta uredba je, za
razliku od prethodne, bila preciznija u formulaciji socijalno-medicinskih indikacija
za vršenje pobačaja. Uredba je omogućavala prekid trudnoće pod
okolnostima "kada se može osnovano očekivati da bi bremenita žena zbog
32 "Politika", isto.
33 Momčilo Mitrović, Žene i represivno zakonodavstvo u Srbiji 1944–1952 godine, n. d., str.
48-49.
34 Arhiv Beograda, Konferencija za društvenu aktivnost žena, 1944-1952, AFŽ,
nesređeno, kutija 1, Stanje dečije zaštite u Beogradu, 1949.
35 Arhiv Srbije, Fond Centralnog Komiteta SKS, Komisija za narodnu vlast K-234,
Izveštaj o zdravlju i narodnoj vlasti 1951/52, Borski srez.
36 Neda Božinović, Žensko pitanje u Srbiji u 19. i 20. veku, str 158.
41