helsinške sveske 23 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

Aleksandra Vuletić
Očevi i sinovi:
Skica za poređenje generacija u Srbiji XIX veka
Ukorenjeno je mišljenje da su potomci ljudi, koji su "uspeli u životu",
manje uspešni od svojih očeva. To uverenje zastupljeno je i u našoj istoriografiji
prilikom poređenja generacija političara. U tom smislu karakterističan
je sud koji je o dvojici Obrenovića, Milošu i Mihailu, izrekao Slobodan
Jovanović: "Razlika između Miloša i Mihaila poglavito je u stupnju njihovih
političkih sposobnosti. Mihailove sposobnosti nisu onako visokog stupnja
kao Miloševe." 1 Još plastičnije je Jovanovićevo poređenje Stojana Simića i njegovog
sina Đorđa: "Od oca koji je imao svu snagu i rapavost skorojevića, rodio
se sin koji je imao svu otmenost i mekuštvo kolenovića". 2 Slično su ocenjeni
i drugi potomci istaknutih ličnosti XIX veka. 3 Poređenje očeva i sinova
vršeno je gotovo uvek na štetu ovih drugih. Sinovima je najčešće zameran
nedostatak sposobnosti i ambicije, slabost karaktera, potreba za komforom,
rasipništvo...
Sve do početka XIX veka smenjivanje generacija u Srbiji vršilo se naizgled
neprimetno; u tom vremenu "dugog trajanja" između naraštaja koje su
se smenjivali kao da nije bilo vidljivih razlika. Očeve su nasleđivali sinovi
koji se po zanimanju, obrazovanju i načinu života gotovo nisu razlikovali od
1 Slobodan Jovanović, Druga vlada Miloša i Mihaila (1858-1868), Beograd, 1923, str. 280.
2 Slobodan Jovanović, Vlada Aleksandra Obrenovića, II, Beograd, 1929, str. 361.
3 Dimitrije Đorđević je ovako opisao Milovana Milovanovića: "Rastući u činovničkoj
kući srednjeg, čak imućnog stanja, Milovan nije u detinjstvu trpeo nikakve oskudice. Bio je pravo
'gospodsko dete', i ta žica izvesnog mekuštva, stečena u detinjstvu, ostaće u njemu do kraja
života. Milovan nije imao prilike da od mladosti prođe kroz surovu školu života, da krene od
dna ka vrhu" (Dimitrije Đorđević, Milovan Milovanović, Beograd, 1962, str. 9).
338
svojih prethodnika; oca seljaka smenjivao je sin seljak koji je živeo i radio isto
kao što je to nekada činio i njegov otac.
Nagle i burne političke promene koje su Srbiju zahvatile početkom
XIX veka nisu bile praćene istovremenim promenama načina života i
razmišljanja. Novo vreme tražilo je ljude sa znanjima i sposobnostima koje
prethodne generacije nisu imale. U to vreme mali broj ljudi mogao je da sagleda
zahteve koje je pred njih postavljalo doba koje je dolazilo. Reči Dositeja
Obradovića izgovorene prilikom otvaranja Velike škole 1808. godine, da "mi
valja da se staramo da izbavimo dušu našu od sužanjstva duševnoga, to jest
od neznanja i slepote umne...", još uvek nisu nailazile na širi odjek u Srbiji.
Nedostatak svesti o potrebi obrazovanja vidljiv je u odnosu kneza
Miloša prema svojim sinovima – Milanu i Mihailu. Na samom početku vladavine
Miloš je kao jedan od svojih najvažnijih političkih ciljeva postavio dobijanje
naslednog kneževskog dostojanstva. Već 1817. godine on je zahtevao
od Narodne skupštine da ga proglasi za naslednog kneza Srbije, iako u to
vreme još uvek nije imao muških potomaka. 4 Svest o sinu kao nasledniku, ne
samo porodičnog imena, nego i vladarskog prestola 5 , nije bila praćena i
svešću o potrebi da se mladi naslednik primereno pripremi za namenjenu
mu ulogu. Sinovi kneza Miloša su se školovali bez ikakvog plana i neredovno:
"Miloševa deca rasla su u jednoj okolini u kojoj nisu imali šta da nauče.
Buljubaša Nastas, Cigani svirači, Kara Ahmet i Metica, što je bilo, posle dojilje
i dadilje, društvo Milana; jahanje po livadama ili sedenje po prahu glavno
uživanje detinje." 6 Milošev činovnik Đorđe Protić zabeležio je da "srpskoga
knjaza deca mnogo su manje učila nego što u drugim zemljama i najmanjeg
privatnog oca deca uče, koji se vrlo slabim sredstvima vaspitavaju... Stariji
njegov sin Milan, već je u svojoj 19-toj godini, ali sva njegova nauka ne ide
4 Jovan Milićević, Milan Obrenović, II (prilog biografiji), "Društvene pojave u Srbiji XIX
veka", priredio Radoš Ljušić, Beograd, 2002, str. 16.
5 U vreme kada je njegovom najstarijem sinu Milanu bilo samo četiri godine, on je,
prema sačuvanom zapisu, "s blagovernim sinom i naslednikom Milanom obnovio manastir
Kalenić" (Mihailo Gavrilović, Miloš Obrenović, II, Beograd, 1912, str. 709).
6 Isto. Slično je bilo i obrazovanje i vaspitanje koje je dobio mlađi knežev sin Mihailo:
"Mihajlu je bilo sedamnaest godina kada je došao na upravu zemlje. Površno poučavan od strane
nesposobnih učitelja, pokazivao je u to vreme veoma malo interesovanja za nauku. Njegovo
obrazovanje bilo je – prema mišljenju austrijskog konzula – zanemareno, premda nije bio bez
prirodnih sposobnosti. Takođe je padalo u oči njegovo neuglađeno ponašanje. Ovo je pripisivano
druženju s neotesanim ljudima, kao što su bili savetnik Vule Gligorijević i načelnik Vasilije
Nikolić, sa kojima je provodio vreme u šalama i igrama. Prvi, nepismen, od seiza kod Miloša je
dogurao prljavim uslugama do položaja u Savetu, a drugi, načelnik u popečiteljstvu unutrašnjih
dela, bio je poznat kao poročan čovek" (Vojislav Vučković, Srpska kriza u Istočnom pitanju, Beograd,
1957, str. 7).
339