helsinške sveske 23 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

samo molitve i ponešto od svetog pisma i katehizisa, nastava ostalih predmeta
je bila potpuno zapostavljena." 77
Ovo je izgleda bila tipična pojava i nije izazivao u društvu nikakav
protest, kao primer za to mogu da posluže reči jednog od sagovornika Pavla
Apolonoviča: "Čitanje je neobična stvar: uče, uče u školi, a deca svejedno ne
umeju da čitaju" – dodao je ubeđen da drukčije ne može ni da bude" 78 .
Pretpostavljeni nisu takve učitelje pozivali na odgovornost, ispoljavali
su iznuđenu snishodljivost. "Gde da nađemo bolje?" A "i kakva je to nevolja?
Pismenost se širi, a sve ostalo – kasnije". Mi smo mala država, mlada i
"stvari se odvijaju tako, da se ne bi moglo reći, da se ništa ne radi (dešava) (izdvojio
A. Š.)" 79 .
Vidimo, da u uslovima, kad država faktički nije stimulisala progres
u školstvu (konkretno, nije povezivala sticanje obrazovanja sa dobijanjem nekih
konkretnih prednosti), ono se razvijalo formalno – tako reći za spoljnju
upotrebu: samostalnoj Kneževini de facto pristaje da ima instituciju škole...
Rovinski je prvi među putnicima sagledao ovaj nesklad između forme i
sadržine, bukvalno je zavapio (na fonu brzog bujanja broja škola): "Gde je to
stvarno obrazovanje!" 80 i posumnjao je u verodostojnost zvanične srpske statistike
o uspesima u ovoj sferi: "Posle ovog netačnog podatka vi ćete o Srbiji
prema ovim izveštajima stvoriti pogrešnu predstavu, a to se svaki put čita
pred skupštinom" 81 .
On je formulisao i uopšteni zaključak o svemu što je video: "Mora se
priznati da je Srbija u odrećenom vremenu napravila značajan pomak". Ali,
"znajući, kojim sredstvima raspolaže, i koliko se na sve to troši, moralo bi se
očekivati više od onoga što je učinjeno". Pa čak i "ne tražeći mnogo, moglo bi
se zahtevati da ono što se čini bude osmišljeno i korisno, a mi baš to ne vidimo"
82 . Škola zaista ima dosta, ali one su "veoma siromašne, i ni jedan dobar
učitelj ne ide da radi u njima" 83 . I imamo da se "pismenost širi, a sve ostalo –
kasnije..." Ponovićemo, to je bio zadatak vlasti. "Šta još tražite od nas? Mi
smo odskora, hvala Bogu, što i ovo imamo", – odzvanja kao refren u rečima
Rovinskog poznata logika Srba, što je on pripisao njihovoj posebnoj osobini
"samozadovoljstvo". 84
Ali postavlja se pitanje, da li se ta pismenost stvarno širila u narodnoj
sredini, i otkud onda primedba Rovinskog: "Uče, uče u školi, a deca ipak
ne mogu da čitaju..."?
Odnos srpskog seljaka prema prosvećenosti nije tako jednoznačan,
kako bi moglo da izgleda iz same činjenice porasta broja škola. "Žele da ja tamo
pošaljem svoje devojčice – objašnjava Rovinskom njegov sagovornik iz
provincije. – Čemu to? Ta moja kćer će i kod kuće da nauči sve, šta joj je potrebno.
I bez toga ću ja svoju kćer udati za najboljeg čoveka, ući će ona u bogatu
kuću, u dobro domaćinstvo, neće ona tada knjige čitati..." 85 . Ovaj iskaz je
veoma karakterističan – i posle četvrt veka situacija je praktično ista. "Pošto
je Srbin po svojoj prirodi veoma praktičan, on smatra da je nepotrebno slati u
školu svoju decu, ona su mu u njihovom školskom uzrastu potrebna da vode
brigu o stoci i za raznorazne poslove u domaćinstvu. Iako je obrazovanje u
toj zemlji obavezno i besplatno, stanovnici na sve moguće načine,
pokušavaju da zadrže svoju decu kod kuće, i usled toga mnogo Srba ostaje
nepismeno" 86 – zapazila je poznata ruska putnica i pedagog E. N. Vodovozova.
Šta sledi iz ova dva zapažanja vremenski udaljena, a podudarna? To
da motivacija za dobijanje obrazovanja još nije sazrela u patrijarhalnoj Srbiji –
tradicionalni način života je pretpostavljao, da će većina dece krenuti putem
roditelja, nastavljajući njihov posao i običaje. Za to je "domaće obučavanje"
bilo kud i kamo važnije od apstraktnih znanja dobijenih na strani. Svojevremeno
je mati Jevrema Grujića – jednog od začetnika srpskog liberalnog pokreta
– pokušavala da odvrati muža od ideje da pošalje sina u školu: "Pusti
ga. Ni tvoji roditelji nisu bili pismeni, pa šta, lepo su živeli..." 87 Ustanovljena i
akumulirana u neopismenjenoj narodnoj kulturi, sačuvana u živom
pamćenju i prenošena pomoću mehanizama ukorenjenih tradicijom,
ograničeni obim znanja i navika u potpunosti su obezbeđivali proizvodni
proces" 88 . U skladu sa tim, kao što tačno konstatuje savremeni istraživač
"predstave o značaju prosvete kod većine seljaka su bile veoma maglovite" 89 .
Ona za njih nije postala životna vrednost, niti unutrašnja potreba.
Podvlačimo, bez obzira na otvaranje novih škola.
77 On že. Serbskaja Morava... S.523.
78 Tam že. S.522.
79 Tam že. S.523.
80 Rovinskij P.A. Belgrad, ego ustrojstvo i obščestvennaja žizn'. II... S.138.
81 On že. Serbskaja Morava... S.523.
82 On že. Belgrad, ego ustrojstvo i obščestvennaja žizn'. II... S.138-139.
83 Tam že. S.140.
84 Tam že. S.138.
304
85 Tam že. S. 173.
86 Vodovozova E.N. Kak ljudi na belom svete živut. Bolgary, serby, černogorcy. SPb.,
1898. S.104-105.
87 Cit. po: Vuletić A. Porodica u Srbiji sredinom 19. veka. Beograd, 2002. S.82.
88 Kuz'min M.N. Perehod ot tradicionnogo obščestva k graždanskomu: izmenenie
čeloveka // Voprosy filosofii. 1997. № 2. S.60.
89 Vuletić A. Porodica u Srbiji sredinom 19. veka... S.82.
305