helsinške sveske 23 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

"nek mu je prokleto i poslednje koleno!" – "nek je prokleto", povikaše svi i
poskakaše s mesta, kao da traže izdajicu što izdade čitavo srpstvo..." 113
Privodeći kraju svoje beleške o Srbiji, Rovinski je pisao, da je na njega
zemlja ostavila "utisak poluvojnog logora", u njoj je sve "privremeno,
neodređeno, sve je u nekom iščekivanju nečeg, ona živi uoči nečeg, sva je u
nekom ratničkom raspoloženju" 114 . I na kraju je rezimirao "u ime stalne pretnje
da će biti rata, Srbija žrtvuje svoje stvarne ljudske interese", jer je "na takvom
tlu teško očekivati da humanizam i građanske vrednosti mogu pustiti
duboko korenje" 115 .
I stvarno, kolektivna slika Srbina u drugoj polovini XIX – početka XX
veka, u potpunosti može da se potpiše: Homo Militans, t. j. "čovek večitog
rata" 116 , čije je formiranje i prolazilo u uslovima specifičnog sistema vaspitanja,
što je opisao Rovinski 117 ...
Ali kad je nastao čas odlučnih sukoba u ime odmazde Kosova – Srbi su
(kao da potvrđuju misao Ključevskog, da je "cementirajuća snaga – tradicija i
cilj" 118 ), svi, kao jedan jurnuli u boj i to tako, da su se iskusni ruski vojnici divili:
"U Nišu. Ovde je čvorište. Nema buke, nema pijanih, nema žena koje
plaču. Ničeg nalik na ono što se kod nas dešava prilikom odlaska rezervista
u rat."
I u očima majke koja ispraća sina "ni jedne jedine suze". Kod njih je
samo jedno: "Napred sine, s Bogom!" 119
Kao i nekoliko godina kasnije, za vreme Prvog svetskog rata, samo je
srpska majka mogla da napiše sinu, koji se našao u austrijskom ropstvu: "Ja
stalno mislim, ako su te ipak zarobili, ti si mora biti bio ranjen i nisi mogao
da se braniš. Ali, sinko, ako si se predao, a da pri tom nisi bio ranjen, kući se
više ne vraćaj. Osramotio bi naše selo koje je na oltar otadžbine položilo
osamdeset tri junaka od sto dvadeset, koliko je bilo pozvano u vojsku. Tvoj
brat Milan je poginuo kraj Rudnika. On je mora biti bio srećan kad je video,
kako njegov stari kralj puca iz prvih redova..." 120
(Sa ruskog prevela Lidija Subotin)
113 Rovinskij P.A. Serbskaja Morava... S.530.
114 Tam že. S.557-558.
115 Rovinskij P.A. Belgrad, ego ustrojstvo i obščestvennaja žizn'. II... S.186-187.
116 Tam že.
117 Ovakve pojave (Humanitas Heroica) su svojstvene pograničnim kulturama, one formiraju
svojevrsni etos ponašanja i ideale heroizma – "čojstva i junaštva" kod Srba.
Karakteristične crte uzornog branioca vlastitog etnosa i njegove kulture su oni koje bi se moglo
definisati kao dramatizam mučeništva" (sm.: Angjal E. Snjjat slonjian'skiego baroku (prevod s
vengerskogo originala na pol'skij jazyk). Warszawa, 1972. S.327-331).
118 Ključevskij V.O. Aforizmy. Istoričeskie portrety i etjudy. Dnevniki. M., 1993. S.67.
* Drugi ruski očevidac zabeležio je to isto: "Na svim stanicama je bilo mnogo rezervista,
koji su išli da popune vojsku, a bilo je i izlečenih vojnika... Svi su bili veoma vedri, a glavno
– potpuno mirni, kao da su išli da obave običan posao. Ni rođaci koji su ih pratili nisu pokazivali
znake tuge – plača, vike i kuknjave". (Martynov E.I. Serby v bor'be s carem Ferdinandom. Zametki
očevidca... S.28).
119 Čirikov E.N. Poezdka na Balkany. Zametki voennogo korrespondenta. M., 1913.
S.23, 28.
* Godine 1912 žena ruskog poslanika u Srbiji N.T. Hartviga je pisala iz Beograda u
Moskvu: "Tek što smo sahranili činovnika Ministarstva inostranih poslova Kovačevića čije su
raskomadano telo dovezli izpod Kumanova. Opraštajući se, stari otac se obratio sinu rečima: "Ti
vidiš junače, opraštajući se, ja ne plačem, idi s mirom prestolu Svevišnjeg i reci carevima
Dušanu i Lazaru, da je oslobođeno Kosovo polje". Bio je to starčev sin jedinac..." (Central'nyj
312
Istoričeskij Arhiv Moskvy. F.179. Op.21. D.3017. L.31; Kozlov V.F. Moskva – Serbii. iz istorii russko-serbskih
svjazej XVII – načala XX vv. M., 2001. S.52).
120 Cit. po: Lafan R. Srbi – čuvari kapije. Predavanja o istoriji Srba. Beograd, 1994. S.275.
313