helsinške sveske 23 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

Takva pojava je bila tipična za: tradicionalna društva – mnogi ruski
univerziteti osnovani početkom XIX v. bili su "skoro prazni, jer u narodnoj
masi – kao što piše u memoarima – pa čak i među plemstvom još uvek nije
postojala prava potreba za učenjem..." Tek ukazom imperatora iz 1809 g., o
potrebi polaganja ispita prilikom unapređenja u činove, "podario je onim što
završiše univerzitet važne službene prednosti". I "svi se baciše na učenje".
Tokom vremena nekadašnje uzbuđenje se organski "utopilo u uobičajene
običaje, i iz veštačkog sredstva pretvorilo se u prirodni red stvari" 90 .
U Srbiji nije bilo sličnog podstreka za prosvećenost – ni od gore, ni
od dole, i zato je znanje stečeno u školi za mnoge stvarno ostalo apstraktno,
jer tradicionalno društvo nije podsticalo inovacije. Pošto nije bilo traženo,
ono nije bilo svakodnevna potreba, što je opet uticalo na sudbinu formalno
pismenih ljudi, nazovimo ih tako.
Otvorimo memoare jednog od obrazovanih Srba – okružnog lekara.
On je krajem XIX v. pisao: "Nema boljeg školskog inspektora, nego što je to
okružni ili sreski lekar, jer on prilikom regrutacije ima prilike da vidi onu decu,
koja su pre deset godina posećivala školu. U selu, škola postoji 30 godina
i skoro svi su prošli kroz nju, prilikom, regrutacije se ispostavilo da od 40
bivših učenika samo dvoje umeju da čitaju i pišu, 15 ne umeju da pišu, ali kako
tako čitaju, a ostali niti čitaju, niti pišu. Nisu učitelji krivi što ta deca pošto
završe škole odlaze u planine da napasaju stoku i nikad se više ne laćaju
knjige. Jednostavno – niko kod nas nije želeo da razmišlja o tome – ni jedna
vlada nije ponudila lek za tu bolest. I ima li smisla što se tako veliki novac
troši na učitelje i na škole, ako narod nema od toga nikakve koristi" kad mnoga
"deca sve zaboravljaju..." 91
Pred nama je pouzdana potvrda jedne od glavnih tendencija razvoja
srpske prosvete koju je zapazio još Rovinski – "uče, uče u školi, a deca ipak
ne umeju da čitaju", a takođe i parafraza njegove želje – "da u onom što se radi
bude smisla i koristi..."
Osim toga, ovaj iskaz je osvetlio i pravu cenu samozadovoljstva srpske
vlasti, koju je zapazio ruski naučnik. Već njihova teza: "... a ostalo – kasnije",
kao i osnovni motiv: "kako se ne bi reklo, da se ništa ne čini", morali su da
dovedu do logičnog zaključka – bez obzira na broj svršenih đaka, stvarno pismenih
ljudi u Srbiji bilo je nešto manje, nego što je proklamovano. I ovo sa-
90 Korf M.A. Zapiski. M., 2003. S.469.
91 Dimitrijević L. Kako živi naš narod. Beleške jednoga okružnog lekara. Beograd, 1893.
S.24-25. Sovremennye issledovanija podtverždajut dannuju konstataciju. Sm.: Isić M. Pismenost
u Srbiji u 19. veku // Obrazovanje kod Srba kroz vekove. Beograd, 2003. S.78.
306
mo potvrđuje zaključak Rovinskog o relativnosti srpske statistike – te formalne
komponente svakog posla.
Na taj način, očigledno je da sama forma – postojanje u skoro svakoj
opštini školske zgrade – nije automatski svedočanstvo o modernizaciji prosvete.
Po srpskim merilima, velika sredstva koja su u nju uložena i kojih je svejedno
bilo nedovoljno, često su se vrtela u prazno; u skladu sa tim i konkretni
rezultati su, kao što smo videli bili veoma skromni: videli smo da i u realnom
likvidiranju nepismenosti, vlast nije imala uspeha, i ogromna većina dece
je ostajala nepismena... Drugim rečima, "sve što čini srpska vlada, košta
skuplje nego drugde, i uz to sve što čini, obično, ne postiže svoj cilj." 92 .
Duboki razlozi takvog fenomena koji je prvi put empirijski zabeležio
P. A. Rovinski, zaslužuju po našem mišljenju, posebno istraživanje.
U zaključku ćemo navesti zaključak Ernsta Gelera, koji je jednom rekao,
da "agrarno društvo ne poseduje ni izvore, ni motive neophodne da bi
se pismenost širila, a da se i ne govori o tome, da postane opšta pojava" 93 .
"Čovek večitog rata"
Pre nego što pređemo na zaključni siže – svojevrsnost vaspitnja dece
kod Srba, koju je primetio Rovinski, napravićemo nekoliko uvodnih primedbi.
Specifičnost bilo koje granične kulture – a Balkan je jedna od
klasičnih zona kulturne granice (ili "civilizaciono – kontaktnih zona", kao što
se to danas kaže 94 ) – čini u poređenju sa "standardizovanom situacijom izrazitiju
otvorenost i zatvorenost. Iz istog razloga – dugotrajan dodir sa tuđim
kulturnim prostranstvom, a često u njemu postoje enklave – takve su kulture
posebno prijemčive na uticaje koji dolaze spolja, a istovremeno one ljubomorno
čuvaju svoju specifičnost. Stalna kolebanja između dve krajnje tendencije:
kosmopolitske i tendencij očuvanja (opozicija: biti "otvoren" ili biti
"zaklonjen") to su svojstva svakog pograničja 95 .
92 Vodovozova E.N. Kak ljudi na belom svete živut. Bolgary, serby, černogorcy... S.104.
93 Gellner E. Prišestvie nacionalizma // Nacii i nacionalizm. M., 2002. S.150.
94 Sm.: Višnjakov Â.V. Voennyj faktor i problema modernizacii serbskogo gosudarstva
v konce XIX – načale HH v. // Jugoslavjanskaja istorija v novoe i novejšee vremja. M., 2002.
S.124, 134.
95 Sm.: Toporov V.N. Funkcija granicy i obraz "soseda" v stanovlenii etničeskogo
samosoznanija // Sovetskoe slavjanovedenie. 1991. № 1. S.29-30; Bagno V.E. Pograničnoe soznanie,
pograničnye kul'tury // Kanun. V'p.2. Poljarnost' v kul'ture. SPb., 1996. S.420.
307