helsinške sveske 23 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

internatskog tipa i učenici su posle položenog ispita mature upućivani na
studije na katoličke teološke fakultete. Primedbe su stavljene na fond časova
iz obaveznih predmeta koji se predaju i škola je ove primedbe usvojila. Direktor
škole, dr Marin Šemudvarac, je povremeno posećivao Pedagoški zavod
i konsultovao se o pitanjima nastavnog plana i programa.
Finansijska sredstva za rad škole obezbeđivala su se delom od doprinosa
učenika, a delom iz sredstava biskupije. Neki učenici školovali su se
potpuno na račun biskupije. Učenicima je bila obezbeđena nastava i internat.
U školi je radilo 11 nastavnika, od čega 7 sveštenika. Bilo je ukupno 99
učenika, kojima je svo vreme kada nije bilo nastave, bilo ispunjeno kolektivnim
oblicima rada tako da učenici gotovo i nisu imali slobodnog vremena.
Učenici su ustajali u 5 h . Do 5 i 30 spremali su sobe i obavljali jutarnju toaletu.
Od 5 i 30 do 7 i 30 imali su jutarnju molitvu, gimnastiku, misu u crkvi i
doručak, od 7 i 30 do 8 h ponavljali su zadatke. Od 8 h do 12 i 30 h imali su nastavu,
potom pola sata za ručak, kratak odmor i kolektivnu šetnju ili crkveno
pevanje naizmenično. U 16 h su imali užinu, potom sat vremena odmor, onda
učenje dva sata, zatim večeru, večernju molitvu u 20 h i spavanje. 55
Internat je impresionirao posetioce funkcionalnošću i higijenskim
uslovima. Vodilo se računa da ishrana učenika bude kalorična i raznovrsna.
Škola je imala sopstveno odmaralište u Perastu u koje su učenici odlazili
svake godine i tamo provodili odmor pod nadzorom profesora, a povremeno
i samog biskupa. U školskoj 1965/66. bilo je upisano 107 učenika, od
kojih 78 iz Vojvodine, 20 iz BiH i 9 sa teritorije Kosova i Metohije. Po nacionalnom
sastavu bilo je Hrvata 51, Mađara 44, Šiptara 10, Rusina 1 i Srba 1.
Učenici škole poticali su pretežno iz zemljoradničkih porodica. U internatu je
bilo smešteno svih 99 učenika koji su pohađali školu, od čega 47 Hrvata, 1 Srbin,
38 Mađara, 3 Slovaka, 1 Rusin i 9 Šiptara. Povoljni uslovi za rad bili su
obezbeđeni ne samo odgovarajućom materijalnom osnovom već i samom organizacijom
rada koja je insistirala na pružanju sistematske pomoći slabijim
učenicima. Učenici su kao obavezne predmete imali srpskohrvatski i
mađarski jezik, pored toga učili su još latinski i nemački. Pošto u tesnoj i dotrajaloj
školskoj zgradi nije bilo dovoljno učeničkog prostora, u zgradi internata
je bila organizovana nastava za učenike prvog razreda, čiji broj je bio
najveći, 42.
U internatu je bilo obavezno fizičko vaspitanje učenika: svakog jutra
gimnastika u trajanju od 15 minuta (u sopstvenoj gimnastičkoj sali), a tri puta
nedeljno obavezne šetnje. Škola je polovinom šezdesetih godina imala svega
četiri odeljenja i svega tri stalna nastavnika (sa direktorom), dok su ostali
55 AJ, SKVP, 144-76-565.
332
bili honorarni. Zbog toga su pojedini nastavnici predavali po više predmeta.
Pismenost učenika ocenjena je kao dobra, kao i radna disciplina.
Nastava je počinjala 1. septembra, a pored verskih praznovali su se i
državni praznici.
Najviše primedbi od strane škole bilo je na pozivanje učenika tokom
godine na odsluženje vojnog roka i dobijanja povlastica u saobraćaju. U školi
su takođe skretali pažnju na to da se učenicima, čiji su roditelji bili
službenici, ne uskraćuje dečji dodatak i pravo na zdravstvenu knjižicu. 56
Koliku je pažnju pokazivala Katolička crkva za podmlađivanje
svešteničkog kadra pokazuje podatak da je na teritoriji Bačke biskupije bilo
polovinom 60-ih 42 upražnjena mesta, ali je samo sa teritorije ove biskupije
na školovanju bilo 147 učenika i studenata katoličkih škola i fakulteta. 57
U poređenju sa 1939. godinom, RKC je 1964. na teritoriji Jugoslavije
imala 389 župa više, 860 crkava više, 10 biskupa više, ali i 671 sveštenika manje,
16 redovnika manje i 470 časnih sestara manje. Na jednog sveštenika je
dolazilo 1.760 vernika. Takođe je imala 8 puta više škola od svih drugih verskih
zajednica. Broj škola je bio manji od predratnog, ali je zato broj polaznika
bio veći za 453. Prinova crkvenog kadra je bila mnogo veća nego opadanje.
Verske škole Islamske verske zajednice
Posle Prvog svetskog rata u Kraljevini SHS je bilo oko 40 medresa
koje su se postepeno gasile, tako da ih je 1930. bilo 18 sa 538 đaka. Reformom
medresa 1938, na teritoriji BiH je ostalo 5 sreskih, šest okružnih i jedna viša
reformisana medresa (Gazihusrevbegova). Pored ovih medresa, IVZ je imala
žensku medresu, šerijatsku sudačku školu i višu islamsku teološku školu.
Od 1945. do 1947. radilo je pet medresa, a od 1947. samo Gazihusrevbegova
medresa u Sarajevu (mada je i ona jedno vreme bila zatvorena). Od
1945. do 1960. u ovu školu se upisalo 468 đaka, svršilo je 83, a svega 12 je
ostalo u službi IVZ. 58 U medresi je predavalo 13 nastavnika, od kojih su samo
2 bila stalna, a ostali honorarni. 59 Školovanje je trajalo 8 godina. Islamska verska
zajednica imala je i nižu medresu u Prištini, koja je otvorena 1951. godine.
I jedna i druga medresa izdržavale su se iz pomoći koju je država davala
56 AJ, SKVP, Izveštaj o obilasku verskih škola na teritoriji APV, 144-96-633.
57 AJ, SKVP, 144-94-631.
58 AJ, SKJ, 507, Ideološka komisija, VIII, II (2-b-14991-10).
59 AJ, SKVP, 144-52-442.
333