helsinške sveske 23 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

ske Zagore. Selo Drinovci iz Zapadne Hercegovine dalo je do 1960. godine 75
sveštenika, među kojima i jednog biskupa, nekoliko franjevačkih provincijala
i više profesora teologije. Na studijama teologije te godine nalazilo se 20
omladinaca iz ovog sela.
Materijalne mogućnosti RKC za organizovanje škola za spremanje
sveštenika bile su povoljnije nego u ostalim verskim zajednicama. Ipak, i u
njima je bilo žalbi učenika na smeštaj, hranu i odevanje. Izvori prihoda za
izdržavanje bili su raznovrsni. Pored biskupija i redova, pomoći iz inostranstva,
pomoći od vernika, neke škole su dobijale i državnu pomoć (Teološki
fakultetu Ljubljani, Franjevačko sjemenište u Visokom i Franjevačka bogoslovija
u Sarajevu). Pretežan deo nastavnika u ovim školama činili su predratni
nastavnici koji su imali neprijateljski stav prema Jugoslaviji, a bilo je nemalo i
onih koji su nastupali u prilog verske i nacionalne netrpeljivosti. Najčešće su
se te pojave dešavale na predmetu hrvatski jezik i književnost, kada se od
učenika zahtevalo da upotrebljavaju samo hrvatske izraze, da uče samo o hrvatskim
književnicima do Drugog svetskog rata i sl. Nastavni planovi i programi
ovih škola znatnim delom su bili podudarni sa programima klasičnih
gimnazija. Izrađenih programa za nastavu opšteobrazovnih predmeta nije
bilo, nego je predavačima bilo dopušteno da odrede oblik i sadržaj rada za
svoj predmet. Literatura iz oblasti materijalizma bila je zabranjena. U nekim
školama predavao se predmet Osnovi državnog i društvenog uređenja FNRJ
i to u poslednjoj godini i u sklopu predmeta Župska administracija.
U novicijatima su postojali fiksirani programi i planovi rada. Nastava
se u njima najčešće odvijala po režimu "kušnje" odgovarajućeg reda. Polaznicima
je bilo onemogućeno izučavanje bilo kakvog opšteobrazovnog predmeta.
Za vreme školovanja, učenici su bili izolovani od uticaja spoljnjeg
sveta. Izlazak, ukoliko je bio dozvoljen, mogao je biti samo u grupi. Posete su
bile dozvoljene samo najbližim rođacima, a razgovori su se vodili u prisustvu
nastavnika. Strogo je bila sprovedena i kontrola korespondencije
učenika. Učenicima je bilo zabranjeno čitanje novina, slušanje radija, a čitanje
knjiga je takođe bilo pod kontrolom. Bilo im je dozvoljeno čitanje strane
štampe i propagandne literature koju su škole dobijale iz inostranstva i u kojima
se mnogo pisalo o progonu RKC u zemlji. Opšta je pojava bila da su
mladi sveštenici po završetku školovanja bili mnogo manje raspoloženi za
saradnju sa državnim organima od onih starijih.
Biskup Zvekanović je 14. 5. 1963. prvi put posetio Republičku komisiju
za verska pitanja Srbije i tražio intervenciju za oslobađanje od oporezivanja
pomoći iz inostranstva, potrebne za izgradnju semeništa i škole za spre-
330
manje sveštenika u Subotici. Komisija je smatrala da ovom zahtevu treba
udovoljiti. Međutim, prema izveštaju Pokrajinske komisije za verska pitanja
Vojvodine, biskup Zvekanović nije pokazivao znake popuštanja kada je bilo
u pitanju Udruženje sveštenika. 53 Na molbu nadbiskupa Ujčića bilo je ipak
odobreno otvaranje semeništa u Subotici. 54
Materijalni položaj crkava i sveštenstva RKC bio je neuporedivo bolji
nego kod ostalih verskih zajednica. RKC je u periodu od 1963. do 1966.
utrošila oko 100 miliona dinara na popravku i adaptaciju crkava. Pojedini
sveštenici imali su mesečne prihode koji su prelazili sumu od 100.000 dinara,
mnogi su vozili kola ili motocikle, što u to vreme u Jugoslaviji nije bila opšta
pojava. Znatne prihode ostvarivali su preko naplate kod obavljanja crkvenih
obreda ali i preko pomoći koja je stizala iz inostranstva. Samo Bačka biskupija
je preko raznih vidova pomoći, uključujući tu i versku literaturu, dobila
početkom 60-ih godina preko 13 miliona dinara.
Prema analizama koje su rađene u Vojvodini polovino 60-ih godina,
od oko 330.000 vernika katolika, oko 16 odsto je redovno, svakodnevno dolazilo
u crkvu na verske obrede, dok je preko 30 odsto odlazilo povremeno u
crkvu. Crkve su bili posebno dobro posećene o verskim praznicima i nedeljom.
Katolička crkva je izuzetnu pažnju posvećivala verskoj obuci dece,
trošila je velika sredstva za štampanje udžbenika za katehizaciju,
nagrađivala decu koja su redovno dolazila na versku nastavu, vodila
pažljivu evidenciju o broju i uspehu dece, delila poklon pakete prilikom
većih praznika za decu koja su posećivala veronauku, vršila pritisak na roditelje,
organizovala sportska takmičenja, nabavljala sportske rekvizite, ali i
dečije igračke da bi decu privukla u crkvu.
Na području Vojvodine postojale su dve škole za spremanje
sveštenika i podmlađivanje kadrova u Katoličkoj crkvi: u Subotici, klasična
gimnazija "Paulinium", koja je otvorena 1962. i škola za časne sestre u Ruskom
Krsturu, koja je početkom 1966. imala 12 pitomica, od kojih je jedna bila
iz Vojvodine, a ostale iz BiH. Nadzor nad radom škole obavljao je
Pedagoški zavod iz Subotice. Juna 1964. pedagoški savetnik Geza Gulka
izvršio je pregled rada srednje stručne škole za spremanje sveštenika, "Paulinium"
u Subotici. "Paulinum" je pretstavljala opšteobrazovnu školu koja je
po svojoj osnovnoj koncepciji odgovarala klasičnoj gimnaziji. To je bila škola
53 AJ, SKVP, Zapisnik sa sednice Republičke komisije za verske poslove SRS, 144-68-
525 i 70-527.
54 AJ, SKVP, Zapisnik sa sednice Republičke komisije za verske poslove SRS,
14.2.1963, 144-65-522 i 72-559.
331