helsinške sveske 23 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

Vrhovnom islamskom starešinstvu, tj. Islamskom verskom starešinstvu u
Prištini. Za otvaranje medrese Vlada NRS dodelila je sumu od 2 miliona dinara.
60 U nju su se upisivali učenici sa teritorije Kosova i Metohije. U prvu
školsku godinu upisalo se 30 učenika, ali je do četvrte dospelo samo 17. Nastava
je bila na šiptarskom jeziku. Učenici su imali 21 predmet, od čega 5 verskih
i 13 opšteobrazovnih (arapski, turski, srpski i šiptarski jezik, krasnopis i
dr.). Broj časova u nedelji iznosio je u I godini 36, u II godini 38, u III godini
37, u IV godini 38. Učenici su uglavnom poticali sa sela i to iz porodica koje
su želele da im sinovi budu hodže. Za učenike je uvedeno plaćanje školarine,
što je delimično smanjilo broj polaznika. Uplaćivalo se 1.500 dinara mesečno
u početku, ali je polovinom šezdesetih mesečni iznos bio 6.000 do 7.000 dinara
u zavisnosti odakle učenici dolaze. Škola je bila internatskog tipa, a njen
upravitelj u početku, Ahmed Mustafa. Školovanje je trajalo 4 godine. U
školskoj 1952/53. nisu primljeni učenici u prvi razred, a neki honorarni nastavnici
su razrešeni dužnosti. U školskoj 1953/54. bilo ih je 30. 61
Nova zgrada za internat u Prištini podignuta je 1957. godine, ali ni
posle toga osnovni higijenski i radni uslovi u ovoj školi nisu bili
zadovoljavajući. Školske 1959/60. u školi je bilo 65 učenika i 10 nastavnika,
od kojih su dva bila stalna a ostali honorarni. Naredne godine učenika je bilo
79. Realne potrebe za novim imamima bile su pet na godinu, a svršenih imama
je bilo oko 30. 62 Medresa je imala finansijskih teškoća, a živela je uglavnom
od dotacija Izvršnog veća Srbije. 63 VIS se 1955. godine obratio SKVP sa
zahtevom da se odobri upis dece u medrese sa četiri razreda osnovne škole
umesto osam, navodeći kao razlog nepostojanje osmogodišnjih škola u svim
mestima, kao i nedostatak učenika za medrese. U vezi sa tim bila je doneta
odluka da se propisi ne mogu menjati, ali da se, s obzirom na tešku situaciju
verskih škola VIS, može dozvoliti da se internim propisom izuzetno mogu
primati i kandidati sa četiri razreda osnovne škole u onim mestima gde nema
pune osnovne škole, samo ukoliko deca potiču iz "dobrih porodica koje
vole svoju zemlju."
60 AJ, SKVP, 144-5-103.
61 AJ, SKVP, 144-10-164; Glasnik VIS u FNRJ, br.10-12, 1951/II; br.8-12, 1952/III; br.8-11,
1953/IV.
62 AJ, SKVP, Značajniji momenti iz odnosa sa verskim zajednicama, 7. 10. 1960, 144-44-
396.
63 NR Srbija je 1953. izdvojila Starešinstvu za izdržavanje medrese u Prištini godišnju
svotu od 2 miliona dinara. Kada je Starešinstvo 1959. donelo odluku da se za internatske
troškove učenika mora plaćati po 4.000 dinara mesečno od 1960. Mustafi Canhaziju, predsedniku
Starešinstva IVZ za NRS, Džavid Nimani, Dušan Mugoša i Fadilj Hodža rekli su da suma ne
sme prelaziti iznos od 3.500 dinara jer se radi o siromašnim porodicama. Canhazi je potom
tražio pomoć od SKVP. AJ, SKVP, 144-10-164, 11-195 i 23-275, 51-441
334
Prema prethodno donetoj odluci, 1961/62. medresa nije vršila upis u
prvi razred a broj učenika je trebao da se svede na 35 do 40. Primani su
učenici sa svršena 4 razreda osnovne škole ili sa svršenih 8 razreda. Školske
1963. u Alaudinovoj medresi je bilo 57 polaznika, a 1964. i 1965. bilo je upisano
68 učenika, od čega 20 iz Makedonije i 6 iz Crne Gore. Nastavu su izvodila
tri stalna i tri honorarna nastavnika. 64
Škola i internat bili su smešteni u 4 prizemne zgrade u dvorištu Alaudin
džamije. U jednoj od zgrada sa tri prostorije bile su smeštene spavaonice,
a u hodniku je ostavljana obuća. U sobama nije bilo ni peći ni dovoljno
prekrivača, tako da je u krevetima spavalo zimi po dvoje učenika. Prostorije
nisu krečene, a podovi su propali od starosti. Jedna od zgrada, dozidana
1957, imala je svega dve prostorije i hodnik i u njoj su bile učionice. U klupama
su sedela po tri učenika, a u istom prostorijama, bez dovoljno inventara
provodilo se i slobodno vreme. Nedaleko od medrese proticao je potok sa
smrdljivom vodom, a bunar koji se nalazio u krugu nije mogao da se koristi.
U odvojenoj zgradi nalazila se trpezarija sa podom od cementa i nedovoljnim
prostorom za 60 učenika. Najgore stanje bilo je sa kupatilima, pošto u
tom delu Prištine nije bilo ni kanalizacije, ni vodovoda. Pitomci su se svakih
15 dana kupali u gradskom kupatilu.
Nastavno osoblje nije imalo ni stručne spreme, ni pedagoškog iskustva
za rad. Škola je imala biblioteku koja se sastojala od tridesetak knjiga a
čuvala se zajedno sa apotekom i ostalim stvarima u jednom ormaru. Krajem
pedesetih godina razgovaralo se o mogućnosti ukidanja medrese u Prištini.
Njeno izdržavanje je koštalo državne organe, a uslovi rada i života učenika
bili su nezadovoljavajući. 65 Stupanje na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih
zgrada i građevinskog zemljišta bilo je dodatno pogođeno
izdržavanje medrese u Prištini. Jedan deo rukovodećeg kadra IVZ smatrao je
da medresu treba ukinuti kako zbog materijalnih razloga, tako i zato što ona
nije imala status srednje stručne spreme, mada su učenici pri upisu u medresu
morali imati završenu osnovnu školu. Naime, u prištinskoj medresi se, za
razliku od sarajevske, nisu učili opšteobrazovni predmeti i ona je stoga imala
niži rang. Republička komisija za verske poslove NR Srbije nije se složila sa
ukidanjem medrese i ona je nastavila sa radom i posle 1959. godine. 66 Nižoj
medresi u Prištini dat je rang srednje škole 1963. godine. Starešinstvo IVZ za
Republiku Srbiju usvojilo je aprila 1965. godine Pravilnik o srednjoj medresi
64 AJ, SKVP, 144-84-598.
65 AJ, SKVP, 144-50-403.
66 AJ, SKVP, 144-30-322.
335