helsinške sveske 23 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

ograničavanjem detetovog života – njegovim okvirima. Poređenja radi ćemo
reći da se u zapadnoj Evropi takvo osmišljavanje desilo još u XVII v. 55 .
Pavel Apolonovič je potpuno shvatio ovu razliku. Tako, govoreći o
"svetu dece, koji u prosvećenim zemljama čini glavni predmet brige", on je
istakao: "Ne bi se moglo reći da se u Srbiji mnogo brinu o deci". Pritom je to
za njega "možda i bolje – zbog odsustvovanja pedagogije, deca se razvijaju
prilično slobodno i samostalno" 56 . I kao posledica: "U toj deci nisam primetio
ni strah, ni snebivanje, a po razgovoru i postupcima, oni kao da su odrasli" 57 .
Razlog za tako ranu zrelost bio je baš u koegzistiranju dva još ne podeljena
sveta u kolotečini jedinstvenog načina života za sve, što je bilo univerzalna
osobina svakog tradicionalnog društva. A i ruski istraživači takođe
ukazuju: "U seljačkoj kući život porodice se odigravao pred detetovim
očima. On ovde nije bio odvojen od "odraslih", nije bilo značajna raskoraka
između života odraslih i načina na koji su deca provodila svoj život, zato je
uključivanje deteta u praznične i svakodnevne životne aktivnosti seljačke
sredine bilo postepeno i prirodno" 58 . Kao da potvrđuje ovu činjenicu, Rovinski
je beležio viđeno u srpskoj zadruzi: "Retko ćete čuti dečiju ciku i vrisak: i
ona kao da su nečim zauzeti, čak i najmanji, od 5–6 godina" 59 – u tom uzrastu
je i počinjalo uključivanje u rad", to jest faktički, prema mogućnostima,
učestvovanje u životu odraslih 60 .
U 12–13 godina deca su već sasvim skoro "odrasla": ona skoro ravnopravno
sa starijima učestvuju u poslovima.
Opisujući stari običaj mobe, kada domaćin poziva komšije da mu pomognu
u domaćim poslovima, Rovinski je zabeležio: "Prvo su došli mladi
momčići i devojčice od 12 do 14 godina, i čim su stigli zasvirala je frula, oni
se uhvatiše za kaiševe i počeše da igraju kolo. Okupljali su se odrasli, pa čak i
vremešni ljudi i oni se uhvatiše u to kolo i tako krenuše putem, igrajući i
podvriskujući (izdvojio – A. Š.)..." 61 I tako su oni svi zajedno – ne samo na
putu za posao, već i za vreme rada. Obratimo pažnju na to da su jedni pored
drugih mladež, odrasli i vremešni: takva vertikalna veza tri generacije (u
55 Sm.: Ar'es F. Rebenok i semejnaja žizn' pri starom porjadke. Ekaterinburg, 1999.
56 Rovinskij P.A. Belgrad, ego ustrojstvo i obščestvennaja žizn'. II... S.184.
57 Tam že. S.185.
58 Pravoslavnaja žizn' russkih krest'ja v XIX-XX vekah. M., 2001. S.186. Sm. takže:
Očerki russkoj kul'tury XIX veka. M., 1998. S.233-234; Stefanenko T.G. Etnopsihologija. M., 2003.
S.119-120.
59 Rovinskij P.A. Serbskaja Morava... S.549.
60 Sm.: Engel'gardt A.N. Iz derevni. 12 pisem (1872-1887). M., 1987. S.50-52;
Pravoslavnaja žizn' russkih krest'jan v XIX-XX vekah... S.183-186.
61 Rovinskij P.A. Serbskaja Morava... S.538.
300
okvirima porodice ili kolektiva) jeste glavni preduslov kontinuiteta – jedan
od osnovnih mehanizama tradicionalnog društva.
Ali detaljnije o tome nešto kasnije, a zasad ćemo rekonstruisati još
jedno zapažanje P. A. Rovinskog: "Sećam se jednog seoskog dečaka. U subotu
se on vratio iz škole, gde je obično boravio celu nedelju... Posle nekog vremena
zapaziše da ga nema. Tek što se malo odmorio, otrčao je da vidi konje i
vrativši se zapitao je oca s prekorom, zašto je konj oslabio. "Ako ćete toliko
škrtariti i nećete ga valjano hraniti, on vam neće raditi kako valja", završio je
on svoj prekor upućen ocu" 62 .
Ovaj razgovor koji je čuo ruski naučnik – veoma je karakterističan za
seosku sredinu. Prvo, on slikovito ilustruje nesumnjivo pravilo prema kome
su "glavnu brigu o konjima vodili dečaci" 63 . A drugo, u oči pada apel mlađeg
člana porodice upućen starijem kao sebi ravnom – ta činjenica ranog
učestvovanja u problemima kolektiva, a posledica toga je bilo brzo "sazrevanje"
i dovode do toga da deca od ranog detinjstva počinju da podražavaju
odraslima i u razgovorima, i u radu. To posebno karakteriše dečake.
Slušajući ponekad ponekog od njih... može se prepoznati minijaturni
muškarac..." 64
Drugi razlog "neobične ozbiljnosti dece" 65 koji je primetio Rovinski
ležao je u patriarhalnom načinu života srpske zadruge. "To nije prirodna porodica,
već domaća opština" – ukazao je, u njoj "otac i majka ne pružaju detetu
nežnost, zato što se o svoj deci zajedno brine reduša, žene i starešine". I,
"tek kad se udalji u svoje ambarče, izvan pogleda spolja... mati privija na
grudi svoje čedo, skoro da i ne sme da se prepusti svojim osećanjima – ona je
stalno u opštini sa drugima". To "gušenje porodice u ime opštine, gušenje
prirodnog osećanja – rezimirao je Rovinski – i ostavlja taj teški pečat koji
strani posmatrači vrlo brzo primećuje" 66 .
Ponovo, po ko zna koji put, oštar pogled ruskog "gosta", fiksirao je
ono, što će postati dostignuće etnografske nauke tek vek i po kasnije: "U tradicionalnom
društvu briga o malom detetu nije bila obaveza samo majke,
već i ostalih žena u porodici" 67 . Ili još uopštenije: "U mnogim tradicionalnim
62 On že. Belgrad, ego ustrojstvo i obščestvennaja žizn'. II... S.185.
63 Pravoslanaja žizi' russkih krest'jan v XIX-XX vekah... S.183.
64 Tam že. S.187.
65 Rovinskij P.A. Serbskaja Morava... S.550.
66 Tam že. S.549-550.
67 Jugoslavjanskie narody // Deti v obyčajah i obrjadah narodov zarubežnoj Evropy.
M., 1995. S167.
301