helsinške sveske 23 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

U isto vreme, svako izdvajanje iz naroda, makar i po osnovi obrazovanja,
nalagalo je oprez: ono nije smelo da se pretvori u odnarođivanje. Taj
oprez je dolazio iznutra, iz same školovane manjine. Tako je u svom pismu
(1870) rodonačelnik srpskog socijalizma pisao ministru prosvete u Srbiji:
"Pre 50 godina u Srbiji skoro nije bilo drugih staleža osim seljaka. Mi
smo svi sinovi ili unuci seljaka. Obrazovani ljudi (ja mislim prave obrazovane,
a ne nadriknjige) što su izašli iz te sredine to je obrazovana demokracija u
pravom smislu te reči. To su ljudi što su većinom odrasli na 'proji' i 'skrobu' i
koji su došli do višeg obrazovanja na račun onog naroda što je još ostao na
'proji' i 'skrobu' i u kome ima puno njihovih najbližih rođaka (ako je ko od inteligencije
koji je učinio neku 'karijeru', voljan da to zaboravi mi nismo voljni da mu
to dozvolimo – Podv. L. P.). Tražiti, dakle, od nas obrazovane demokracije...
da mi odelimo naše interese od interesa narodnih... to znači tražiti od nas
nešto nemoguće" 90 .
Nije teško otkriti socijalne i kulturne osnove egalitarizma 91 i nacionalnog
jedinstva u istoriji Srbije u poslednja dva veka. Ali ni to da se u njima
koreni totalitarno mišljenje koje je bitno uticalo na političku kulturu, model
demokratije i na političko organizovanje.
Davno je uočeno, iako bez pridavanja pažnje koju je zasluživalo u
nacionalnoj istoriografiji, da je jedna od specifičnosti srpske elite, da je ona (u
svojoj većini) sačuvala tradicionalni mentalitet, jer je, kako je pisao P. A. Kulakovski
– "po svome poreklu vrlo bliska običnom narodu" 92 .
Uz otpor svemu stranom, ova utopljenost inteligencije u narod (iz
uverenja, demagogije, interesa), smatrana je ozbiljnom preprekom za budući
razvoj zemlje i naroda. "U Srbiji me je", pisao je već pominjani A. P. Rovinski,
"jedna stvar posebno začudila: svuda je u drugim zemljama dosta ljudi koji
predstavljaju inteligenciju što su na proporcionalno višem nivou od mase, a
"gomilu nježnih mekušaca", koji neće ratovati. Vid. Latinka Perović, Programi narodne demokratije
u Srbiji druge polovine XIX veka. Tokovi istorije, Beograd, 1999, 1-2.
Dr Vladan Đorđević navodi kako mu je češki nacionalni radnik Ladislav F. Riger objasnio
zašto Česi neće dizati revoluciju protiv austrougarskog jarma, iako im je težak: "Narod, koji
u svakoj kući ima klavir, ne diže revoluciju". A Kragujevac, nekadašnja srpska prestonica, imao
je samo jedan klavir, 1888. godine, i to u kući doseljenika iz Srema. Vid. A. L. Šemjakin, Tradicionalno
obpčestvo i vjzovj modernizacii... Russkie o Serbii i Serbah... s. 664, 665.
90 Svetozar Marković, Otvoreno pismo G. Matiću, Sabrani spisi, I, Beograd, 1960, s. 191-
192.
91 Na pitanju socijalnih razlika propadale su i privredne reforme u Jugoslaviji; kritikovano
je potrošačko društvo; odlaska radnika na rad u inostranstvo; progonjeni su tehnomenadžeri,
odnosno tehnička inteligencija koja je bila nosilac privredne modernizacije u drugoj
polovini XX veka.
92 P. A. Kulakovski, Serbia v poslednie godj v. Russkie o Serbii i serbah... s. 633.
30
u Srbiji je suprotno – inteligencija je ispod nivoa na kojemu bi se morala nalaziti,
koji u celini odgovara napretku naroda. Ona se u stvari isuviše malo
odvaja od mase. Možda je u tome zaloga buduće sreće i harmoničnog razvoja
Srbije, ali se mora reći da se to veoma nepovoljno odražava na njen opšti interes"
93 .
Ova pojava nije izmakla pažnji ni domaćih autora. Mentalitet je uticao
na prioritete, a stvaranje inteligencije koja bi izmicala znanjem ni po broju
škola, nivou nastave i prosvećenosti nije spadalo u prvorazredne zadatke
siromašnog i neujedinjenog naroda. Tako se krug i spontano i svesno zatvarao:
"Kad u glavnome shvatimo rezultate školovanja u Srbiji, možemo kazati,
da su nam sve škole davale do sada samo polu-znanje, i da će tako morati
dugo i dalje ići, ako im se ne priteče u pomoć mnogo jačim sredstvima. Uticaj
toga polu-uznanja ogleda se jasno u celome razvitku Srbije, koji se odlikuje
tumaranjem i kolebljivošću u toku svome i nesavršenstvom ustanova, koje je
stvorio. Ne može se poreći ni to, da poluznanje, utičući štetno na opšti razvitak
narodni utiče štetno i na samo moralno mu stanje..." 94
Ako se nije mogla povući razlika između inteligencije i mase, još manje
se mogla praviti razlika između političke i intelektualne elite. U
siromašnom i agrarnom društvu obrazovani pojedinci su bili i organizatori
države i osnivači naučnih i kulturnih institucija, začetnici naučnih disciplina
i kulturnih i umetničkih pravaca 95 . Oni su višestruko bili vezani za državu
(stipendije, zaposlenje, društveni položaj). A tako formirana inteligencija, elita
ili sloj, kako primećuje Dubravka Stojanović, "nije nikada mogao imati onu
snagu u demokratizaciji zemlje koju su imale društvene grupe kojima je u
zapadnoj Evropi dopao zadatak da, u ime društva i građana, primoraju
državu na postepeno povlačenje" 96 . Otuda su političke i intelektualne elite u
svojoj iznimno mogućoj deljivosti napravile pomake u modernizaciji ali nisu
prešle granicu koja razdvaja patrjarhalno i moderno društvo. Političke elite
su pretežno težile popularnim merama 97 . I sam izraz totalitarne demokratije,
one su taj model demokratije i učvršćivale. Kratka razdoblja političkog pluralizma
uvek je karakterisalo postojanje stranke hegemona, to jest odsustvo
alternative.
93 Pavel Apolonovič Rovinski, Zapisi o Srbiji 1868–1869... s. 137.
94 Vladimir Karić, Srbija... s. 262.
95 Vid. Latinka Perović, Naučnik i političar: Jovan M. Žujović. (Prilog proučavanju srpske
elite), Tokovi istorije, Beograd, 1993, 1-2.
96 Dubravka Stojanović, Ulje na vodi. Politika i društvo u modernoj istoriji Srbije u: Dimić,
Stojanović, Jovanović, Srbija 1804–2004... s. 129.
97 Vid. Latinka Perović, Milan Piroćanac – zapadnjak u Srbiji 19. veka...
31