helsinške sveske 23 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia
helsinške sveske 23 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia helsinške sveske 23 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia
Hijerarhijski organizovana – mesni odbori, glavni odbor, vođa – Narodna radikalna stranka je bila duboko ukorenjena u narodu: postala je klasna organizacija seljaka, jedine klase koja je postojala dajući srpskom društvu apsolutno agrarni karakter. Dominantan sitni posed, koji je obezbeđivao jednakost u siromaštvu, predstavljao je socijalnu osnovu narodne demokratije, čije su karakteristike zakonito bile kolektivističke, odnosno totalitarne. Kao takve, one su bile i važan instrument borbe za ujedinjenje celog srpskog naroda. Otuda je modernizacija realne srpske države, u granicama koje joj je odredio Berlinski kongres 1878. godine, smatrana izdajom pradedovskih zavetnih ciljeva, i opstruirana je na razne načine. Patrijarhalnost je zaodevana u evropske, moderne forme. Ustav iz 1888. bio je liberalan, i u srpskoj istoriografiji se to uzima kao krunski dokaz evropeiziranosti Srbije već u poslednjoj četvrtini XIX veka. Međutim, na izborima za Vanrednu Narodnu Skupštinu, koja je imala da sprovede Ustav iz 1888, Narodna radikalna stranka je od ukupno 117 mandata dobila 102, a Liberalna stranka 15 mandata. Napredna stranka nije ni izlazila na izbore, jer je 1887. godine, posle pada svoje druge vlade, doživela linč, koji je poznat kao "veliki narodni odisaj" 66 . Vanredna Narodna Skupština (1. oktobar 1889) se "konstituisala, kao čisto partijska skupština". Iz nje je proizašla homogena radikalna vlada. Osim toga, radikali su imali većinu u Državnom savetu, u kasaciji i apelaciji, u glavnoj kontroli. "Radikalna stranka, dotle moćna samo 'dole' u narodu, sad je, temeljno, učvrstila svoj položaj 'gore' u vrhovima države. Sve što se moglo u državi poradikaliti poradikaljeno je, i na vrh piramide sa radikalnom osnovom i bokovima, stajalo je i balansiralo neradikalno Namesništvo" 67 . Druge dve stranke, Liberalna i Napredna, sa vrlo tankim socijalnim osloncima, koncentrisane u varošima, sa dobrom štampom u nepismenom narodu, nisu tretirane kao politički protivnici već kao neprijatelji. Hegemoni položaj Narodne radikalne stranke davao je državi partijski karakter, a političkom životu u zemlji, najblaže rečeno, monistički karakter. Ujedinjenje 66 Obračun sa naprednjacima dogodio se za vreme koalicione vlade radikala i liberala. U više mesta u unutrašnjosti Srbije naprednjaci su svirepo ubijani, fizički maltretirani, iseljavani. Njihovi domovi su pljačkani i spaljivani; uništavani su voćnjaci i vinogradi. O svim aktima ovog političkog nasilja svakodnevno je izveštavao naprednjački list "Videlo", a pisali su i evropski listovi. Vid. Latinka Perović, Politički protivnik kao neprijatelj u: Ogledi o modernizaciji Srbije, Beograd, 2006. Napad na naprednjake ponovio se 1889, kada su nemiri zahvatili Beograd. 67 Živan Živanović, Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka, III, Beograd, 1924, s. 37, 49. 22 srpskog naroda je cilj kome stremi ne samo vladajuća partija nego i opozicija – iz uverenja ili iz straha da ne bude optužena za izdaju zavetnih ciljeva. Ujedinjenje srpskog naroda postalo je ideja svih ideja. Ono je diktiralo dinamiku unutrašnjeg razvoja države posle sticanja nezavisnosti, i određivalo prioritete. Svaka novina koja je za posledicu imala socijalno diferenciranje egalitarnog agrarnog sociuma, podizanje kvaliteta života (školovanje, zdravlje, komunikacije) i razvijanje svesti o ličnim pravima narušavala je unutrašnje jedinstvo koje je bilo neophodno za ostvarenje ujedinjenja naroda. Prema novinama, "tradicija i cilj" su stajali kao "cementirajuća snaga" 68 . Na delu su bile dve inkompatibilne orijentacije: "neodređenost rokova širenja granica – jedna je od glavnih kočnica kretanja Srbije putem evropeizacije i modernizacije" 69 . Institucije i sredstva od značaja za formiranje ličnosti (porodica, škola, crkva, vojska, ptampa, usmena i pisana književnost) imali su u prvom planu nacionalno ujedinjenje. U korist patriotskog osećanja potiskivana su i prikrivana sva druga osećanja. Od malih nogu, dete je vaspitavano kao ratnik i osvetnik, u mržnji prema neprijatelju: Turčinu, Austrijancu, Švabi... To su uočavali gotovo svi strani posmatrači i putopisci 70 . Osim porodičnih katehizisa, postjali su i javni katehizisi. Zavisno od spoljnopolitičkih konstelacija, u njima su menjana imena neprijatelja srpskog naroda, ali je duh mržnje prema njima ostajao isti. Jedan Katehizis za narod srpski objavljen je iste godine kad i Ustav iz 1888, koji je smatran jednim od najliberalnijih ustava u Evropi 71 . U stvari, ovim duhom je, iz generacije u ge- 68 V. O. Ključevski. Aforizmi. Istoričeskie portretj i Dnevniki, Moskva, 1993, s. 67. Cit. prema: Russkie o Serbii i Serbah... s. 665. 69 L. V. Kuzmičeva, Serbia meždu Vostokom i Zapadom / poiski gosudarsvinnoga stroitelstva v XIX i XX vekov. K 60-letiju profesora Moskovskogo universiteta G. F. Matveeva, Moskva, 2003, s. 76. Ista, "Faljšivij paartizan russkoj" Jovan Ristič i obretenie Serbskoj nazavisinosti, Rodina, Istoročeskoj ilustrovanujj žurnal, Moskva, 2003, 10. 70 Ruski slavist P. A. Rovinski, koji je kroz Srbiju prolazio 1868–1869. godine, piše da je nailazio "na originalno domaće vaspitanje". "Tako, otac pita malog sina (što najčešće biva u gostima): 'Ko si ti?' Dete odgovara: 'Srbin'. – 'Gde je propalo srpsko carstvo?' – 'Na Kosovu polju'. – 'Ko je poginuo na Kosovu polju?' – 'Car Lazar, 9 Jugovića i svi srpski junaci'. – 'A još ko?' – 'Car Murat'. – 'Kako je on umro?' – 'Njega je rasporio Miloš Obilić'. – 'Kako se mi sećamo cara lazara, Miloša Obilića i svih drugih srpskih junaka?' – 'Večna im pamjat'. – 'A Murata?' – 'Neka je proklet'. – 'Ko je neprijatelj Srba?' – 'Turci'. – 'A još ko?' – 'Švabe'. – 'Šta im ti želiš?' – 'Uzeću sablju, i posećiću gadove'". Pavel Apolonovič Rovinski, Zapisi o Srbiji 1868–1869, Novi Sad, 1994, s. 159. 71 "Ko je neprijatelj Srba? – Glavni neprjatelj Srba je Austrija... Šta treba raditi? – Mrzeti Austriju, kao glavnog neprijatelja... Ko je prijatelj Srba i Srbije? – Jedini iskren i siguran prijatelj Srba, koji je to bio i ostao je: velika moćna Rusija. – Šta je dužnost svakog Srbina? – Voleti svoju domovinu i kralja i umreti za njih, uvažavati svoje prijatelje i mrzeti neprijatelje". Katehizis za narod srpski, Zlatibor, Užice, 17. april 1888, br. 17. Vid. Russkie o Serbii i Serbah... s. 664. 23
neraciju, prožimano vaspitanje u školi. Vaspitavani u duhu nacionalne ideje, vaspitanici, kasnije u ulozi roditelja i učitelja, i sami vaspitači, prenosili su taj duh, uobličavali ga u kolektivno osećanje i formulisali kao ideju svih ideja, u kojoj je sažeto i sve ostalo 72 . To i objašnjava oduševljenje sa kojim je, nepunu deceniju posle krvavog dinastičkog prevrata, dočekan početak epohe ratova (1912–1918). U rat se išlo kao u svatove 73 . A mala i siromašna zemlja, bez vojničke spreme i bez poznavanja ratne tehnike koja je napredovala od ratova 1876–1878, a ratnici ostali jednako neprosvećeni 74 - Srbija je glavni resurs imala u svojoj živoj sili 75 , mladima koji su do rata bili vezani samo za zavičaj, i koji su kretali u nepoznato, ali sa ciljem koji im je usađivan u porodici i školi, u crkvi i vojsci, u književnosti i propagandi. U ratovima za ujedinjenje (1912–1918), srpski narod, posebno Srbija, višestruko se istrošio. Ukupan demografski gubitak iznosio je 1,200.000 (poginuli, umrli, nerođeni i radno onesposobljeni) ili 35 odsto celokupne populacije 76 . 72 Sa ovog stanovišta, sećanja Pauline Lebl Albala (1891–1967) predstavljaju dragocen izvor. Ona piše iz iskustva i vaspitanika i vaspitača: "Škola je smatrala da joj glavni zadatak da daje znanje učenicima, da u izvesnoj meri i koliko je moguće utiče i na razvoj karakterra, i da njima razvija nacionalnu svest i želju da posluže narodu... Ali, bila je jedna čitava oblast koju škola nije doticala; to su obaveštenja o konstrukciji države, društva, o uslovima i temeljima na kojima ovi počivaju, a još manje nam se ukazivalo na reforme koje valja izvesti, a kamo li na naše dužnosti koje u tom poslu imamo da izvršimo i mi kao i svaka druga generacija". "Stotine mladih devojaka spremale su se da postanu službenice svoga naroda koji se u ovm času (ratovi 1912–1914 – L. P.) zlopati, grca i gine, – a mi stariji imali smo zadatak pun najveće odgovornosti da te devojke načinimo što sve stranijim i sposobnijim narodnim vojnicima". ... "sve je bilo podređeno jednoj svrsi: da se kod učenika stalno održava u svesti misao o njinim nacionalnim zadacima". Paulina Lebl Albala, Tako je nekad bilo, Beograd, 2005, s. 104, 245, 346. 73 "Cela naša generacija bila je već godinama zapajana i kroz školu, i kroz književnost, i kroz novine, i kroz javne skupove nacionalnim idealima oslobođenja i ujedinjenja, i nije čudo što smo jedan rat protiv Turske smatrali kao ostvarenje svojih davnašnjih snova. Pored toga, naša generacija nije bila doživela nijedan rat, nije poznavala njegove užase i, s mladalačkom neustrašivošću i osionošću očekivala je s nestrpljenjem čas osvete za vekovna stradanja, 'smrt onoj truleži na Bosforu', 'proterivanje Turaka iz Evrope' – to su bile krilatice koje su nas dovodile do paroksizma. Naši drugovi pošli su u rat veseli i s pesmom kao u svatove. Mi smo ih ispraćale s cvećem i s uzvicima 'Doviđenja!' Niko od nas nije mislio na mogućnost neuspeha, poraza, smrti. Želeli smo pobedu, bili smo razdragani. Našem naraštaju je palo u deo da budu izvršioci Kosovskog amaneta. Kakva sreća". Isto, s. 188. Dragiša Vasić govori isto: "Mi smo se uvek, s predanim naporom, trudili da proniknemo i tačno proučimo razlog onog oduševljenja, povod one retke radosti, koja beše iskrena, i one besprimerene gotovosti, da se bez ustezanja, bez tuge, smesta napusti onaj normalni, naviknuti, tihi život, da bi se zamenio za onaj naporan, opasan i mučan, kome se išlo u susret. Je li to... bila strast za osvetom? Je li taj bes, a to je značio bes, bio izraz, oduška vekovne mržnje? Koliko je taj polet bio duh predaka, izraz nacionalnog bola ili težnje za osvetom dičnih nepravdi?" ... "naš polet značio je duh naših predaka... Taj duh... stvorio je ono ratno oduševljenje, koje se pojačalo sećanjem na bolove još neoslobođene braće..." Dragiša Vasić, Karakter i mentalitet jednog pokolenja. Devetsko treća, Beograd, 1990, s. 14, 17. 24 74 Konsultant ruskog Crvenog krsta u srpsko-turskom ratu 1876, kasnije profesor Vojno-hirurške akademije, S. P. Kolomin pisao je: "Mi smo se sreli sa narodom koji nema naviku da se leči i koji tome lečenju ne pridaje nikakav značaj, posebno mu je bila strana operativna pomoć. Do rata u svakom od 17 okruga kneževine postojala je mala bolnica, ali stanovnici su se retko obraćali za pomoć, tako da su te bolnice imale više formalan nego stvarni značaj. Narod nije imao skoro nikakvog pojma o hirurškom lečenju, zato što je u Srbiji i suviše malo hirurga, i osim toga on je retko video traumatske povrede, zbog nedostatka mehaničarskih i svakih drugih fabrika. Došao je rat, i taj jadni narod počeo je masivno da plaća ranama iz vatrenog oružja. Njemu tuđi ljudi, ruski doktori, prihvatili su se lečenja, počeli su da stavljaju gipsane zavoje, vrše amputacije i ostalo. Ti 'vojnici', poslušni kao mala deca, rado i uljudno su podnosili vađenje metaka, 'previjanje', tj. povezivanje rana, u duši duboko uvereni da je sva ta procedura (osim vađenja metaka) izlišna i da rane ne bi lošije zarasle i bez naše pomoći, ako bi ranjenike pustili kućama. Kada su doktori počeli da govore o amputacijama, narod nije hteo da veruje argumentima, a pri upornim uveravanjima, počeli su da se čuju odgovori: 'Ne smeš ne samo da govoriš nego ni da misliš o tome da mi odsečeš nogu!' Oni su strašno platili za svoju nenaviknutost na hiruršku pomoć. Pošto su neko vreme poležali u vojnim bolnicama i nekako navikli na nas, ranjenici su radije pristajali na operacije, ali su sačuvali neki neodređen strah od amputacija: 'Bolje smrt, nego rezanje' – i umirali su; drugi su pristajali, ali kasno, i štetili su sebi time, što su umanjili tanku šansu na povoljan ishod posle operacije... Austrijski Srbi (od kojih su mnogi bili dezerteri austrijske vojske) i ruski dobrovoljci daleko su radije pristajali na sve operacije, tako da se strah Srba može objasniti samo nedostatkom navike na operativnu pomoć". Cit. prema: Rosskie o Serbii i Serbah... s. 662. 75 Boraveći 1912. u Beogradu, L. D. Trocki je zapisao: "Prolazi u stroju 18. puka koji se danas upućuje na granicu. U uniformi, u opancima od like, sa zelenim grančicama na šapkama. Trube trubači, dobošari daju takt. Utisak koji na mene ostavlja izgled toga puka teško mogu da izrazim. Nema spoljne konvencionalne energičnosti, pre tragična osuđenost na propast. Opanci od like na nogama i ta zelena grančica na šapki – pri punoj ratnoj opremi – daju vojnicima neki potresan ton. I ništa u datom trenutku ne karakteriše za mene tako jasno krvavu besmislenost rata, kao ta grančica i ti seljački opanci. ... Srbija ima nešto manje od 3 miliona stanovnika. Prema poslednjim odacima mobilisano je, računajući i dobrovoljce, 300 hiljada ljudi. To je peti deo muškog stanovništva, uključujući nemoćne starce i odojčad. Koncentrisana radna snaga zemlje istrgnuta je na neograničeno vreme iz njenog privrednog tela. Ako se i dopusti da će krvava čaša rata mimoići Srbiju, – a za to nema nade, – i tada će ova mobilizacija za niz godina potresti osnove postojanja mlade zemlje, koja vapi za mirom, radom i kulturom". Objavljeno u ruskom listu "Denj", br. 3, 4. oktobra 1912. Cit. prema: Russkie o Serbii i Serbah... s. 500. 76 Ljubodrag Dimić, Srbija 1804–2004 (suočavanje s prošlošću) u: Dimić, Stojanović, Jovanović, Srbija 1804–2004... s. 34. 25
- Page 1 and 2: Br. 23 Biblioteka Helsinške SVESKE
- Page 3 and 4: Sadržaj: ● Dr Latinka Perović S
- Page 5 and 6: su se prva dva zbornika pojavila u
- Page 7 and 8: drugog, neke od ovih zemalja su i n
- Page 9 and 10: ka, odnosno na početku XX veka, bi
- Page 11: Za pristalice jednog tabora, držav
- Page 15 and 16: od nacionalne pripadnosti, Srpska p
- Page 17 and 18: Intelektualne elite su predstavljal
- Page 19 and 20: Zakonodavac je omogućio da građan
- Page 21 and 22: ustanovljavanju novog poretka i eta
- Page 23 and 24: dato je članom 191 Ustava, a odnos
- Page 25 and 26: TABELA 1. NEPISMENO STANOVNIŠTVO S
- Page 27 and 28: dece u gimnazije. Ženskoj deci je,
- Page 29 and 30: Vrsta škole TABELA 4. STUDENTI U S
- Page 31 and 32: Rad i zaposlenost žena Centralno p
- Page 33 and 34: novi radnici, često se izbegavaju
- Page 35 and 36: opada 135 . To smanjenje može se u
- Page 37 and 38: 82.400 imale su obrazovanje na nivo
- Page 39 and 40: tivne forme braku slabo su razvijen
- Page 41 and 42: stanovništva, do koga je došlo od
- Page 43 and 44: ka za vreme trudnoće žene, odnosn
- Page 45 and 46: dele imovine među supružnicima, 2
- Page 47 and 48: a žene da radi van sopstvenog doma
- Page 49 and 50: nad ženama u porodici. Neke od že
- Page 51 and 52: sleno 12 ljudi, učiteljice, vaspit
- Page 53 and 54: Zdravstvena zaštita žene Jedan od
- Page 55 and 56: Stopa smrtnosti odojčadi je u prot
- Page 57 and 58: Bolesti srca i krvnih sudova, kao i
- Page 59 and 60: nim delatnostima i nedovoljnog broj
- Page 61 and 62: dečaka, bili su glavna obeležja r
neraciju, prožimano vaspitanje u školi. Vaspitavani u duhu nacionalne ideje,<br />
vaspitanici, kasnije u ulozi roditelja i učitelja, i sami vaspitači, prenosili su taj<br />
duh, uobličavali ga u kolektivno osećanje i <strong>for</strong>mulisali kao ideju svih ideja, u<br />
kojoj je sažeto i sve ostalo 72 .<br />
To i objašnjava oduševljenje sa kojim je, nepunu deceniju posle krvavog<br />
d<strong>in</strong>astičkog prevrata, dočekan početak epohe ratova (1912–1918). U rat<br />
se išlo kao u svatove 73 . A mala i siromašna zemlja, bez vojničke spreme i bez<br />
poznavanja ratne tehnike koja je napredovala od ratova 1876–1878, a ratnici<br />
ostali jednako neprosvećeni 74 - Srbija je glavni resurs imala u svojoj živoj sili<br />
75 , mladima koji su do rata bili vezani samo za zavičaj, i koji su kretali u nepoznato,<br />
ali sa ciljem koji im je usađivan u porodici i školi, u crkvi i vojsci, u<br />
književnosti i propagandi.<br />
U ratovima za ujed<strong>in</strong>jenje (1912–1918), srpski narod, posebno Srbija,<br />
višestruko se istrošio. Ukupan demografski gubitak iznosio je 1,200.000 (pog<strong>in</strong>uli,<br />
umrli, nerođeni i radno onesposobljeni) ili 35 odsto celokupne populacije<br />
76 .<br />
72 Sa ovog stanovišta, sećanja Paul<strong>in</strong>e Lebl Albala (1891–1967) predstavljaju dragocen<br />
izvor. Ona piše iz iskustva i vaspitanika i vaspitača:<br />
"Škola je smatrala da joj glavni zadatak da daje znanje učenicima, da u izvesnoj meri i<br />
koliko je moguće utiče i na razvoj karakterra, i da njima razvija nacionalnu svest i želju da<br />
posluže narodu... Ali, bila je jedna čitava oblast koju škola nije doticala; to su obaveštenja o konstrukciji<br />
države, društva, o uslovima i temeljima na kojima ovi počivaju, a još manje nam se ukazivalo<br />
na re<strong>for</strong>me koje valja izvesti, a kamo li na naše dužnosti koje u tom poslu imamo da<br />
izvršimo i mi kao i svaka druga generacija".<br />
"Stot<strong>in</strong>e mladih devojaka spremale su se da postanu službenice svoga naroda koji se u<br />
ovm času (ratovi 1912–1914 – L. P.) zlopati, grca i g<strong>in</strong>e, – a mi stariji imali smo zadatak pun<br />
najveće odgovornosti da te devojke nač<strong>in</strong>imo što sve stranijim i sposobnijim narodnim vojnicima".<br />
... "sve je bilo podređeno jednoj svrsi: da se kod učenika stalno održava u svesti misao o nj<strong>in</strong>im<br />
nacionalnim zadacima". Paul<strong>in</strong>a Lebl Albala, Tako je nekad bilo, Beograd, 2005, s. 104, 245,<br />
346.<br />
73 "Cela naša generacija bila je već god<strong>in</strong>ama zapajana i kroz školu, i kroz književnost,<br />
i kroz nov<strong>in</strong>e, i kroz javne skupove nacionalnim idealima oslobođenja i ujed<strong>in</strong>jenja, i nije čudo<br />
što smo jedan rat protiv Turske smatrali kao ostvarenje svojih davnašnjih snova. Pored toga,<br />
naša generacija nije bila doživela nijedan rat, nije poznavala njegove užase i, s mladalačkom<br />
neustrašivošću i osionošću očekivala je s nestrpljenjem čas osvete za vekovna stradanja, 'smrt<br />
onoj truleži na Bos<strong>for</strong>u', 'proterivanje Turaka iz Evrope' – to su bile krilatice koje su nas dovodile<br />
do paroksizma.<br />
Naši drugovi pošli su u rat veseli i s pesmom kao u svatove. Mi smo ih ispraćale s<br />
cvećem i s uzvicima 'Doviđenja!' Niko od nas nije mislio na mogućnost neuspeha, poraza, smrti.<br />
Želeli smo pobedu, bili smo razdragani. Našem naraštaju je palo u deo da budu izvršioci Kosovskog<br />
amaneta. Kakva sreća". Isto, s. 188.<br />
Dragiša Vasić govori isto:<br />
"Mi smo se uvek, s predanim naporom, trudili da proniknemo i tačno proučimo razlog<br />
onog oduševljenja, povod one retke radosti, koja beše iskrena, i one besprimerene gotovosti,<br />
da se bez ustezanja, bez tuge, smesta napusti onaj normalni, naviknuti, tihi život, da bi se zamenio<br />
za onaj naporan, opasan i mučan, kome se išlo u susret.<br />
Je li to... bila strast za osvetom? Je li taj bes, a to je značio bes, bio izraz, oduška vekovne<br />
mržnje? Koliko je taj polet bio duh predaka, izraz nacionalnog bola ili težnje za osvetom<br />
dičnih nepravdi?"<br />
... "naš polet značio je duh naših predaka... Taj duh... stvorio je ono ratno oduševljenje,<br />
koje se pojačalo sećanjem na bolove još neoslobođene braće..." Dragiša Vasić, Karakter i mentalitet<br />
jednog pokolenja. Devetsko treća, Beograd, 1990, s. 14, 17.<br />
24<br />
74 Konsultant ruskog Crvenog krsta u srpsko-turskom ratu 1876, kasnije profesor Vojno-hirurške<br />
akademije, S. P. Kolom<strong>in</strong> pisao je: "Mi smo se sreli sa narodom koji nema naviku da<br />
se leči i koji tome lečenju ne pridaje nikakav značaj, posebno mu je bila strana operativna<br />
pomoć. Do rata u svakom od 17 okruga knežev<strong>in</strong>e postojala je mala bolnica, ali stanovnici su se<br />
retko obraćali za pomoć, tako da su te bolnice imale više <strong>for</strong>malan nego stvarni značaj. Narod<br />
nije imao skoro nikakvog pojma o hirurškom lečenju, zato što je u Srbiji i suviše malo hirurga, i<br />
osim toga on je retko video traumatske povrede, zbog nedostatka mehaničarskih i svakih drugih<br />
fabrika. Došao je rat, i taj jadni narod počeo je masivno da plaća ranama iz vatrenog oružja. Njemu<br />
tuđi ljudi, ruski doktori, prihvatili su se lečenja, počeli su da stavljaju gipsane zavoje, vrše<br />
amputacije i ostalo. Ti 'vojnici', poslušni kao mala deca, rado i uljudno su podnosili vađenje metaka,<br />
'previjanje', tj. povezivanje rana, u duši duboko uvereni da je sva ta procedura (osim<br />
vađenja metaka) izlišna i da rane ne bi lošije zarasle i bez naše pomoći, ako bi ranjenike pustili<br />
kućama. Kada su doktori počeli da govore o amputacijama, narod nije hteo da veruje argumentima,<br />
a pri upornim uveravanjima, počeli su da se čuju odgovori: 'Ne smeš ne samo da govoriš<br />
nego ni da misliš o tome da mi odsečeš nogu!' Oni su strašno platili za svoju nenaviknutost na<br />
hiruršku pomoć. Pošto su neko vreme poležali u vojnim bolnicama i nekako navikli na nas, ranjenici<br />
su radije pristajali na operacije, ali su sačuvali neki neodređen strah od amputacija: 'Bolje<br />
smrt, nego rezanje' – i umirali su; drugi su pristajali, ali kasno, i štetili su sebi time, što su umanjili<br />
tanku šansu na povoljan ishod posle operacije... Austrijski Srbi (od kojih su mnogi bili dezerteri<br />
austrijske vojske) i ruski dobrovoljci daleko su radije pristajali na sve operacije, tako da se<br />
strah Srba može objasniti samo nedostatkom navike na operativnu pomoć". Cit. prema: Rosskie o<br />
Serbii i Serbah... s. 662.<br />
75 Boraveći 1912. u Beogradu, L. D. Trocki je zapisao: "Prolazi u stroju 18. puka koji se<br />
danas upućuje na granicu. U uni<strong>for</strong>mi, u opancima od like, sa zelenim grančicama na šapkama.<br />
Trube trubači, dobošari daju takt. Utisak koji na mene ostavlja izgled toga puka teško mogu da<br />
izrazim. Nema spoljne konvencionalne energičnosti, pre tragična osuđenost na propast. Opanci<br />
od like na nogama i ta zelena grančica na šapki – pri punoj ratnoj opremi – daju vojnicima neki<br />
potresan ton. I ništa u datom trenutku ne karakteriše za mene tako jasno krvavu besmislenost<br />
rata, kao ta grančica i ti seljački opanci.<br />
... Srbija ima nešto manje od 3 miliona stanovnika. Prema poslednjim odacima mobilisano<br />
je, računajući i dobrovoljce, 300 hiljada ljudi. To je peti deo muškog stanovništva,<br />
uključujući nemoćne starce i odojčad. Koncentrisana radna snaga zemlje istrgnuta je na<br />
neograničeno vreme iz njenog privrednog tela. Ako se i dopusti da će krvava čaša rata mimoići<br />
Srbiju, – a za to nema nade, – i tada će ova mobilizacija za niz god<strong>in</strong>a potresti osnove postojanja<br />
mlade zemlje, koja vapi za mirom, radom i kulturom". Objavljeno u ruskom listu "Denj", br. 3, 4.<br />
oktobra 1912. Cit. prema: Russkie o Serbii i Serbah... s. 500.<br />
76 Ljubodrag Dimić, Srbija 1804–2004 (suočavanje s prošlošću) u: Dimić, Stojanović,<br />
Jovanović, Srbija 1804–2004... s. 34.<br />
25
Change language