helsinške sveske 23 - Helsinki Committee for Human Rights in Serbia

Hijerarhijski organizovana – mesni odbori, glavni odbor, vođa – Narodna
radikalna stranka je bila duboko ukorenjena u narodu: postala je klasna
organizacija seljaka, jedine klase koja je postojala dajući srpskom društvu
apsolutno agrarni karakter. Dominantan sitni posed, koji je obezbeđivao jednakost
u siromaštvu, predstavljao je socijalnu osnovu narodne demokratije,
čije su karakteristike zakonito bile kolektivističke, odnosno totalitarne. Kao
takve, one su bile i važan instrument borbe za ujedinjenje celog srpskog naroda.
Otuda je modernizacija realne srpske države, u granicama koje joj je
odredio Berlinski kongres 1878. godine, smatrana izdajom pradedovskih zavetnih
ciljeva, i opstruirana je na razne načine.
Patrijarhalnost je zaodevana u evropske, moderne forme. Ustav iz
1888. bio je liberalan, i u srpskoj istoriografiji se to uzima kao krunski dokaz
evropeiziranosti Srbije već u poslednjoj četvrtini XIX veka. Međutim, na izborima
za Vanrednu Narodnu Skupštinu, koja je imala da sprovede Ustav iz
1888, Narodna radikalna stranka je od ukupno 117 mandata dobila 102, a Liberalna
stranka 15 mandata. Napredna stranka nije ni izlazila na izbore, jer je
1887. godine, posle pada svoje druge vlade, doživela linč, koji je poznat kao
"veliki narodni odisaj" 66 .
Vanredna Narodna Skupština (1. oktobar 1889) se "konstituisala, kao
čisto partijska skupština". Iz nje je proizašla homogena radikalna vlada.
Osim toga, radikali su imali većinu u Državnom savetu, u kasaciji i apelaciji,
u glavnoj kontroli. "Radikalna stranka, dotle moćna samo 'dole' u narodu,
sad je, temeljno, učvrstila svoj položaj 'gore' u vrhovima države. Sve što se
moglo u državi poradikaliti poradikaljeno je, i na vrh piramide sa radikalnom
osnovom i bokovima, stajalo je i balansiralo neradikalno
Namesništvo" 67 .
Druge dve stranke, Liberalna i Napredna, sa vrlo tankim socijalnim
osloncima, koncentrisane u varošima, sa dobrom štampom u nepismenom
narodu, nisu tretirane kao politički protivnici već kao neprijatelji. Hegemoni
položaj Narodne radikalne stranke davao je državi partijski karakter, a
političkom životu u zemlji, najblaže rečeno, monistički karakter. Ujedinjenje
66 Obračun sa naprednjacima dogodio se za vreme koalicione vlade radikala i liberala.
U više mesta u unutrašnjosti Srbije naprednjaci su svirepo ubijani, fizički maltretirani, iseljavani.
Njihovi domovi su pljačkani i spaljivani; uništavani su voćnjaci i vinogradi. O svim aktima ovog
političkog nasilja svakodnevno je izveštavao naprednjački list "Videlo", a pisali su i evropski listovi.
Vid. Latinka Perović, Politički protivnik kao neprijatelj u: Ogledi o modernizaciji Srbije, Beograd,
2006.
Napad na naprednjake ponovio se 1889, kada su nemiri zahvatili Beograd.
67 Živan Živanović, Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka, III, Beograd,
1924, s. 37, 49.
22
srpskog naroda je cilj kome stremi ne samo vladajuća partija nego i opozicija
– iz uverenja ili iz straha da ne bude optužena za izdaju zavetnih ciljeva.
Ujedinjenje srpskog naroda postalo je ideja svih ideja. Ono je diktiralo
dinamiku unutrašnjeg razvoja države posle sticanja nezavisnosti, i
određivalo prioritete. Svaka novina koja je za posledicu imala socijalno diferenciranje
egalitarnog agrarnog sociuma, podizanje kvaliteta života
(školovanje, zdravlje, komunikacije) i razvijanje svesti o ličnim pravima
narušavala je unutrašnje jedinstvo koje je bilo neophodno za ostvarenje ujedinjenja
naroda. Prema novinama, "tradicija i cilj" su stajali kao
"cementirajuća snaga" 68 . Na delu su bile dve inkompatibilne orijentacije:
"neodređenost rokova širenja granica – jedna je od glavnih kočnica kretanja
Srbije putem evropeizacije i modernizacije" 69 .
Institucije i sredstva od značaja za formiranje ličnosti (porodica,
škola, crkva, vojska, ptampa, usmena i pisana književnost) imali su u prvom
planu nacionalno ujedinjenje. U korist patriotskog osećanja potiskivana su i
prikrivana sva druga osećanja. Od malih nogu, dete je vaspitavano kao ratnik
i osvetnik, u mržnji prema neprijatelju: Turčinu, Austrijancu, Švabi... To
su uočavali gotovo svi strani posmatrači i putopisci 70 .
Osim porodičnih katehizisa, postjali su i javni katehizisi. Zavisno od
spoljnopolitičkih konstelacija, u njima su menjana imena neprijatelja srpskog
naroda, ali je duh mržnje prema njima ostajao isti. Jedan Katehizis za narod
srpski objavljen je iste godine kad i Ustav iz 1888, koji je smatran jednim od
najliberalnijih ustava u Evropi 71 . U stvari, ovim duhom je, iz generacije u ge-
68 V. O. Ključevski. Aforizmi. Istoričeskie portretj i Dnevniki, Moskva, 1993, s. 67. Cit. prema:
Russkie o Serbii i Serbah... s. 665.
69 L. V. Kuzmičeva, Serbia meždu Vostokom i Zapadom / poiski gosudarsvinnoga stroitelstva
v XIX i XX vekov. K 60-letiju profesora Moskovskogo universiteta G. F. Matveeva, Moskva, 2003, s. 76.
Ista, "Faljšivij paartizan russkoj" Jovan Ristič i obretenie Serbskoj nazavisinosti, Rodina, Istoročeskoj
ilustrovanujj žurnal, Moskva, 2003, 10.
70 Ruski slavist P. A. Rovinski, koji je kroz Srbiju prolazio 1868–1869. godine, piše da je
nailazio "na originalno domaće vaspitanje". "Tako, otac pita malog sina (što najčešće biva u gostima):
'Ko si ti?' Dete odgovara: 'Srbin'. – 'Gde je propalo srpsko carstvo?' – 'Na Kosovu polju'. –
'Ko je poginuo na Kosovu polju?' – 'Car Lazar, 9 Jugovića i svi srpski junaci'. – 'A još ko?' – 'Car
Murat'. – 'Kako je on umro?' – 'Njega je rasporio Miloš Obilić'. – 'Kako se mi sećamo cara lazara,
Miloša Obilića i svih drugih srpskih junaka?' – 'Večna im pamjat'. – 'A Murata?' – 'Neka je proklet'.
– 'Ko je neprijatelj Srba?' – 'Turci'. – 'A još ko?' – 'Švabe'. – 'Šta im ti želiš?' – 'Uzeću sablju, i
posećiću gadove'". Pavel Apolonovič Rovinski, Zapisi o Srbiji 1868–1869, Novi Sad, 1994, s. 159.
71 "Ko je neprijatelj Srba? – Glavni neprjatelj Srba je Austrija... Šta treba raditi? – Mrzeti
Austriju, kao glavnog neprijatelja... Ko je prijatelj Srba i Srbije? – Jedini iskren i siguran prijatelj
Srba, koji je to bio i ostao je: velika moćna Rusija. – Šta je dužnost svakog Srbina? – Voleti svoju
domovinu i kralja i umreti za njih, uvažavati svoje prijatelje i mrzeti neprijatelje". Katehizis za narod
srpski, Zlatibor, Užice, 17. april 1888, br. 17. Vid. Russkie o Serbii i Serbah... s. 664.
23