helsinške sveske 23 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

udućnost gledao je s pesimizmom: "Moraću u Sibir, u najudaljenije predele
Kamčatke, Grenlanda, Laplanda, da živim naprazno i da presanjam svoj
život", pisao je roditeljima. 22 Spartanska discilina u carskom kadetskom korpusu
i surova ruska klima razarale su njegov organizam načet tuberkulozom
i konačno dovele do njegove prerane smrti 1837. godine.
Vođeni roditeljskim, a ne svojim željama, sinovi su često pokazivali
nedostatak ambicije koja je odlikovala njihove očeve. "Kad inteligencija ne
oskudeva, ne bi trebalo ni revnost da oskudeva. Makar da su Srbi obično lenji
od tebe se tome nisam nadao. Naučiti se u školi mnogo raditi i tačno raditi
to vredi posle za ceo život", pisao je Garašanin mlađem sinu. 23 Lenjost i neurednost,
koje je uočio kod sinova, zadavale su mu veće brige od njihovih
nepoloženih ispita, jer lenjom čoveku, smatrao je, nikakvo školovanje ne
može pomoći. 24 Sličan stav imao je i Vuk Karadžić. Iako je Dimitrije Karadžić
bio jedan od najboljih pitomaca u svojoj klasi, njegovom ocu nije bilo po volji
kada iz zalaganja u školi nije imao najviše ocene: "Vrlo dobro naučiti ne
može se svašta svakad, ali truditi se i učiti vrlo dobro može čovjek svagda",
pisao je Vuk sinu. 25
Kolenovići su živeli u znatno boljim materijalnim uslovima od onih
u kojima su stasavali njihovi očevi; shodno tome, i njihovi prohtevi u pogledu
materijalnih stvari bili su veći od onih koje su imali očevi. Tako je Dimitrije
Karadžić od oca često zahtevao da mu priušti i kupovinu stvari za koje je
sam priznavao da mu nisu neophodne, ali da ih želi "svoga zadovoljstva radi":
"Hteo bih i da se lepo doteram", pisao je Dimitrije ocu, i tražio novac za
kupovinu lakovanih cipela i rukavica, kao i prsluka koji bi doprineo "lepoti
moje uniforme". 26 Slične prohteve tokom studija imali su i sinovi Stojana
22 Sava Karadžić – Vuku i Ani Karadžić, Petrograd, krajem jula 1835, Prepiska, V, str.
544.
23 I. Garašanin – M. Garašaninu, Beograd, 20. maj 1862, ASANU, Prepiska Ilije
Garašanina, 14893/68.
24 I. Garašanin – M. Garašaninu, Beograd, 29. decembar 1865. ASANU, Prepiska Ilije
Garašanina, 14893/80.
25 Vuk – Dimitriju, Beč, 15. februar 1854, Prepiska, X, 471. Dimitrija je iznenadila ova,
za njega neočekivana očeva srditost, pošto je iz gotovo svih predmeta imao najviše ocene. Po
njegovom mišljenju, "glavni cilj (je) znanje, a ne učenje" (Dimitrije – Vuku, Bruk, 18. februar
1854, Prepiska, X, str. 475). Takođe je isticao da on uči "da bih znao, a ne da bi me ocenili" (Dimitrije
– Vuku, Bruk, 24. mart 1855, Prepiska, XI, str. 104).
26 Dimitrije – Vuku, Bruk, 30. avgust 1852, Prepiska, IX; Dimitrije – Vuku, Bruk, 18. februar
1854, Prepiska, X, str. 477.
344
Novakovića i Vladana Đorđevića, kojima roditelji takođe šalju novac za "salonske
haljine". 27
Očevi su se trudili da svojoj deci obezbede dobre uslove za
školovanje, ali i da suzbiju njihovu potrebu za rasipništvom. Tako je Vuk savetovao
Dimitrija da isuviše ne troši, "jer vrlo dobro znam koliko je mnoštvo
mladijeh ljudi, osobito oficira, nesrećno postalo samo za to što su mnogo
trošili i zaduživali se; a uz to sam ti još i sam kazao, da se svašta ne može, nego
čovjek valja da zna razlikovati bez šta se biti može bez šta li ne može". 28
Dimitrijev odnos prema novcu bio je, međutim, sasvim drugačiji: "Dragi oče,
budi uveren da bih i ja mogao postati Diogen, kad on danas ne bi bio
uhapšen kao budala." 29
Za razliku od kolenovića, državni pitomci su tokom studija živeli u
znatno lošijim uslovima. "Retko sam palio vatru radi grejanja", zapisao je u
svojim sećanjima pitomac Jevrem Grujić, "a kada je toga bilo, smatrao sam se
srećnikom koji može sebi da priušti to zadovoljstvo... U šetnju sam išao brzim
hodom, skoro trčao. To me dobro zagrevalo, pa u kući nisam osećao
hladnoću. Ipak, u sobi sam se pokrivao svom odećom koju sam imao. Nije to
bilo baš mnogo prijatno, ali ipak podnošljivo". 30
Unuci Miše Anastasijevića, jednog od najbogatijih ljudi u Srbiji sredinom
XIX veka, školovali su se u sasvim drugačijim uslovima. Tako je jedan
od njih po završetku gimnazije putovao po Švajcarskoj zajedno sa svojim
vaspitačem Franjom Zahom, učio francuski i nemački jezik i spremao se za
upis na neki od tamošnjih koledža. Velike pare koje je u njegovo i školovanje
njegovog brata uložio Miša Anastasijević i bezbrojni saveti koje im je slao nisu,
međutim, urodili plodom. Ni jedan od braće nije završio studije, a svojim
ponašanjem i dugovima koje su pravili zadavali su velike brige porodici.
Odluka Dimitrija Karadžića, da posle završene akademije u Austriji
vojničku karijeru gradi u Srbiji, bila je svakako rezultat očevog vaspitavanja i
usmeravanja. Osim "patriotskih" razloga, važnu ulogu je imala i činjenica da
27 Jela Novaković – Mileti Novakoviću, Pero, 31. decembra 1891, AS, SN, 2622; Nikica
Đorđević – Vladanu Đorđeviću, Pero 18/31. mart 1909, AS VĐ, 365.
28 Vuk – Dimitriju, Beč, 21. februar 1854, Prepiska, X, str. 479. Slično je razmišljao i Ilija
Garašanin: "Ja nisam rad da moj sin trpi u nužnim potrebama niti da više troši nego što je
nužno, jer vrlo dobro znam da kao god što bi trpljenje oskudice imalo štetna sledstva na njegove
nauke, isto bi tako i izlišno trošenje oduzimalo mu skupoceno vreme njegovog tako važnog zanimanja"
(I. Garašanin – Mondenu, Beograd, 11/23. januar 1857, AS IG, 1036).
29 Dimitrije – Vuku, Bruk, 18. februar 1854, Prepiska, X, str. 477.
30 Vidi: Etnografski zapisi Jevrema Grujića, priredio Nikola F. Pavković, Beograd, 1992,
str. 108-109, 122.
345