БИБЛИОТЕКА КРАЈИНСКИ КЊИЖЕВНИ КРУГ

БИБЛИОТЕКА 

КРАЈИНСКИ КЊИЖЕВНИ КРУГ 

Књига прва: 

АДАМ ПУСЛОЈИЋ: МУЗЕЈ ЦРНЕ КРАЈИНЕ 

(са цртежима Радислава Тркуље) 

Књига друга: 

ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ: АЗБУКА 

(са ликовним прилозома аутора) 

Књига трећа: 

МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ: СУДЊИ ЧАС 

(са цртежима Видоја Романдића) 

Књига четврта: 

ВЛАДИМИР СТАНКОВИЋ – ВЛАДИМИР ДЕВИДЕ: 

РАЗГОВОРИ О ХАИКУ ПОЕЗИЈИ 

Књига пета: 

ДРАГОЉУБ ФИРУЛОВИЋ: УМИРАЊЕ ВОДЕ 

(са цртежима Драгољуба Стајковића) 

Књига шеста: 

ЗОРАН МИЛИЋ: СЕМЕ НА ВЕТРУ 

(са цртежима Бранка Миљуша) 

Књига седма: ВЛАСТА МЛАДЕНОВИЋ: КЊИГА ХАЈДУК ВЕЉКУ 

(са цртежима Радислава Тркуље) 

Књига осма: 

МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ: НЕБО У ПЕЋИНИ 

(са цртежима аутора) 

Књига девета: 

СРБА ИГЊАТОВИЋ: ГАЧУЋИ У НОВИ ВЕК 

(са цртежима Сорина Думитрескуа) 

Књига десета: 

МИОДРАГ ЂУКИЋ: АЛЕКСАНДАР-КИСЕОНИК-КРТИЧЊАК 

Књига једанаеста: 

ОЈ, ЛЕЛЕ, СТАРА ПЛАНИНО 

Лирске народне песме из Тимочке крајине 

(са цртежима Мирослава Анђелковића) 

Књига дванаеста: 

ТОМИСЛАВ МИЈОВИЋ: БЕЛИНО ЦРНИ РАЗГОВОРУ 

(са цртежима Бранислава Марковића) 

Књига тринаеста: 

ЖИВКО НИКОЛИЋ: ПОЧЕТАК ЛЕТА 

(са цртежима Емила Милошевића) 

Књига четрнаеста: 

ДРАГАН МРАОВИЋ: ТИМОЧКЕ НЕСАНИЦЕ 

(са цртежима Јовице Првуловића) 

Књига петнаеста: 

Др ЗОРАН ЈЕВТОВИЋ: ТОТАЛИТАРИЗАМ И МАСМЕДИЈИ 

Књига шеснаеста: 

РАДИША ДРАГИЋЕВИЋ: НА ДРУГОЈ ОБАЛИ 

(са грнчаријом Велимира Ђорђевића) 

У припреми: 

ЗОРАН ВУЧИЋ: ВРВИНА У НЕБО 

(са цртежима Тодора Стевановића)

РАДИША ДРАГИЋЕВИЋ 

НА 

ДРУГОЈ 

ОБАЛИ 

КРАЈИНСКИ КЊИЖЕВНИ КРУГ

Библиотека 

КРАЈИНСКИ КЊИЖЕВНИ КРУГ 

Књига шеснаеста 

Радиша Драгићевић 

КАО НА ДРУГОЈ ОБАЛИ 

Уредник библиотеке 

Томислав Мијовић 

Рецензенти 

Др Недељко Богдановић 

Зоран Вучић 

Лектор 

Милен Миливојевић 

Ликовно-графичка опрема 

Томислав Мијовић 

Ликовни прилози 

Издавач 

ШИП БАКАР, Бор 

За идавача 

Сибин Алексић, директор 

Штампа 

ШИП БАКАР Бор 

Тираж 500 примерака 

Бор, 

2006.

ПРЕ 

НЕГО ШТО 

НЕСТАНЕМО

ОГЛЕДАЛО 

Вáшар у Палáнку пáда се усрéд лето, на Свéтог Илију. Ноћи, вреве стáри 

људи, од т’г бивају поладне, кошуља тражи јелече и студен коске стеза, али дању 

још притискају жеге, поју дедекавци по браништа уз друмови. Чак знаје да тија 

неколко дни од Светога Илију до Макивеј, упече, да усану потоци, да опари 

градине, кукуруз да уврти, лојза да пригори, лисје на багрен и тополе да преврне. 

Тој је и била нека граница у работу. Знало се: кој до Свети Ранђел не исплел 

“богу браду” и врљил срп под чандију, а до Светога Илију не свезал снопје под 

сувоту у авлију– тај не домаћин. Од таг су у авлије налазиле вршалице, прпћали 

вампори и трактори, јаукале тобе, ишла граја; носило се снопје и џакови, пунили 

се амбари сас житенце, разбивале лубенице и влаше, дизале камаре слама, вијар 

низ друмови носил плеву и прашину, замирисувала згорела навта по сокаци. 

А и за вашар се знал ред: за варошани, Паланчани, могал је да траје и више; 

за нас, сељани, трајал је три дана. Први дан су отодили само ретки – онија који 

несу имали родбину у Бучје да на славу отиду, и на који је један дан вашар било 

малко; већина је ишла тек трећи дан, кад се од славу поодмори, на Свету Марију. 

И не таг било аутобуси, што после напушташе па само седнеш кано господин 

пред врата и слегнеш у Паланку, него, бато, три сата узбрдо–низбрдо, зној те под 

мишке и на грбину пробије, ципиле упрашњавиш, док се до Паланку домакнеш. 

Летњи вашар у Паланку је бил нешто што се не пропушта. Од годину до 

годину се чекало и спремало, стока дорањувала, дрешке прикупувале, паре се 

мучне на страну стаљале. Домаћини су с кола отодили рано, да бравче урањено 

продају, да неки динар за потребу намакну ел, ако су на мањак сас стоку остали, 

да прикупе за домазлак; жене по басма и домаћичке дрангулије; деца на клакер и 

вуну-сладолед (за играчке се паре и несу давале, играчке смо сами прајили). 

Младиња ишла на шетњу и зглеђу; не ретко се там и свадбе зачињале. 

Ми смо, наша кућа, само један вашар пропуштили. Онуј годин кад на 

Вратолому домаћина, мојега башту, саранимо. Одгледаше моји, онак зацрњени и 

жални, вашарџије низ пут и уз Куси поток и Дугачке њиве, а ја скутан иза 

нецовану виронгу на пенџер што гледа кам друм. И не ми било жал што ја не 

отодим због башту. Не ич. Кад би само могал с неко чудо да он се дигне, да 

оживи, од сви би се вашари, што су ме у мој тек пропупел живот чекали, одрекал. 

Али Бог има своју рачуницу, своју књигу где свакоме записано, и лис’ који се 

обрне више се не преврћа унатраг. 

Друго лето постурамо црнину: куде ћемо, мора се живи, мора се међу људи. 

Тешко ни било да се на онеј шарене дрешке па навикнемо – деда браду обријал и 

без њу дошал некав ситан и испивен; црнило остаде само у душе. Ма с’г знам, а и 

т’г ми било у памет, да ми на матер и не баш било млого до вашар и вашарување, 

ал због мен, да ме од људи не одваја, да малко заборајимо на муке и јад. 

Да ни баш жега не опече, појдомо порано. Док се сунце, еј, диже онам од 

Стару планину, ми већ искочили на Лепенски дел и обрнули низбрдо. Пут проз 

ладовину: урасло, ореси и багрење се натквесили, на места попадале сливе 

црвенке, сринуле се, попашкале. Навалиле осе и стршељи, не смеш се сунеш, ће 

те изеду. Сустигоше ни још сељани па, у разговор, низ Лепену, Валевац,

Каличину. Старци поседали на клупице пред капије, празник је и младиња 

поранила дол на вашар; заглеђују онак непознати једни у други. 

Вашар се, кано и пре, прострл овам још од мос’ над Сврљишки Тимок, кам 

пијац: кулунџије наредили тезге с обе стране; прекрило шаренило, оклопило. 

Синуле на онеј тезге дрангулије и крпе, виснуло и озгор и са стране. Да не знаш у 

какво пре да гледаш. Народ, шарен и нестрпљив; нагрнул; помешал се зној и 

навталин, бугарски мириси и босиљак, сапун и колонска вода. Сељаци и 

варошани, прашњиви опанци и ципиле; ако не пазиш, мож те неки од подрти и 

потешки нагази да ти ногу откине; не дал бог да те нека од онеј госпе сас штиклу 

потреви на прсти. Кулунџије, знојни и рашчварени, неки на сав глас фале робу и 

окају, други на онуј жегу већ од дани вашарски сморени безвољно негде проз 

масу гледају, кано задремали. Чешљићи и укоснице, огледалца и срца, рендићи и 

ножеви, каишићи, кошуљке и јадранке, оштрила и бургије, мушаме и штрикане 

блузе, дурбинчићи сас шарени стаклићи унутра па како вртиш пред очи такој се 

фигуре разне од њи праје. 

Чуда. 

На једну тезгу, кано асталче само без кров озгор кано на већину – огледала. 

Ал не обична огледала, онај малечка сас слике од голе глумице ел фудбалери на 

Звезду позади и две рупице у средину, па обрћаш и ваљаш док обе црне куглице у 

рупе не натераш, ни онај голема, што по гостинске собе каче и с дугачки пешкири 

прекривају, него огледало онак осредње, уметнуто у дрвено постоље посред, кано 

слика у рам; отуд и одовуд урезани цветови, дол ручка да се на њу пешкир качи. 

А ручка издубена, како веле – изрезбарена, шарена; лакирано па све сија. 

– Мамо – повуко ју јер беше већ заминула – ајд да купимо овој огледало. 

Она се поврну, загледа кано огледало, па мен: 

– Ајд – вели – да видимо кво све има, па ћемо после да купујемо какво ћемо. 

- А што га саг не купимо, одма – навалил сам ја кано што сва деца запну кад 

оће нешто да истерају. 

- Да га не вучемо по цел вашар, да га не разбијемо, ете затој – мати ме онак 

повеличког за руку вата, како одавно не, и води низ онај ред, а ја се опел кано на 

штрангу, још одглеђујем уназад. Ама, баш исто кано у Бучје зајучер, што на 

Свети Илију беше код баба Дарку на дувар над чешмицу. Кано, чинило ми се, 

неква млого убава и вредна ствар; кано икона. И сваки час, док су они там, стари, 

ручували и причали, а причали још од ланску смрт баштину, па ми тешко било и 

да слушам, ја сам излазил и љицкал руке на чешмицу, стурал пешкир од пречагу, 

брисал. Да се не мог од огледало одвојим. А дом сам од огледалићи и бежал: кад 

год пред неко станем, отуд ме гледа мршаво детиште с големе тавне очи и 

дугуљасти образи, увек с косу пократку него што би тело, а из њу, кано скрипци, 

шикнули големи уши. И молил сам башту док беше жив, кад узне да ме стриже: 

– Немој – велим – тато, да ме млого гулиш; грубо ми је такој. Остај малко 

окол уши, јел видиш како саг момчићи почели да пуштају косе. 

А он, онак раскречен, с чешаљ у једну а с ножици у другу руку иза мен, 

само ме у шалу чукне по тинтару: 

– Имаш ти – вели – још до момчића. 

– Па ти не мораш млого ни да остаљаш – убеђујем га ја, а он вели: 

– Добро, ћу пазим, седи с’г мирно да не останеш без уши – и почне да ми 

звекеће окол главу, стане да лети косица по рукави и по панталонке, да пада 

заврат и у пазуке, да гадачка и срби. Видим ја кво ће буде. А после узне 

машиницу и притисне ми главу унапред; док ми врат чисти, чак ми и слатко буде 

ако су ножеви наоштрени, док ми истањује над врат, под тил, и равња – сав се

некако најежим од милину. Ал кад се дигнем и кад се погледам – има кво и да 

видим: да се уплашиш, огулил ме па кано мотку. 

После, кад он умре, узе да ме шиша тетин. Код њег је шишање трајало 

млого и споро јер је тетин, штоно веле, бил помалко и замлата, па кад се заприча 

с моји, он и забораји на мен и на работу коју работи па и седне, мане ме, докле ја 

не почнем да се врпољим и докле га тетка не опомене. Код њег машиница никад 

не била с наоштрени ножеви, кано што наша беше – а тетин је кобајаги бил 

селски брица – него ме чупло и сецало да сам од столицу све подрипувал. Али, с 

тетина сам могал да се договорим да ме не гули онак. Истин, не остањувала 

косица онолко колко сам тел (мати је туј давала тајни знаци) али над мој мршав 

врат је с’г била права “тарзанка”. Само су уши па, као на лонац дршке, штрчале 

упоље. 

Једино огледало пред које сам волел да стањујем било је оној големо у 

гостинску собу. Големо, да се до пола у њег огледаш, на јак ексер с узицу на 

дувар обешено; малко под косину, прекрито с нецован дугуљас чаршав, с чипке 

на крајеви, скоро дол до земљу. У њег си могал да се видиш какав си само 

одблизо – мрднеш ли се малко издаљин, оно те кривило, кано онај вашарска: очи 

се издужувале, брада збивала, нос гмечил, чело час кано шака широко, час кано 

прс’, зуби час кано кукурузова зрнца, час кано коњски – да пукнеш од смеј. И не 

само да сам се на себе самогa смејал, него сам и моји редом терал да пред њег 

приоде и онак необуздано се керебечил, какви су у њег се видели. 

– Али – запел сам – ће се продаде док се ми врнемо. 

– Неће – поитује мати подалек од оној место – ајд овам, да видиш вртешке. 

Али, кад пројдомо вашариште под тополе, овам од крај па там до ћуприју и 

Трговишки Тимок, ни вртешке големе сас седала што с дугачки ланци повезана 

па кад се завртe да те стра одзам да гледаш у онија гор (како ли је њим кад још се 

врте, доватају и одбацују), ни онеј поманечке што на њи има коњићи на који се 

качи, ни змија која за обед једе живо големо прасе, ни жена сас две главе, ни 

некаква округла ограђена работа што ју зову зид смрти, ни пола жена-пола змија, 

ни мајмуни, морски прасићи, курјаци и тигрови; ма ни некакав циркус пред кога 

смешни шарени људи се накачили на големе штуле и играју – ништа тој не беше 

спрам оној огледало. 

– Оћеш да ти купим овај сладолед од вуну – нутка ме мати изоколо, већ 

понадрнђенога – Оћеш да попијемо један клакер, и ја ћу ти прајим друштво. 

Ал у мен само једно. Сунце упекло углаву, рашчварили се људи и стока, 

разгрне се у маови на вашариште, кано по небо облаци, и нанесу таласи. Прашина 

стапкана, травица стрљана, пикавци и шарене артишке, лајна на места растрљана. 

Обиколимо све, изгледамо, ноге ме не држе на једно место, па ћемо кам варош. 

– Је л ће га купимо – озарим се ја покре тезгу, а мати гледа некако у страну. 

– Ајд, сине, да га купимо други пут, а саг да купимо нешто друго. Скупо је. 

Ал за мен не важно ни што се школа близи, што у нашу кућу не бил “први” 

нит пензија, што је динар бил голем и тешко се од руку давал, нит било кво 

друго. 

– Питај – гурам ју кам тезгу – питај пошто је. 

И она, невољно, приоди там и врћа се: 

– Је л сам ти рекла, скупо је. 

– Ама – наваљујем ја – па зар је тој скупо! – Ал не вреди, мати већ замица уз 

кулунџије; руку не давам, отел сам се, и по њу, само колко да се не затрем, до 

кумови, где малко одморимо ноге и изедомо по парченце месо.

И док смо од пладне по варош дућани обиодили, могли су пре онија камени 

споменици по парк уз Тимок реч да изусте него ја, а мати је све тела да ме 

одобровољи: 

– Иди там на киос – нудила ме – купи си неки роман од онија каубојски – па 

додавала да би ми она купила, само не зна какав оћу. Уз сунце, што беше одавно 

преко Маглен кам Преки камен обрнуло, појдомо ми сами и занемели из Паланку 

дом. Мати, ваљда и сама сневољена, беше заћутала, улаганила. Сморена од пут и 

одење, с торбу што ју је само премештала из руку у руку, једва ме сустизала од 

каличинску ћуприју, уз друм; ја сам итал, љутит и замукал, стисал очи, напел 

џуке. Над Валевац, на једно равниште, окну ми да станем да се одморимо. И сам 

сморен, ја се трпну на слог покре пут. Кад она онак уморна и знојна пристиже и 

седе до мен, ја се кано попарен диго, одброји десет корака и седо гор подалек. 

После се она диже и појде напред, а ја остадо назад, да се не јуримо. Улаганила, 

ја још повише; поритујем каминчићи по пут, загвирујем у лепенске авлије, 

подевам кучићи; понекад само гледнем у материну смршавелу грбину, како се 

кано малко под невидљив терет савила и главу кам земљу оборила. 

Сунце заоди, а ми се уз Лепенски дел качимо; у наш атар стигомо, кано да 

смо дом стигли. Замирисују отаве и страништа издалек, по њиве назреле 

светиилијке крушке, градине окол пољски бунари лисје на ладовину дизају, 

босиљак из њи у нос налати. Суше се конопци на ђерами бунарски по вечерњо 

пољевање, зреје петлиџан у редови. Над Преки камен небо гори – сењка се онам 

уз Стару планину качи. Лето у груди топлину простира. 

Туј вечер дојдо од вашар без приче за онија који несу били. Једва сам чекал 

да се и дан ставни, а у мен се било већ и ставнило. И без вечеру лего. Мати, види 

недоказано, па ме на крај и ману. Ал неће сан на празну мешину лако – јутрос ми 

се не ни јело, за ручак малко код кумови уземо, колко за адет (знаје се како је, на 

такви дани се не иде код људи да се наједеш), цел дан бео на ноге, не само што се 

по вашариште кано мрв по гувно обрћамо, него и двапут друм до Паланку 

премеримо. А и ноге, навикле сваки дан на лакачки гумени опанци, кад им 

навучем ципиле (поголеме два броја, да ми мозуљи не праје) кано да сам код 

албатина ишал да ми удари поткови на табани. 

Одужи се ноћ, месец се по брегови качи, преко борови се онам ваља; пцета 

прилајуваше, мачке се здавуваше, овце по трљаци кијаше, комарци налегли у 

собу окол главу ми зузукуваше, комшијска крава три пут ровну. Очи се отвориле 

кано ране, у мешину зинула рупа – јебем ти и огледало, само да јутро дочекам, да 

уз астал седнем. 

Месец беше још у пенџер, кад ме премакнуло те сам заспал. Преварил сан. 

Кад јутром, мати ме буди, примица ми до кревет шутку столичку с тањир 

пун мекице и шићер у теглицу до њи, ако ми по вољу да си посолим, ма да се не 

дизам из кревет, да се и не мијем, само да руку пружим. Ал оној огледало се још 

у мен не дава. Диго се, мешина се малко притајила и од сан олењила, обуко, па 

само узе прутић и отвори овце. 

Мати ме жална од плочу одгледа. 

Напратим овце по страништа, пожета Дубрава па нема од кво да се варди, 

књигу у шаке па под крушку. Једну, па другу, па онак прегладнел, бога ми, изедо 

си пе-шес светиилијке; мож и повише, несам ни бројил, онак у читање. Море, кад 

ти поче од онеј крушке наште срце по мешину да сврдла – да не беше шума 

поблизо, да бруку напрајим на сред Дубраву; да се подигнем ми не дава, колена 

се од чучање укочише, руке подвите под бутине утрнуше, утројише, лисје сво

около обрсти, дојде ми у муку да почнем и листови од књигу да цепим; комарци 

ме голога издавише, овце се у штету најуриле. 

Једва се некако до дом довуко, до кревет. Баба отпладне овце пушти, мати 

ми зрело семе од зеље ливадско варила и горку млевену каву по препечен леб 

солила и давала, те се некако у мешину примири, ману да се кам нужник сјурујем. 

Смири се и у душу. А други дан најдо некакво старо огледалце, зачука колко 

могло у циглу ексер талијанац, у зид над чешму у летњу кујну и некако га закачи. 

Ал не би млого: за два-три дана удари олуја и сприја, дуну ветар и обори га у 

парампарче на битон; пуче неповратно још једна моја детиња жеља. 

Године пројдоше, од кућу по школе отидо. Старци се сасушише, спекоше; 

на матер узе коса да се шара. Човек израсо голем, у војску от’о. А улето, на 

осуство кад дојдо, кад напољ да руке оперем, над чешму – оној огледало там. На 

њег бел чис пешкир ветар заљуљује. Стури титовку, на пречагу ју уз пешкир 

провуко. Из оној ме огледало “стара кука” већ мерка; и уши у њега целе стануле. 

Оми се, па онак мокар у њега гледа све док ми се капке од чело и веђе низ образи 

од свакдање бријање ојачали, оцедише. Мати, ниска, ел не могла повисоко да 

закове, ел јо се син сас рас’ отел више него што мислела – огледало беше узниско 

те сам морал да се малко у колена склопим, да се и савијем. Улего у кућу да 

радос за осуство сас моји поделим – огледало никој не помену. И кад се из војску 

начисто врну, кад дослужи, туј га па затеко. Свако јутро смо, по дизање, прво 

пред њег, кано пред икону, отодили: ја се малко кано и пред светињу савијем, 

приклоним; мати се на прсти подигне. 

Дрт сам с’г већ; и деца ми одавно огледало прерасла. Проз мене прошле 

године и људи, муке и але, невоље и ратови, болечине и мрећа. Старци одавно на 

Дел у бељушку легли; мати, под јелку, уз башту, домаћина, занавек заспала. Низ 

поља и брегови млоге пролети пуцале, млоге се јесени свукле; лик се и на земљу 

променил. 

Ми се по вароши растурили. 

Дом угаснул. Комини накривили. У пенџери пауци виронге плету. Коприве 

уз шталу наницале. Пустињак ударил у све. 

Од дувар, где под чешмицу од воду и мразеви и малтер почел да се рони, од 

урасал пут преко Трап, проз дивје џанарике и кисело дрво, на путника намерника, 

ако очи метне, кано из неки скутан свет, само оној огледало бљесне на час. 

Празно и на крајеви испуцало, лак му на ручку избледел, и мује га ретко 

серу. Само сунце проз њег кам Маглен и Преки камен дању прооди, ноћу туј 

гасну звезде, слепи миши и човекала га надлате. 

И кад све поретко станем пред њег, све постар, кано пред свој живот, кано 

пред судбину – неки можда и мисли да там у њег само видим своји све поупадли 

образи, позбрчкано чело, све побелу косу и потавни очи. 

Дрт сам за сузе, и срце отврдело, ал се понекад око замути, и поглед утекне 

уз урасле косе од Дубраву, на Трап и Овчибабу, на одавно неластрене границе и 

дуњци дивји и драке, где још гладан самотни јастреб кликне, ел млазњак по небо, 

од брег на брег, накратко, остаји прав и светал бели траг. 

Траг из неки бољи и нови, туђи, светови.

ДАР 

Таквога ме мати родила. 

И не мог се на њу љутим. Фала ју што ме и таквога родила, јел људски 

живот је благо, које не свакоме суђено. 

Ал ако народ вели да ивер на пада далек од кладу, ја сам мора залетел. 

За мојега башту причају да је бил вртешка: на работу први, у оро први, у 

игру први. Танак и окретан кано веверица, могал је од дрво на дрво да рипне, 

плот до појас да из место прерипи, ма да му је Бог кој случај и крила дал – тај би 

и преко Стару планину литнул. Од како Јова из заробеништво донел прву лопту, 

мој башта се скрасил на једно: на ливаду, на Дел. И кано да је се цел живот на тој 

учил, такој причају да му се лопта везувала за опанак, да је с њу могал с ноге оној 

што други несу с памет могли да замисле. На славе су из околна села доодили да 

га гледају; од ручак су га, од гости, овија наши дизали, да се без њег не брукају. А 

он се играл с њи кано с лутке; залатили су, падали окол њег, обарали га, за 

кошуљу вукли и цепили, претили, пцували, јурили и да га бију, а он таг бивал још 

погори; неки су и онак дрти ровали од муку по њега. Вревили су да је он, само да 

је тел да отиде, могал да игра за неки тимови и там по Београд, ал њему смо ми, 

ја, мати и кућа, били првина, а лопта само за игру. 

И на тај Свети Ранђел било исто: окол ливаду од људи прекрило, наши су 

Соколовичани надували, мој башта окнул по Савинога сина иза гол пред крај: 

– Трчи дол на кладанац, напуни флашуту с воду и принеси, док им ја дадем 

још два комада. 

Флаша била голема, имала затварач на жицу, бел, порцулански, кано на 

клакерске вашарске флаше, ознојила се била све; он стурил затварач, наврнул, 

пил, пил, док до дно не дошал. А т’г пошал два-три корака и само седал. Побелел. 

Дотрчали до њег, он већ се бил отегал на траву. Масирали, окали, трљали, ништа 

– мој башта завршил утакмицу. Запамтил га несам. Остале по њег две слике: 

једна у војничко, на њу његова само глава, гурнута у некаквога кобајаги 

оклопника успрајенога на дзадње ноге зинулога дората, друга од Дел, сас 

друштво међу стативе, тавна и од мује усрана – појасно му се лопта међу ноге 

види него глава. 

Остаде само мати. И да л затој што ми све, кано на сироче, јадна, тела да 

угоди, ел што ми такој писано, ја повише уширин, него увисин расо. Док не појдо 

у школу, не ми тој смитало и несам ни примећувал: уз матер сам бил стално и 

сам. Кад негде искочимо, људи су вревили: 

– Погле оној Станино дете, да га по један образ удариш, други ће пукне; 

само што му крв из образи не капне. 

И истин, на мен не дојде ни кијавица, а камол богиње, шарласи, заушке, 

магареће кашљице и кво ти још знам – свакакве болечине што су се на другу децу 

качиле и давиле. 

Ал кад у школу први дан учитељка у клупу с мене постаји онога Иву, 

Чуљинога сина, он и не дочека први одмор, пошто је џабе пробал да ме отуд с 

његову страну изгура, него диже два прста и врисну: 

– Ја, другарице учитељице, са овог дебелог не могу да седим. Цело седало је 

заузео, а ја висим!

– Ајде, ајде, где деца нису бесна, каже наш народ, ни кућа није тесна. Ви сте 

сад другови и све треба да делите па и клупу – смирује га она. 

Поче други час, а он отуд па навалил да ме изгура: упел се там од зид с ноге, 

грбину у мен обрћа, ал он мора још млеко да куса за мен. Трпе ја, трпе, па га само 

једанпут сас дупе гурну и он пљесну дол на патос, на олај; панталонке укаља. 

Учитељка таг уз мен намести Милицу Радојкину. Танка, кано травица, сави 

се она некако онак на други крај а да ме нигде не докачи. И такој ја и она 

одседемо целе четри године у онуј зелену сас бритве ишарану клупу, што сам од 

учитељку чул да се зове и скамија, све поголеми, поготово ја, а да се не 

допипнумо. И она и ја смо све некако једно од друго бежали, отимали се, 

удаљували: она се у грбину кам дувар кривила, с леву ручицу понекад чврсто за 

ивицу придржавала да не падне, мен је дупе пола напољ висело, да паднем и сам 

тел сам понеки пут. Једва сам чекал да се тај мука од час за мен заврши. Ал онда 

је почињала и друга, за мен још гора: док су друга деца на одмори трчала и вијала 

се окол школу, ја несам могал ни да помислим да jи сустигнем. Ако би се некад и 

примакнул, неки би, најчесто онај Ива, окнул: 

– Еве га Демба, беште! 

И они би, кано по команду, кано јато птичје од једно на друго дрво час 

прнули, литнули од мен. Учитељка и’ је грдила кад види да од мен беже и 

наређувала да се сви заједно играмо, ал тој је трајало само док она у свој стан 

замакне на одмор, а за мен било после још горе. Узе да се кутам и од њи и од 

учитељку, само да некако буде мир. Једино су ме зими, док је напољ голем и гол 

ореј у прозори ударал и по зидови гребал, док је ковитлац снег у врата школска 

наносил и завејувал да смо у пладне једва отварали ако служитељ не очисти, у 

топал ходник, што ни је таг за игру служил, окали да им будем трула кобила, а 

они ме онак осиљени зарипували, и мушки и женски; онај Ива Чуљин најпрви. 

Трпел сам ји, пола школу сам могал да истрпим, да не поклекнем, ал несу могли 

толко да постањују, да се накаче, него су зањишани од мен падали на олај; 

понекад и ја преко њи, да им покажем. 

И док су они сви имали некакве своје тајне од мен, некакве своје дружине, 

док су такој расли, ја сам бил некако све постран. И пробувал сам да помалко 

једем, да не једем ич; мати се забрињувала, а и мешина је тражила своје; не тој 

како ти оћеш, него како ти тело дозвољава и командује. За мен се лепило све. И 

водицу кад пијем. 

Завршимо школу. За друштво оста мати, једина и брижна. Ма, никад се пред 

њу пожалил несам на ништа, да ју још не секирам; ионак је млого тој имала и без 

мен. А за игру беше Шарко, што ми га ујка донесе још кад у школу појдо. Шарко 

је само једну ману за мен имал: не умејал да вреви. Ја сам њему само причал, 

његово сам му из очи читал. 

И грабил је живот, како само он знаје да граби: године су проодиле родне и 

неродне, кишовите и сушне, снегови падали и топили се, лисје зеленило и 

жутело, липа је над нашу кућу цавтела и мирисала, дуд је пола авлију покрил, 

шептелија до кров дорасла, зид од стар амбар се распукал у темељ, на нашега 

Дората длака почела да бели. Кревет је све више под мен пуцал, мати све 

потешко сламарицу испраљала јутром и почесто сламу мењала – једну вечер под 

мен пукоше даске, да пропаднем назам замалко. Узе кришом од матер да џакови 

на рамо заметам, камине тешке да из земљу вадим, море теле од два месеца проба 

у шталу да подигнем, само да ослабим, ал јок!

Кад да се пред подрум у онај ониско турен прозор погледам имам и кво да 

видим: не мог у њег да станем, скоро ни кад се пострану обрнем да се огледам. 

Напел сам се кано вашка, кано бобеж, кано да крв пијем. Наш комшија, деда 

Ивко, бил је кано прут; ноге је у одење од слабос сплитал, ма чини ти се да ће 

онакав висок а исушен сваки час да љосне у прашину. А дуван из руке не 

испуштал, смрдел је на дваес корака, из собу сам могал да га осетим кад ни у 

авлију улегне, чак и ако дуван не запалил. И решим ја, ћу да пропушим: од под 

чандију стурим суво големо цвеће; причали сви да су га место дуван некад 

пушили; узнем један лис од стару “Политику”, исецкам, стрљам цвеће у њег и 

замотам. Скута се у брег, далек иза кућу да нешто не запалим, јер су пре мен и 

плевње палили у кришом пушење, па припали. Леле, само што сам малко 

повукал, кад ти ме закусну оној горчило, кад се закашља, ма да ме загуши; 

смандрља се некако дол у авлију до бунар, да воду пинем, да душу поврнем. 

Цигару сам гор у траву голему врљил – срећа да беше земља мокра од кишу те се 

трава не завати – док се не поврну да ју згазим, могло је цело село да изгори, од 

бруку. Пројдоше неколко дана, а мен мисал од пушење се још по главу мота: 

“Можда – реко – с прави дуван не такој кано с големо цвеће, не би ваљда људи 

овакав смрдељак пушили! ” Јутром, кад сви на работу иду па ретко кој и сврне у 

задругу, одгега се до там и реко на Буду продавца: Дај ми паклицу за деда Ивка – 

кано да њег брига за кога је. Суну се он отуд па ми даде црвену дрину, а имаше и 

онај зелена нишка морава. Не мого да сачекам ни дом да дојдем, удари преко 

пречицу низ сливаци, па кад бео спрам Миличину кућу, ја запали. Боже, да не 

беше поблизо дрво да се за њег ћупим, седал би од кашљање. Па овој, чини ми се, 

беше погоре и од големо цвеће. Кокошке из сливак се разбежаше, петлови 

узбунише; две јагњићи, што беоше везани да пасу туј, разрипаше се у стра, да се 

на онеј штранге побесе; одонуд преко пут залаја Савкино кучиште. Врљи ја онуј 

паклицу од мен далек колко сам могал; да ју бео бар дом донел па да ју на деда 

Ивка дадем, бар да буде нека вајда. 

Бркови узеше под нос да пробивају, поче да пред задругу отодим. Моје 

друштво из школу се већ беше подвојило и у дружење и у игру: мушки су по 

лопту јурили, девојчићи под вејник седели и мрморили. Кад год им неки за 

фузбал зафали, кад год су непарни, ајде Живко. Да им број чиним. Да ји сустизам 

несам могал, лопта је од мен бежала кано магнети кад ји наопачки обрнеш; 

залатил сам по њи, смитал и на онија за који и на онија против који играм; на гол 

кад ме туре, а поширок сам од њег бил, лопта ми је проз ноге улазила. 

– Еј – чул сам почесто иза грбину где понеки од овија постари уздиса – где 

је саг Љуба да се дигне, да овој види, па да па умре! Ама, да му је син кличку на 

њег повукал. 

Тој ме је и највише болело. Тој што су сви вревили да би се мој башта, да се 

с неко чудо из гроб дигне, од мен, сина својега, посрамел. И ако сам и нешто знал 

и могал, ноге су ми се топрв таг везувале, и кад би први, макар од онија који још 

не сму сами да се иза кућу помочају, пристигал – Ива би одма окал: 

– Ајде, Дембо, излази. 

И ја би седал сам, на ладни задружни басамаци. Сам, насред, међу 

девојчићи под вејник и онија накресани старци пред задругу. И чинило ми се да 

обоји све у мен гледају, доодило ми да се дигнем, отидем. Да дом отидем да 

загрлим Шарка, да се скутам да изровем; да отидем у пизду материну од очи 

њине. Ал сам седел, зајнат, гледал како се они играју. Ни на пиво ме, кад се 

изиграју, несу окали.

Дојде ред да се малко од нас постари већ жене и удавају, ми дорастувамо. 

Поче у оро да се моје друштво обрћа, да се сашапћују, до девојчићи да се ватају, 

ма да им баштеви коло плаћају да воде, а ја – ни да опепелим! Како матер да 

терам да ме учи, кад знам да се по башту не у оро уватила, не запојала, од свирку 

је бежала, марама црна јо још на главу и после више од десет годин изблеђује. 

Кога другога да терам! А за свирку ми Бог и дал малко. Све што сам чул бар 

једанпут, одма сам могал с уста скоро без грешку да одсвирим. Дудук сам сам уз 

овце напрајил, а знал сам и да запојем. У пладне, у падине и склопчине, кад све 

замре, за своју душу. И тој онеј старе, убаве, некако жаловите песме. И такој: 

слава, завећина, свадба – играју сви, ја из ћошку гледам. Море, један дан уз овце 

у Поредник на пашу, кад никој не види, увати се с једну руку за шуман, с уста 

кола свирим, запамтил сам, па сам удри, удри, играј, док сунце на заод. Дом сам 

све знојан дошал, залага матер да сам по овце се јурил. До другу славу, ја се 

понаучи. Мати тела да се преврне од чудо кад видела да се ја у оро увати. Истин, 

несам бил међу први, ороберац што веле, нит је тој моје играње било за излог, 

девојчићи су се брзо пуштали и преодили до другога, до старе жене и до 

распуштенице ми се допадало да играм, али разљуди више несам бил. 

Тој лето – црче Шарко. Мора га отрули. У драке сам га, под Овчибабу 

нашал. Напел се, црви га прокљувили. За башту несам ровал и жалил – где дете 

тек проодило знаје кво је туга и жал – кано за Шарка што сам. Како јутром врата 

отворим, зине празна авлија. Нема никој да ми се од ујутру зарадује, да уз мен 

рипне, да с мен појде. Сузе сам гутал и по врвине од своју сењку бежал. На 

одморишта приседал, кано да ће саг Шарко отуд, заостал, да се дојури да ме 

лизне. Ал како год да се обрнем, њега не било, само јара над жита и страништа, 

само перјанице шушкају, кано да се тој Шарко крадне по мен проз кукурузишта. 

Четерес дана по њега несам засвирил, ни запојал. Туј се у гушу, у груди, стегла 

голема гука, придавила. Искочим у Брдо, под лојзе, седнем. Онам пред мен 

пливнула Дубрава, Јагњило, Дел, Поредник. Њивице укрштене, убаве, ливадице и 

сенокоси, детелине у цвет удариле, градинке окол пољски бунари, браници кано 

острва ладавине држе. Не знам како су други људи и с какве очи гледали и 

видели овој поље и овој зеленило, ал ако има на небо рај, мора да је баш овакав. 

Толко сам се од туј лепотињу нагутал у свој бедни живот, да би, да ми је Бог дал 

руку да тој мог некако да и насликам, бил побољ сликар од онога Моне што смо 

га још одавно у школу помињали. И такој, опијен с онуј убавињу, прво исполак, а 

после појако, отпојем малко, колко за душу. За моју и Шаркову душу. И за све 

душе што убавињу виде и знају. 

Мора ме таг Милица однекле чула, јер јутром, кад се случајно сретомо, 

пита: 

– Ти ли си оној појал јучер у Брдо? 

– Не – реко ја смушен, кано да ме у голему крађу уватила. 

– Море, како, не! Ти си. Знам – изгореше ме онеј њојне очи међу плећке. 

– А кад знаш, ти што питујеш – побего ја брзо у тавницу од њу. Само да на 

други не казује. 

Одјесен, почеше и наш врс да жене. Оженише Бранка Црнога сас Лепосаву, 

на Миљка доведоше младеневесту чак из Понор, Миљану дадоше у Бучје, Живку 

у Паланку. 

И у мен зинул неки ђавол, срце узиграло, глава се под облаци издигла. Све 

ми убаво пред очи. И јутром сунце кад иза нашу стару плевњу изгвири, и роса на 

шебоји пред кућу у градинче кад засија, сењке кад се онам од Цојинско браниште

пруће до поток, тополе уз водотек, поље родно пред очи. И сваки цвет што цавти 

видим и осетим, и сваку бубицу што литне приметим, и свако пиле што запоје 

кано да за мен запоје; понекад ми се под груди, кано из неко незнано лонче 

сипано, разлије нешто топло, милосно. Утрне. И где год да погледам, милина, и 

где год да појдем, милина, и кво год да чујем, милина; чини ми се да ћу полетим, 

а тој баш и не могуће с овуј моју телесину у коју се душа увукла. Ма нека, 

мислим, можда ми је затој и душа овак широка, где би се сместила да сам спечен. 

И волим још матер исто онак кано дете док сам бил, док ме још на сису дојила, и 

не мог без њу да се замислим; не дал бог да се на њу нешто деси, умрел би и ја 

по њу – ал, опет, зинула у мен нека празнина, отворила се рупа за нешто ново, 

кано на младо дрво кад нове гране порасту, па и на њи треба да нешто роди. 

Знам да је време дошло за гледање. 

И знам да овакав каквога ме Бог дал и несам нека прилика, и где не треба 

очи да турам, ал се понекад срце отне, узјогуни, па му не мож ништа. И знам да је 

Бог на сви на свет судбину одредил и спарил свако живинче; да сваки, па и 

најбедан створ, најде према себе, што народ вели: најде грне поклопац, најде крпа 

закрпу – ал кад год сам у работу седал да се одморим ил уз овце запојем, мен 

пред очи Милица. И не само таг. И кад по пут идем, она ме иза окуку чека; и док 

работим, она иза мен стоји; кад на јестак главу уморну турим, она ме под капци 

чека. На оро кад отидем, очи од њу не стурам; ма, одочи ће од мен да увати па 

после да јадна бљује и да јо магијарке бају. Ако се и некад дореди да се до њу 

уватим, за њојну танку, ладну и знојну руку, она се не пушти од мен, кано неке. 

Ал ни одма други, па други раздвоје, јер је до њу за оро навалица, кано што чаше 

под балон с најбоље вино узну сви наједанпут да подметају. 

Ама, поче ја да не мог да заспим ако до Миличину кућу не пројдем. 

Привучем се, притајим, седнем. Буде дан, два, пет, да од њу сењку не видим, да 

од њу глас не чујем. А буде да на корак од мене кам нужник пројде, и чујем ју 

там где с дреје шушка и шоробоће; на прозор од собу пред легање наваљена 

постоји на лактови наслоњена ел се по собу шета; некад се толко смеје окол 

нешто, да чисто и мен овам смешно, па и ја уста развлачим. 

Поже се, овромо, узе пасуљ да се бере, лојза прошараше. Ноћи стануше 

појасне и поладне, узе да на јесен замирисује; могло је да се с милину седи, само 

су још комарци на мен у ројеви налатили; проз јабукарник се већ видела јасна 

врвина до уз плот, до поширок круг без траву – туј је овај моја телесина стојала и 

седела. Дани су пократки бивали, време ми преко дан побрзо проодило, рано се 

ставињало те сам повише време имал да седим уз плот, ал је она и порано легала. 

Свеједно, ја сам и после, кад се погаси, још седел, ако месечина не била; ако је 

голем месец висел гор над Дубраву (да ме неки там не упази), довлачил сам се 

дом, седал пред кућу на оној исечено дебело ореово дебло (на клуп материн 

несам смел, да га не строшим), гледал убавињу, слушал поток где дол под кућу 

гргољи; час-час па на месечину бљесне његова водица; попци су из траве појали, 

ветрић је некад знал да ћурне, мириси донесе, ћукало да се гласи – над мен се 

небо сињo отварало, звезде ројиле. Ћутал сам, а гуша ми је била пуна с речи, у 

груди се њишало големо језеро како што су причали да под најголему планину 

Ртањ има, па из њег топла врела некад напоље јурну; ма и запојал би, ал су људи 

поспали по куће, чудили би се у чудо. Мачка би ми се понекипут однекуд 

привукла, рипнула до мен на труп, с дигнут реп би се око мен мазила, умиљувала, 

опкољувала, ма на главу се на крај качила, низ рамо слазила, у скут се преврћала, 

прела: мачку сам онуј мазил и милувал, а руке су теле цел свет да милују, обимну

и загрле, а не само онуј што је уз јабукарник саг сигурно одавно спала у девети 

сан. 

Зајесени се, узеше саме да опадају зреле јабуке од гране. Напуним џепови, 

па уз плот приседнем. Понекад ми се од теј јабуке што падну причини да се оздол 

још неки прикрада, заћутим и повучем се кам дуњац, да се под њег кутам, ал тој 

само јабуке падну. Кво ли ћу, јадан, мислим, кад снег напада. 

Пред задругу ме једну вечер застаји онај Ива Чуљин, што се несмо баш 

мирисали још од школу, с руку ме готово задржа кад да покре њег минем. 

– Где си бре, Живко? – а увек ме звал Дембо – Шта има ново? 

– Све је ново – реко – старо је само што је прошло – и тео да си пројдем. 

– Чекај бре, Живко, имам да ти нешто кажем. 

– Па, причај – велим ја спреман да ми па нешто напакости, јер од њег друго 

и не мог да очекујем. Ал смо бар саг сами, неће да буде пред сведоци. 

– Чекај, бре, што си такав? А да знаш какво је, не би ти такој с мен. После 

ће се кајеш. 

– Какво је тој толко важно међу нас одједанпут? 

– Је л си чул да Милицу њојни оће да давају? 

Мен нешто под груди пресече, стисе за гушу, укочи језик: 

– За кога? – промуца. 

– На страну. 

– Па нек давају. Кво ми туј можемо. 

– Милица ни да чује. Вели, за теб оће да побегне. 

– Ивчо – реко – је л немаш другу работу? Мене ли си нашал да зајебаваш. 

– Ма, је л чујеш ти кво ти ја причам. Зајутре дооде просци. Милица ми тој у 

поверење казала. А ти, јутре, кад Миличини полегају, код њу. Кад дојдеш, а ти се 

три пут накашљи, она ће на басамаци да искочи. Ватај за руку и води дом. 

– Ман – реко – да се играш и зајебаваш с такве ствари. 

– Ја ти велим најозбиљније, немој се после кајеш. Мен је замолила да ти тој 

дојавим. И ја ћу јутре там да будем, да јо помогнем дар да изнесе. Па кад дар 

видиш, ти ћеш се увериш. 

Не знам како тај дан пројде. На матер ништа не реко: ако и буде ко што Ива 

рече, мање ће се она изненади него ја. Цел дан сам се домишљал, преламал, 

млатил с тој главу. Увечер се не обуко у ново, не реко на матер ништа, само 

вракњицу на авлију остаји отворену, па онам уз јабукарник. Месец још не беше 

ни нагвирил, ал је однекуд онам, иза Стару планину, одалек небо светело; не била 

баш мркла тавница. Туј и там, пред мен и иза мен падне јабука, шушне плот; ноћ 

је, сваки шум се чује. Дојдо, вракњица широм отворена, вратанца на градинче 

исто. Под басамаци стану, обзрну се: нигде ништа се не чује. Уста ми се нешто 

осушила – да сам бар успут узел једну јабуку, да с’г изедем. Накашља се: први, 

други, трећи пут. Не би час, иза ћошку се, низ басамаци указа прилика: Ивча, 

позна га. У руке, низ басамаци, сеца голем џак. 

– Где је она? – реко. 

– С’г ће, само док се искрадне. 

– Немој – велим – с мен да се зајебаваш, на големо мож да искочи. 

– Ма, с’г ће. Еве дар у џак. 

– Да видим – реко и завуко руку у џак: дрешке њојне из њег замирисаше; тај 

сам њојан мирис занавек запамтил од кад сам га први пут покре њу у оро уданул. 

– Погле, колки дар; туј и брзлетне, минђуше. И боље да јо купиш. 

Заслужује.

– Ајде, Милице – шапну он на прилику што се од врата у тај ма одвоји и 

појде кам нас озгоре. На њу беле дрешке, мараму забрадила и над чело 

намакнула. 

– Марама, да ју не познају ако ви у бежање сретну. Ватај ју за руку и води – 

гура ме Ивча уз басамаци кам онуј забрађену прилику, што требаше да је 

Милица. 

И како он пушти руке од џак да ју привати низ басамаци да се не почепи у 

онеј штикле – ја грабну џак и онак с њег на грбину, док да се они снајду, преко 

градинче скрши, ограду обори, смадрља се на другу страну, кам сливаци. 

– Држ га, матер му дебелу, однесе дар – окну отуд Ивча. Онај забрађена 

прилика се умалко не смандрља низ басамаци; од куде капију чу топот, ал сам ја 

већ се свузал низ сливак. Јурише, доокуваше се, до поток слазише, нагор-надол 

кано безглави трчаше, само на мен уз плот залеглога не налетеше. Пцета се 

узнемирише, краве по штале ровнуше, на два места упалише лампе. 

Кад се све утија, пред зору, у судрачно, ја с онај џак, около преко Падину, 

право дом. Скутам џак на сигурно да га ни мати не најде, а да га ни миши не 

изеду, и легнем. 

Мати ме једва пробуди: 

– Тражи те – вели – онај Јова, брат Ивчин. 

– Шта је – реко – Ивча те испратил да ми честиташ свадбу? 

– Дар да врнеш, јер ће густо да буде. 

– Оће – реко – само ако разгласим да је Милица код мен наћас с дар утекла, 

а ја ју дом без дар врнул. Има да пукне брука, неће се мож после ни за мен ожени. 

– Дар да врнеш, големо бијење ће да изедеш. 

– Ако је за бијење, мож. Само ће ви треба повише него што се синоћ 

сабрасте у сватови. 

– Значи, дар не даваш никако? 

– Поздрави – реко – Милицу. И кажи јо да ћу ја за њојну женидбу да 

прећутим. А она би, још више, за њојно добро, требала овуј свадбу да не помиња. 

Пројде још година. Оној језеро у груди не усану, трнци у мешину не 

несташе, нит речи из гушу пресушише. И знал сам, саг и почесто и појако, онам 

од брдо да запојем онеј песме убаве и жаловите, од бехари и ашици, да Милица 

на треће брдо чује. 

Мати најде наводаџију, наводаџија најде девојче у Преконогу. Сас ујку га у 

чезе довезомо, и тој не од куде Тимок, него озгор налегомо, да се проз цело село 

провеземо, да га сви виде. А на седало, над чезу, везамо онај голем џак сас дар. 

Да се види да не узимам голошијанку. Истин, девојче не беше нешто посебито, ал 

Бог му дал све што требе да има – на изложбе га и несам довел да га водим. 

Децу изродимо, на пут изведомо; саг ни унучићи већ по кућу оде. Даде Бог и 

здравје и имање, да се не жалимо. Истин, човек је ала ненасита, увек му малко тој 

што има, увек би тел и повише и побоље, а понекад и оној што његово не – туђе, 

што никад његово не мож да буде. 

Ал Бог има мерку и води рачун: ако на једну страну дава, на другу понешто 

и узима. И како год било, на свакога Бог даде по неки дар. 

Па и сам овакав живот ти је један голем, најголем дар. 

И само од тебе зависи да л ћеш да умеш да га узнеш.

ЗА РЕЗИЛ 

Е, па, више се не могло истрпи. 

Ајде, док сам бил поманечак, и такој. Откако сам се на свет пукал, за мојега 

башту сам бил само за резил. Њему се, ама никако, не могло угоди. Ако уработиш 

овак – не требало такој, него онак; ако уработиш онак – не такој, овак требало! 

Ма добар дан да му назовеш, он прво у сунце погледа куде је. 

Мани што ме кано детишњака стално пред туђи и друство резили, што ме 

после кано момче забакњува, па и пред жену кад ју доведомо, него, бре, и пред 

моју рођену децу. Ајд док беоше поманецки, ал кад после почеше да разазнаују – 

чини ми се да је њи било посрамота него мен, кад узне да ме резили. 

Жњемо у Дубраву, упекло да ти мозак закипи, класје у чело боде, љут зној у 

очи штипе, дрешке се на нас упалиле; дошло ми да онај жежак срп заврљачим чак 

дол преко слог, да под ореј легнем и не дизам се док не залади, а он квоца: 

– Какви су ти тој руковеди, кано да су кокошке по њи чушкале. Мислиш ли 

ти да се тој у сноп везује? 

Мати и жена се ућутале на леву, а деца на десну страну; ја и он држимо 

средину: не видим да су његови руковеди побољи. Одрепимо пола њиву, почеше 

се задавају облаци онам преко Рудине, отуд киша дооди; узе да везујем. Развијам 

јужа, грабим, приносим, налагам, прибивујем с колена, везујем, а он привревује: 

– Поравнај тој, поравнај. Несу пашкуљи, снопови! 

Ћутим, гутам, стезам оној снопје, с колена и лактови прибивујем, а он 

квоца: 

– Стегни, стегни тој. Немој кано баба, отпосроке, па кад се на кола товаре и 

кад се на машину давају, да се истрисују. 

Стезам и зуби и јужа, увртујем, јужа пуцају сува под руке – мрзело га јутрос 

да се порано дигне и по росу начупе за јужа и накваси, а саг сам му ја крив. 

Заоблачи се, посиње, докле га извеза; деца пријдоше, онак нејакачки да 

помогну снопје да принесемо низбрдо, дол на крај њиву да денем. 

– Имаш ли ти сол у туј главу! – упр се он у мен. – Туј ли се дене? Откуде 

ћеш оздол да пријдеш с кола да га товариш, је л у комшијско. Озгор се с кола не 

стањује, да се не дава увис. Предењујте гор! 

Дуну ветрина преко Овчибабу одонуд, вијари се по поље узвртеше, замагли 

се преко Ђорђев вр’ а видим да се и откуде Маглен и Рудину поче киша да 

примица. Врћамо оној снопје узбрдо, у горњи крај; дечија се узнојише, и мати и 

жена припадоше; денем купе и поглеђујем у небо: турам оздол, па са стране, па 

озгор сноп; три оздол, по три са стране, два озгор, на вр’ турим дванаести, за 

купу. Кад ти он прилете: 

– Такој ли се дене?! 

Одмери с очи онеј купе; класови сам увукал, кишу неће да осете. 

– ‘Ел видиш откуде иде киша, у тај ли се правац дене? – сикну кано гуја. 

– Па како да денем, зар узбрдо? А киша кад пада, она пада из небо, па како 

да обрнеш. 

А он, љутит, поче да расврљује купе и да и’ предењује. 

Пљусну наједанпут кано из ведро: крупна, густа; проз њу малко и град 

прожврца. Оста он да сеца онија намокрени снопови по њиву, а ми утекомо сви

дом; гаће на нас несу остале суве. Низ путишта удари поводња, камење ваља и 

грање носи, сливе окол пут порину, зароји ливаде и градине по падине; поток под 

село надошал, једва преглибамо; поманечко дете на грбину преко њег пренесо, 

опанак ми низ воду однесе; цела паклица морава се сквасила, шибица растопила, 

онај црвен фосфор панталоне укаљал. 

Јебаму работу што уработимо! 

– Ете – вели он кад на послетку стиже мокар кано додолка – с’г спете! 

До Свети Ранђел се на њиве не искочи. Имамо т’г неки гости, ал се не 

овајдише – овај баксуз остајил сираво јагње; крв све проз њега, не мож да зинеш; 

плашил се ће се брзо поједе, неће да има. 

Од муку, а већ сам се бил одвикал од тој, ото на оро; да погледам дечију, да 

послушам армунике, јад да малко заборајим. Кад там, издодили Влада Шваба, 

Мита Ћелеме и Тома Бубњало, моји 

исписници, мајстори зидари, дошли на 

заветину од службу. Пију пиво, нуде около, а ја у џеп две банке немам – онај 

баксуз све под запон држи. Фале се, не им лоше. 

– Не питуј – велим им – од онога мојега баксуза чудо: дошло ми да конопац 

на гушу турам, само да ми овај деца несу. А он ме баш пред њи највише резили. 

– Море, вели Влада Шваба, мани куче, ајд ти с нас. Ће има посо и за теб. 

– Ама – реко – ви сте толке године там, изучили сте се, а ја какво ћу, кад 

ништа од тој не знам. 

– Ће мешаш малтер, и тој ти је посо. Па ако неси без руке, ће се научиш и с 

мистрију. 

Дојдо дом, лего, па се целу ноћ по сламњачу преврћам. Моја Зорка мисли да 

сам пинул, па ћути, видим да ни она не спи. Испојаше петлови, савну, а ми око на 

око не туримо. 

– Ја ћу – велим – д’им у службу. 

– А ја? – заигра јо чаша у руке док ми пољева да се омијем. 

– Ја ћу ел у службу, ел под конопац. Овак се више не мож. 

По Огњену Марију ја, с њи, у Паланку. У РГП. Несам на онога мојега 

баксуза ни збогом казал. Моји се плашили да ће лом да напраји, а он само рекал: 

- Ионак овде од њег не имала никаква вајда. 

И такој ја поче као малтермешаџија. Море, муке су тој биле. Море, толко 

лопате цемент, толко песак; море, посан; море, масан; море, сув; море, ко млеко; 

те: не ваља; те, јебем га кој те овде доведе... 

Ал сам гутал; полако је кад туђ ока на тебе него свој. Стискам, трпим, ал га 

мешам, прајим. Море, кичма ми је под текмићи пуцала, кове ми руке кидале, 

сајле на дланови мозуљи колко очи прајиле, ал се не давам. Гледам како раде 

мистрија и висак, како с онуј ванглу кано у игру врље малтер и залепе ко 

гуморабику на зид на циглу, а ја кад се крадом измакнем па како врљим – све дол 

попада. Море, гледал сам како над главе, на тованицу врље, а оно там остане, 

кано залепено! 

Јебал сам му матер, неће од мен мајстор да буде. 

Ал сам гледал. Пробувал. Терал сам Владу да ме учи, не ме било срамота да 

ми се не смеју. 

Један дан – паде Миле Магаре од скелу, строши ребра и руку. Мајстор вели: 

– Ти, на његово место. 

Док једноме не омркне, другоме не осавне. 

Дом несам ишал, док прву плату не зараде. А после, отидем, видим децу и 

жену, па натраг. Онај баксуз – ни црно, ни бело. Купим понешто на дечицу, неку

дречицу за жену; женско је, да се зарадује; за матер; остало му дадем. Јер мен не 

требало: у мензу била ‘рана, манул сам дуван, а за понеко пиво се увек најде. А 

кад доби мистрију у руке, беоше и повише паре, осети се у кућу. Море, поче и 

отпладне, кад у фирму завршимо, с мајстори приватно: овај кућу, онај викендицу, 

па и на сијалицу работимо. Док ни не пратише чак у Арабију. Богу иза леђа. У 

пустињу. У песак. 

Отомо у пизду материну. Отуђимо се од куће. Од наша поља и зеленило. 

Седнем увечер пред бараку, не мож се од жегу дише ни да се спи, сушим се кано 

кришке кантараче на цреп, што моја мати сушила за компот; мешина ми се за 

кичму лепи. Зинем кано кер у месец, чини ми се да и он пали, а окол срце се 

ладна змијурина склупчила. Зашуме у груди топољаци и браништа, зазелене 

делови и падине; багрење се по брегови забелије, липе цавтеле, пчелице што окол 

трмке разлетеле, жита у таласи, навиљци и откоси, кукурузи и градине. Авлијице 

наше, петлови на буњишта, тарабице труле, шарови и овчице, шебоји и јесењке. 

Тимок међу врбе гргољи; страње и дубраве, пудпудаљке и јара над класови поју. 

А овде само јара над гол песак игра. Живог створа да видиш. И онија што 

видиш, боље да и не видиш – кано да су из други свет: беле чалме и чаршави на 

њи, кано плашила, бре; на жене им се, да ји јебем, ни очи не виде. Ал бар плаћају. 

Пусте паре. Пратим паре да купе фрижидер, писују деца да сви купили, онај 

баксуз купи тријер. Пратим паре да купе бицикле, пишу деца да им се сво друство 

вози, онај баксуз купи муљачу. Пратим паре да купе телевизор, оће деца да 

гледају Чкаљу, онај баксуз купи казан за ракију. На послетку, манем. Не дам да 

ме више у здрав мозак зајебава. Годину у Арабију остадомо. Поцрнемо, још 

малко кано Арнаути. Кад се врну, на постарога бркови се под нос згустили, за 

војску се спрема, а помлад, и он прошал регрутацију; мати и жена се некакве 

просушиле и погрбиле, само онај – кано да сам га јучер манул. 

– Куде су ти теј толке паре – вели. 

– Све су – реко – у Паланку. Јутре ћу ви водим да видите. 

Па јутром платим на Раде Ћукало да ни с тристаћа одвезе до под касарну у 

Паланку, до један голем плац над асвалт. 

– Еве – велим – туј су. Туј ћу кућу да напрајим кано касарна, а ти си газдуј 

како знајеш. 

За јесен и напролет стиго ја до другу плочу, а паре нестадоше. Ал, кад те 

оће – оно оће. Погодили наши некакав голем хотел окол Опатију. Боже, море. 

Онај сиња равница, онај водурина; лађе и чамци, шарени шатори, лигештули; 

људи прснули на све стране, иглу нема где да пуштиш; голи, разгаћени – а ми с 

мистрије у руке по цел дан на онуј жегу. Дизалице, кранови, чекрци; расте 

грађевина, све повисоко, све се више види. 

А дол, под нас, чудо. Наврвила свакаква голотиња; женскиње, дрте, опузле, 

дебелгузе; младе, напупеле па да пукну; све се тој постурало на манечке тесне 

гаћке, упило, напрчило – у главу да ти се заврти, па да потегнеш озгор од 

грађевину. Не дал бог да се само једна оваква од овеј проз наше село прошета – 

чудо би се големо напрајило. А веле да има и неква острва где иду скроз стурени, 

голи кано од мајке; да ми је тој да видим, како ли је на тија људи! 

“Боже” – сашапћујемо се – “какав ли ми живот живимо!” 

Море, примакнемо се ми понекад там поблизо где се купу да гледамо, овак у 

радничке дреје обучени, а они – никој у онеј мокре и припите тесне гаћке и сисе 

не гледа – зину у нас, кано да смо се ми пред њи голи постурали, кано у чудо, те 

утекнемо.

– Слушај – вели једну вечер Влада Шваба – работимо овде, бре, толко, а да 

се у море још несмо оквасили. Ред је да се и ми у њег окупемо. 

– Како ћемо – реко – видиш ли да ни гледају кано чудо само што пријдемо, 

а камол да се и купемо с њи. А ја и не смем у воду. Има се, бре, подавимо кано 

пилићи. Куј од нас знаје да плива! У Тимок би се у бобук подавили, а камол у 

оволку водурину. 

– А кој ни тера да газимо далек! Ма, само ћемо уплитко, до колена, колко 

дупе да сквасимо. 

У суботу ми у ред, у једну радњу. Влада Шваба, Мита Ћелеме и Тома 

Бубњало купују онија црни шорцеви, што деца носе на фискултуру; мере, пробују 

у кабине: танке беле ножице из онија широки шорцеви – да се умочаш од смеј, 

какви су у њи. 

– Море – реко ја на продавачицу – имаш ли ти онеј дугачке, беле, што мог и 

зими да си носим; ће пројде лето, а овој зими дупе не греје. 

– Унтерцигер – пита она и смеје се. 

– Не знам како ји ви зовете, али онеј довде – показа јо ја до кочинке – И да 

се раскопчују овде, напред, да ји не смицам кано жена. 

Купимо кво купимо, па на туј плажу. Постурамо се, Миле Магаре оста да 

стражари; још га жигају ребра кад се укваси; ми кам воду. С’г ће, мислим, да буде 

смејурија: гледам онија тројицу у широки шорцеви кано у падобрани, само што 

не литну. Чек, реко, чек; само док и’ упазе. 

Ал, кад ти сви онија голаћи јурнуше према нас, не на онија тројицу, него 

право на мен. Дограбују фото-апарати, онеј Швабице циче кано да су анђела 

виделе. Море, не помага што се ја сјури брзо у воду; оне по мен, загрљују ме од 

све стране, гурају се, отимају, оће да ји онија њини сликују с мен онаквога; цукају 

ме, брука, оће да ми руке у гаће завлаче. У чудо сам се, кано никад у мој живот 

тежак уватил, а у свакаква сам чуда се наодил. 

– Владо, Мито, Томо – окам – отнете ме, бре, ће ме растргну, кво сам им 

учинил. 

А онија голаћи само шкљоцају с апарати; море, чучну ја у воду до гушу, ал 

ме онеј распаљенице извадише. Где ме с онуј кожу њину мокру пипну – кано 

жеравице; гаћке ом се онеј на њи слепиле, а оне се све уз мен припињују. Море, 

цимну се ја некако, оте се, оне по мен у буљук – тој је било бегање за причу! 

Такав сам мокар до бараке једва им утекал, Миле Магаре ми после дрешке донел. 

Завршимо градњу, ја више море не примириса. Врнумо се дом, дадоше ни 

малко одмор. Ал код мен дом – нека гадна ситуација. Деца ми се све нешто под 

брк усмивају, мати ме снажаљиво кришом под око поглеђује, жена очи кута. 

Само онај баксуз урокљил. 

– Кво ви је – реко – је л сам се од овуј кућу одродил, па ви саг не требам. 

Само ви моје паре требу. 

– Знамо ми – вели онај баксуз – и како ти зарађујеш теј паре, и како ји 

трошиш. Знамо. И сви знају. Чак и у Немачко. Доодил Розмир из Дортмунд за 

Свети Илију и донел да видимо. 

- Да знајете, не би ме такој дочекували – реко. 

– Не знаш ексер у тарабу да зачукаш, а овој знајеш. Еве! – врљи ми некакву 

новину онај баксуз пред ноге. Погледам: гор с крупна слова пише DIE VELT, а 

дол, по сред, голема слика: ја, до колена у воду, у онија унтерцигери, како ји там 

зову, малко и посмакнути до под пупак, све се на мен мокро прилепило; две ме,

чучнуле, обгрлиле над колена, а по једна гор с обе стране загрлила, и обе ме 

цукнуле у образи. И све голуждраве, мокре. 

Какво ли туј написано – не знам. 

Ал да је добро, не. 

За резил.

РАСПЕЋЕ 

Онија први ратови затекоше Благоја баш у доба кад беше ни дете ни човек. 

Да га, кано једини мушки пород у кућу, сачува и спаси, мати га обуче у женске 

дреје. И такој он у зубуни и рекле, у дугачке запреге, забрађен, забуљен, још с 

браду непрорасал, прескочи рат. Ал и такој мука, кутање и бегање било: дојдоше 

Бугари, не само закрвавели и загладнели, него и за женско жељни, мука је било да 

се од њи сачува. Благоје се од њи кано од чуму кутал; какво би се чудо десило да 

га неки Бугарин изненада заскочи и да му задигне онеј запреге преко главу! 

Пројде рат, утекоше Бугари преко Стару планину, Благоје сврљи запреге и 

зубуни, мараму стури – оженише га одма. Несу се девојке т’г млого обзрћале на 

бруку што неколко године он у женско одеше: рат пречистил мушку сорту, не 

могло да се бира; море, отимало се за мушки. Деца требало да се рађају, за работу 

у поље, лозе да се не угасе, а деца се рађала на големо. И џабе је косила и 

срдобоља, и магрећа кашљица, и сипња, и свакакве болечине децу отимале – 

матере су рађале, надвађувале. 

Њему прескочи ћерка и два сина. И таман да дорасту до женидбу, ете па 

Швабе. Кано да је писано на свако колено да пушку у руке узима. И само Благоје 

знаје како је чувал синови од Швабе (који су, истин, ретко у село заодили, сем 

једанпут кад су погодили на славу и цугнули код кмета па навалили да играју с 

овија наши фузбал) и од Бугари који се и несу дом сачекували, а највише од 

силне наше војске сас разне капе и кошуље, што су редом упадале, узимале, 

мобилисале и пуцале свака на сваку. Постарога и ожени усред рат: рачунал, кад 

ситну дечицу има, лакше ће га од војске сачува, а и ако отиде, има кво по њег да 

остане. Пројде чудо, истутња, наидоше партизани, сас њи и Руси, бегање беше 

поголемо од њи него од Бугари за онеј ствари, ма ни бабе од шесет и коју не 

смејаше да ји сачекују: Рус не зна за године и не мари, поготово после две ракије, 

кад с очи закрвави. За Сремски фронт и преко Босну, где му не гинуло праћање, 

Благоје даде три прста од десницу на постарога – натера га да гурне шаку под 

сечку у плевњу и тој само до чланци, колко да ји прекрати, да мож после да се с 

њи послужи кад протутњи. 

Унучићи протрчаше по авлију, Благоје се осоколи – само кад мануше да 

припуцују около, све ће се издржи: и порези, и откупи, и имање преко прописани 

десет ектера узето ће се одболује, само да је здравје. Ал кад несрећа намери, од 

њу се не кута. По Пречисту потреви гром Благоја на врвину преко Дел; врћал се с 

косу на рамо од косидбу; да је знал да бар туј проклету косурину врљи негде у 

слог, па да се после по њу врне. 

Помладога не дочекал да жени: од вашар на Кадибогаз се, кад сви полегали, 

врну с невесту. Не никој ни видел кад ју довел и кано пиле затворил у малу собу. 

– Бато! – окнул исполак пред врата постарога, кога бил надрасал и у стас и 

снагу одавно, сачекал да онак разгаћен одшкрине врата и шапнул да му је довел 

снајку. Оженил се. Постар протрљал очи у неверицу. 

– Теб башта довел – рекал му кано да се правда – а мен нема кој да доводи. 

Поврнул се постар у собу, па и он шапнул на домаћицу, полак да не пробуди 

децу, да је добила јетрву.

Ал се деца брзо избудила. Отуд, проз дувар, па и проз врата преко ходник, 

залупало кано од дрвник; заскрчало, запиштало, затропало кано да су се змајеви у 

борбу доватили; деца се узбунила – какво је тој усред ноћ. 

– Спете – умиривал ји башта – тој чича малко попил, па подврискује и удара 

по дувари. 

Јутром, помлад ји окнул у малу собу – на кревет успијуша: гологлава, танка, 

опузла, кано травка, да ветар дуне да ју однесе. Само једне очи у њу. 

– Па добро – казал постар онак пресечен – нек је са срећу. Добродошла, 

снајко, у кућу. 

Ал снајка ћутала. 

– Је л’ она нешто љутита – обрнул се кам помладога. 

– Ма не, бато. Не разбира она наш говор понајбоље. 

– Како не разбира говор, какво си ми тој у кућу довел? Арнауткињу? 

– Бугарка је, бато. 

– Леле, где ће саг башта у гроб да се преврћа, Бугарку у кућу довел! Па зар, 

несрећо, не имало женско овде? Колко пут се бимо! Башта ни је од њи сукњу 

носил. Она ће, бре, јутре да ти побегне, да ни кућу обрука. Води тој одма откуд си 

довел, да брука не пуца. Води, док је време. 

– Ја ју за теб несам довел, него за мен. А теб, ако не по вољу, немој да ју 

гледаш. Одели ми моје и квит. 

Ућута се постар. Остаде Бугарка. Одмицаше време, она провреви нашки 

убрзо и полак навикну на овдашњи и они на њу. Дању је, колко била кадра, 

помагала у кућу и ван кућу: у поље залатила, повијала се а да падне, кову је једва 

с помије на свиње носила, диплу сено не могла да дигне, те на крај спадло само 

да пилићи порани. Душа јо у нос била. 

Ноћу се претварала у чудо, у некакву голему зверку што је там у собу 

грвељала се у клупко, које је лупало, завијало, понекад и запомагало, до у глуво 

доба. Постар се дизал, излазил у комак, стурал поклопац од ведро, заватал с 

чашу, износил напољ, ладил се, пљускал, одил по авлију, сморен се врћал у собу 

не ли се смирили да заспи, ал је проз дувар и врата још јечало; жена му се под 

покравице од муку вртела. Руке је на уши турал, с дланови притискал, чудо да не 

чује. Почел је од несан и премор да на работу поклецује. И на помладога су 

колена играла; једва су снопови приносили, жена им је помагала с полакачки, 

само је јетрва на слог седела. “Не мож се за работу приватиш”, беснел постар у 

себе, “а под покравицу си ред не знаш!” Ма, понапоље не смела сама у поље да 

отиде, него муж морал да ју у багрењар води. Отуд су се врћали подоцкан, сас 

зној окупани и смалаксали – више не била вајда од њи. 

И кад се више не могло издржи, постар окну насамо помладога и рече да би 

било добро за обоји да прејде под вајат у собу, подалек, пошто су помалко. 

– Ако ти нећеш, ја ћу и с децу да идем. Не мог више да ју слушам како ти 

крв пије. Не мог више да трпим. 

– Не мож да трпиш – усменул се помлад – а како је мен? 

Али, пресели се. 

Врну се мир у кућу. Деца се смирише, постари наспаше. Дни јесењи 

ократеше, легало се одма по вечеру, заспи се и преспи, па се и усред ноћ очи 

отворе и неће сан више на очи. Обрћал се постар, прибивал уз топлу женину 

грбину – аја. Дигал се да се проветри, огрнул капут, па у авлију. Над вајат још 

пушил комин, проз прозор свиткало кубе. “Пола ноћ, а они још кладу и горе 

дрва”, љутнул се постар и прикраднул да гвирне. Наспрам широм отворено

прозорче на вратанца од кубе, из које су повремено сукали розни огњеви језици, 

Бугарка је, зајашала над два гола братова табана што су кам огањ севала, с главу 

вртела кано на онога доле да прети, витлала с руке, час напред, час назад се 

савијала, цимала, окол ударала, кано да грснице у топило испира, подрипувала 

кано од даску на канату на кола што преко камењар тандркају, те сморена падала 

напред, стискала надол, упијала, кано да ће и душу да из њег ишчупе. На 

постарога јурнули трнци уз кичму: “Матер јо јебем – ће га умори. Гле ју, кано 

богомољка, само што га не изеде. Она и не работи кано наше жене, која би овак 

ујанула. А можда и не сме”, мозгувал је док се од пенџер одмицал онак узиграл, 

“да под онакву грдосију легне – уморил би ју”. И његова жена била ситна, ал је 

имала снагу, а он далек по брата остал. 

– Је л’ – питал после жену – како ти је под мен, кад ја овак голем, а ти 

ситна? 

– Како ми је – ђаволасто му одсекла – како је на миша под плас сено? 

Појде друга година, па пројде. И још се године наврвише, а код њи ништа. 

Бугарка се још и више некаква усукала, поцрнела, а и брат одвојил подочњаци. 

Бре, толко рипање за џабе. 

Поче постар да му повревује да ју најури. 

– А што, је л ти смита? – рогушил се одма помлад – Ако ти не по вољу, 

одели ме, па како си кој знаје. 

– Где да те оделим, брате? Кво ће коме да остане? 

– Па што се ти онда секираш за мој пород? Твоја ће деца све, па и моје, да 

наследе – коснул би га у груди. 

– Ама не важно имање, важно је да теб буде добро, да има за кога да живиш. 

– Гледај си ти твоје бриге, а мен остај моје. 

Дванаесту годин поче Бугарка да се шири. И тој не само мешина. Поче да 

расте на све стране. Онак усукана и висока, сваки дан, кано да ју неки на цев 

дува. И разубави се некако у лице: образи се попунише, јагодице нестадоше, нос 

и брада заокруглише, побеле некако. Стану жена кано горун; кад оди, кућа се 

тресе. И кад роди (а једва роди, намучи се, главу замалко да изгуби), она си таква 

остаде. Још се и раскрупња. Девојченце у собу под вајат прооди; на помладога се 

коса беше већ прошарала, постар одавно голо теме покривал с качкет. 

– Да се делимо – помену постар – Саг, ете, имаш и ти одмену. 

– Море, глеј си послу, кој те пита за делидбу! Овој је туђа радос, јутре ће 

отиде по некога у пизду материну, као овај моја по мен, а ми ћемо па да се 

свијемо туј уз тебе и твоју децу. 

Налето, кад девојче у школу да појде, везуваше кола на Дел с детелину. 

Претоварили гочка; суво, детелина се напекла, нагушила; помлад горе, онак 

тежак, једва се помицал и газил, да се кола не смакну. Преврљили прво конопци, 

обиколили, изакачували, узели да стезу. Помлад гор на кола вуче, постар дол 

притезал, на лафет по закачке замицал. 

– Вучи– окал, а кад били насред кола само чул како нешто тешко бубнуло 

од другу страну. У руке му падал озгор скидан крај од конопац. Помлад је лежал 

некако чудно с искривен врат, конопац му још у руке стегнуте бил; проз очи, што 

му и постар силом отварал, прнуло црно јато из забран од јаук уплашено, пре 

него што потавнеле. 

Саг се постар трудил више окол братанче него ли за своју дечију. Прво је 

све за девојче морало да буде, па за други ако има. У тањирче јо је сас своје руке 

лично бирал и турал парченце месо кад се клало, прве воћке из поље у капу

доносил, из очи не испуштал, на колена друскал, на рамена ју подизал и онак с 

голо старачко теме ђипал кано ђогат по авлију, а не дал бог да неки на њу глас 

подигне ел да јо у школу неки зло учини. Бугарка не тела да у гостинску собу 

прејде, у голему кућу. На њиву је саг, онак окрупнела и ојачала да је јетрва спрам 

њу и већ у године била ко некадра, работила мушки, без станку и забушавање, 

кано да мужа надокнади. И све се такој наново устали, док постар не виде једну 

ноћ како нека приказа клисну у тавницу од под вајат. Учини му се онај воденичар 

чак из горњи крај, ал не смејал да се клади. Реши да приварди неколко ноћи, док 

па не наиде, да се увери. 

Тој јутро је по фруштук седал уз корито на бунар, запалил дуван, пушил, 

растрљувал пикавци с опанци по битон, пљуцкал. Поглеђувал кам вајат, у снају 

што је, послом, проодила и врћала се; домишљувал. Па улезал у амбар, напунил 

големо цедило с кукуруз, заметнул и пошал кано на прекрупу. Донел гор, сипали, 

па запалил дуван. Ћутал. Млин млел, мотор зујал, камење лупало, воденичар у 

шаку под камен заватил и принел му да види да га не окрупни. Самлели, 

воденичар му у исто цедило натраг с дрвену лопатицу трпал прекрупу, притискал. 

– А ти ујам не узе – рекал постар. 

– Не треба. Еј, па зар да ти за оволко ујам узнем! 

– Ујам узимај, тој твоје. Ал што не твоје, не дирај. Да без руке не останеш. 

– Откуд ти знаш за кво ја пружам руке? А што и ако пружам; да ти се у 

работу и твоју не мешам, а? Имаш си жену, а оћеш и на туђу руку међу ноге да 

држиш. Теб не дирам. Она мора мушко да има. 

– Не уноси ми бруку у кућу. Јутре децу треба да удомујем. И своју кућу не 

брукај. Онај твоја да сазна, отрула би те. Живу би ти соду врљила у очи. На спање 

би те сас секирче утепала. 

– Не бој се, никој тој неће да знаје. Умем ја да се вардим и да ћутим. 

– Ја ти реко. Немој да те дома ватам. 

Не ману се воденичар. Истин, саг је доодил поретко и подоцкан, кано сењка. 

Код куче су јутром коске наодили; давал му, улагувал се да га не лаје. Док га 

једну вечер не сачека постар сас синови. Сипнула беше месечина; месец кано 

голема лопта – маниста да збираш, књигу да писујеш, да плетеш. Синуло кано 

дању, лисје се на месечину лаштије, водица дол у поток засребрила. Засретоше га 

у теснац, у три зида. Да је пиле, литнул не би могал. Колена му се устресоше кад 

виде код постарога колку мотку држи у руке, кано онеј што се с њи ореси бувају. 

Трнци му уз грбину пројдоше, зуби устресоше, да се у стра умоча. Синови, деца 

већ поодрасла, ма јакачки ко големи, ћупише га чврсто с обе стране. 

– Немој, кумим ви Богом, нећу више до кућу да ви пријдем! 

– И нећеш! – јекну постар; деца узеше да му руке распињују. 

– Немој – падал је на колена – немојте бруку да прајите, немој ме бијете, 

ако за Бога знате! 

– Ти ћеш да прајиш бруку – гурал је башта крај од мотку проз леви рукав, а 

син упраљал окол лакат, испраљал му руку, наводил иза врат, на вр’ грбину; 

други му увијал другу руку, па настаљал да пропраља проз други рукав онуј 

голему мотку, док на крај други рукав не изгвирила. Прогурали мотку, изравњали 

да подједнак штрчи с обе стране, напред капут закопчали. Станул кано Исус 

Христос. 

– А с’г – наредили му – право дома. И нек ти је сас срећу. 

Отишал такој уз пут, на големо и нашироко раширен, с крила кано на онија 

големи орлушине што ји зову кондори, па и поголема. Отишал по путеви, само он

знаје како; проз тесни сокаци до дом се и наребар обрћал, закачувал, запињал, 

поврћал. Не зна се како је и кој га дом од мотку стурил, јер тој јутро укућани му 

се несу из кућу виђували. 

Само он у неко доба излегал, у шталу помузал краве, понел млеко на 

збириште. Одоцнил, последњи ишал, већина се отуд врћали. И који га како 

сритали, место да му бога назову, подизали су руке увис, ширили и’ кано 

орлушине, неки и сас све по две празне канте, и такој га мимоилазили. На сви се 

зуби белели. 

А там на збириште, магационер га сам уз резервоар чекал, па кад га видел, 

он окнул колко га грло носи: 

– Ајде, бре, само се на теб чека, кво мрчиш! Поитај с теј канте. Литни, 

литни! 

Па и он на задружну плочу, онак, кано за споменик, широм раширил руке.

СКОРУША 

За туј скорушу ми је и мати љуљку везувала. И њиву смо такој звали: “код 

скорушу“. Још т’г је била оволко голема ел ми се такој чини: кад си с некога 

стално и уз нешто увек - не примећујеш како расте, стареје... 

И – ако је била насред њиву, те жито, а још више кукуруз, под њу не 

напредова – ни моји ни ја и не помењувамо да ју сечемо: тој беше једина скоруша 

у цел атар. И како година буде, такој је она и рађала: час само у вр’, колко за лек; 

час за двоје канате. И куј откуде ишал, под њу сврћал: да окуси, да уста раскваси, 

па и да понабере, јер сорта беше ретка. 

После стари помреше, ми остаремо, деца отоше усвет, њиву манумо, 

затравимо; скоруша остаде насред, разрасте се, рашири. И летос, кад коси, лего у 

пладне под њу: понела, не најбоље, ал ни малко. По Видовдан упали трактор да 

сено привезем, шта га знам, да га киша не вата. Море, идем одовуд из Лекино 

браниште – не види се скоруша! Какво је с’г овој?! Кад приблизи и стану – има 

кво да видим: прућила се скоруша насред њиву кано искрућена бандера; окол 

корен земља изрована; ископано кано бунар. Кано да су ми ју из срце ископали – 

дошло ми да закукам до Бога, кано за човека. 

“Коме сам се” мислим “оволко замерил?” Ману и сено, и работу; обрну се, 

па дом. Све мислим и пребирам коме зло учини да ми овак врне, ал ми памет не 

одговара. Од муку лего, ал ме не држи. Кво ћу, диго се – па с једну руку за главу 

а с другу за флашу, кад, ете ти га Раче Везиркин на врата. 

– Еј – закука ја – Куј ли ми тој напраји? 

– Море, знам какво је – вели Раче. – Не тој у освету; тој су овија што по 

злато иду! Мора да им неки казал за туј! А и кад погледаш: дрво је старо, једино 

такво у цел атар; душу дало за теј работе. 

– Па мож и да буде – реко; сети се за онеј приче како је туј и туј ископано 

благо; како су људи казували да туј и туј “гореле” паре; како је злато узело 

некоме главу за “жртву”. 

У ставињало – ете га на вракњицу и Добросав: прошал, видел, па и он 

дошал да ми каже за скорушу. Кад му рекомо да мислимо како је тој напрајено 

због злато, и он се лупи по чело: 

– Јес! Ел си ти примећувал раније неки знаци туј? 

–Јок – реко – ни у с’н ми не дошло, а толко сам под њу спал! 

– Требало је да се сетиш, па под њу да насолиш пепел. Веле да се у пепел 

појаве штрапке какво треба да се туј прикоље за жртву. Ако се човечје појаве – не 

дирај! Поготово ако су детиње! 

– Море – велим – какво ви злато потело; туј смо на векови орали и копали, 

па се ништа не показа! 

Увати ни тавнило у туј расправу а, бога ми, и онај ракија. Море, погађамо: 

беоше ли паре, не беоше ли паре; погађамо кој би из село тој могал да буде; море, 

кад дојде пола ноћ, више се и не сећам кој први каза, решимо како да им врнемо. 

Онак припити улегомо у подрум, уземо ашов, пијук и лопату - па право у 

црквену авлију. Оцрта Раче с ашов до звонару, па поче. Земља отврдла, цепи се, 

ал ми загрејани, па не осећамо. Добросав с лопату рине. Кад на камине наидомо – 

улего ја с пијук. Нел, јебем га, строши се држаље! Врљи га па с ашов покопа још

малко. Море, беше си скоро до појас кад излего, а Добросав разби голему стовну 

што с нас од дом донесомо, покре саму онуј рупу. Растуримо се онакви на три 

стране, одлајаше ни пцета. Срећа да поп пцету не чува – пропадло би ни копање. 

Јутром, још се несам дигал – цело село рипнуло на ноге: у црквено ископано 

благо уз звонару! И ћуп најден разбијен: напалиони најдени – не мож се договоре 

окол број! Поп само крши руке уз звонару. Дошли милицајци; заглеђују окол 

рупу, сабирају парчићи од разбиту стовну, записују, сликују; циркус. Сабрало се 

село кано да је Богородица, а не тежачки дан. 

Заметну си ја косу на рамо па у јабукарник, да косим. Од воћку на воћку, од 

ладавину на ладавину, али кад се за скорушу сетим, оно ми некаква голема гука 

стане под гушу. 

Сунце се беше, еј, обрнуло, кад се врну дом. Кад там – милицајци ме чекају 

у авлију. Мислим с’г ће иду и код моју скорушу да и там сликују, кад они: 

– Да појдеш – веле – с нас! 

– Што ћу ви ја – реко, а мислим ако оће, ћу ји водим код скорушу. 

–Тој ће ти – веле – кажемо у станицу. 

Турише ме у кола међу њи па у Паланку. Изведоше ме пред једнога брку, 

син мож ми буде. 

– Шта имаш да ми кажеш? – пита отуд и мерачи ме. 

– Ако сте ме чак довде водили због онуј скорушу, могли сте и горе... 

Кад он цикну: 

– Мани скорушу, за злато питам! Код цркву! 

– Ја – реко – дете моје, од тој знам колко и ти. И помалко, јер там несам ни 

приодил. Работа притисла. 

– Колко сте били, одговарај! Ил си сам узео све?! 

Реко ти, дете, ја с туј работу везу немам. А за скорушу... 

Пљас! Ошљакоса он мене, кано што ме никој још од покојног татка, кад 

оној несам тел да се по његово женим сас овуј моју Виду, не оплел. Ја се само 

увати за образ кано дете. 

– Познајеш ли ово? – суну он отуд иза астал скршено држаље од онај пијук. 

– Не познавам – шушну ја; криво ми за онај шамар; стар сам човек. 

Кад ти ме он рузну с њега преко грбину; свитке ми на очи излетеше. 

– Познавам – реко; видо да ће на големо да искочи. 

– Задњи пут те питам: где је злато? Ко је још био? 

– О Боже, и Свети Николо, угризо се за уснице, па зар до овој да дојдемо! 

Какво злато – куј ће да ни поверује! Испричам све; мислим с’г ће ме пуште – јок! 

Сведоше ме доле, затворише у некакво тесно; ни да седнеш немаш где. Склупчи 

се у једно ћоше, мора да сам бил и задремал, кад се отворише врата и належе 

један кано мој кум Бранко Дебели у грбину, само повисок, и одма поче кано у 

џак. Море, брани се ја с руке, па и запомага – ал кад видо да не вреди, све ману. 

Нек бије, реко, док не паднем. А он само, с време на време: 

– Где је злато?! 

– Нема злато! – кукам – Шала је, нема злато! 

– Шала, је ли? Е, сад ће видиш шалу! – па навали. 

Море, кад отиде, не склупча се у ћоше, него лего. Лего на онај ладан патос. 

Од битон ми добро и ладно; бубрези не осећам. 

Кво ћу, мислим: да им кажем да смо га нашли и преместили, само да ману 

да ме бију, да ме изведу одовде. Али, кво ћу после, кад га не најду – топрв ћу т’г 

бој да изедем!

Не знам које време – дол горела само једна сијаличка и не се знало ел дан ел 

ноћ – наново се отворише врата, те ми дадоше да заживим душу. Не потраја – 

улеже нов. Ја се и не подиго; нек бије, реко. А он нареди да собујем опанци и 

наглавци. Кано да ме с нож у мозак убоде кад ме опендречи по табани; подбари 

одма под мене – од кад ме довели, несам воду пуштал. Мислим ће ме с’г брзо 

мане, ал он јок. Где је злато, па где је злато. 

– Нема злато! Еве, уби ме, ал нема! Шала је! 

Кад су ме наново извели гор – море, кад ме изнели гор – сунце, еј, 

одрипило. Довели и Раче и Добросава; и они све надути од бој. Онај брка и још 

један постар ћелча се зглеђују у канцеларију. 

– Признали су сви – казује брка на онога ћелчу. – И искази им се поклапају. 

Ал како да верују да злато не било! Да га ми несмо стварно ископали и 

узели. На држаље ел на парчићи од стовну нашли отисци; наша дира. А можда ни 

још и видел неки, за несрећу. 

– Знате ли да можемо да ви оптужимо да одлежите дебелу робију! – прете. 

Ми, кано пред попа, слогнули главе 

– Ајде, сад ће ви пуштимо. Али, ако откријемо да сте лагали, овој што би – 

неће буде ништа! 

Кад се довлеко дом – има кво да видим! Моја Вида не сама смела у кућу да 

заноћи, спала код комшику. А у нашу кућу, туј ноћ, чудо било: врата разбита, 

шифоњери мрдани, шпорет разваљен, све изрито, душеци просечени, јест’ци 

истрешени; Свети Николу из рам вадили, по дувари копали! Злато да најду! Кука 

моја Вида и куне лопуже и малкосветници: 

– Тражи – вели – милицајци! Да виде како ми лоповчине јест’к сасекли, 

кано да главу на злато турам! 

– Море – реко – не помињуј ми више ни злато ни милицајци, затрло се 

дабогда и једно и друго, него крпи, па си ћути и гледај работу. 

Најесен узнем моторку па код скорушу. Осушила се преко лето, ланац 

тешко припушта. За пуну приколицу насечем. Иструпим, па под чандију. 

Снег удари топрв по Божић. Ал ни снег више нуме да падне кано што падал 

– једва до кочинке. Само поче јутром ледено цвеће да осавњује на пенџери. 

Намирим сточицу, понапојим, па у сопче. Кладем; гори скоруша, бога јо 

њојног, само пуца. Гледам како оној цвеће од пенџер, од срчу, полак нестањује – 

док вид не допре онам где се зими иза браниште, кад оголи, дизал њојан вр’. 

Руке на дупе укрстим, кам топло обрћам, поблизо се примицам; бубрези кам 

плотну гурам; утопљујем. 

Злато ме жига.

ТAТИЦА 

Жена ме ману. 

А слушал сам од људи: у жену и коња нема вера – никад не знаш када ће те 

ритну. 

Отиде, кано што беше заредила, у Паланку, сирење да продава. Ставни се, 

она се не врну. Мисле се, помишља на свашта: да не стигла да испродава, па 

остала да негде преспи; да јо се слошало па ју у болницу остајили; ма, да се од 

ћуприју у Тимок омакнула; да ју гром у пут ударил. Кад, на крај, испаде оној 

најгоре: манула ме. Останула код некаквога. Бар да ми је паре за тој сирење што 

однесе пратила по некога, него и њи пришљамчи. 

Ајд што мен ману. Ал детенце! Куде јо срце ишчазне? Ни пиле пород у 

гњездо не мањује. Куде се дену онај што је уз мен знала да се кано чичак лепи, 

кано пијавица да се уз мен стиска; куде се денуше онеј муње из очи њојни, онај 

дај што ми уз образи, пре него што очи склопим, кано најмил пролећни ветар, 

такој мирисан и топал, подувујеше? Куде се денуше онија дланови, онија прсти. 

Куде се дену моја домаћица, разговор мој, мука моја и радос? Куде сам, велим, 

погрешил, те ме овак снајде? Кано пчелар кад целу зиму пчелице у ледну трмку 

пригрејује и прирањује, а оно на пролет ројак прне на подалеку грану, па га туђа 

рука стури у своју трмку. А теб место мед остане само горчило и празна трмка. 

Али, штоно веле код нас, Бог да ти даде рози, мора и њи да носиш. Такој и 

ја, какво ћу: сави шипке, пригрли оној детенце, па се не знало на кога је потешко 

– да л на мен без жену и другарицу, да л на њег јадно без матер си. Легнемо 

увечер, ја га стиснем уз мен: ћути кано пиленце, ал осећам како му ситно срченце 

бије, како му телце игра, осећам да су му мокри обрашчићи док заспи; таг се и ја 

онак дрт разровем. Пиленце моје, сас једно крило покршено, да л ће некад да 

литне? Дигнем се, све на прсти да га не пробудим, па по авлију одим кано 

некасветан; отишал би усвет од бруку и невољу, само да ми њег, детенце, не там 

у собу. 

Туга кано кужан мирис належе у кућу; посивеше дувари и виронге, тован 

над главу отежа. Неће дом без женску руку: да се помете, обрише, опере, да се 

нешто прикрпи, ајде-де – дал Бог и мен руке – ал да се поспреми једење! Море, 

мука било. Ја сам на оној што збућкам да зинем не мог, а како је на оној детенце 

било, да не казујем. Ал ћутимо уз астал, мешамо по тањири сваки сас своју 

ложицу и куде ћемо – гутамо туј нашу муку, само да се не гладно. Зар с овија 

жуљевити дланови лебац да месим! Море, нажељувало је се и нагладувало, најело 

је се тој детенце свашта, док се ја малко не понаучи да оној што уготвим заличи 

на једење за људи. Да не казујем колко ми се работа застаји: док други поране на 

њиву, ја, кано стрина, само ми прегача фали, стојим уз шпорет; чекам да нарасте 

тесто, а оно се зглетавило; чекам да ускипи вариво да га запржим, а оно док сам 

појил стоку остануло без воду па се упалило; запржим, а док отидем да плуг на 

кола натоварим оно пригорело, залепило се за дно. Дете, девојче, не ред да иде 

цепаво и непеглано, не ред да носи оној што други не носе; девојче мора да се 

пази, да се пестује кано биљчица – не тој мушко, да га само најуриш на пут. 

Пројде неко време, мојата се ниједанпут не јави – кано да је преко свет, 

преко најголему воду отишла. Мисле се више пут да онеј дрешке њојне што још у

шифоњер остануле попалим – ал, реко, ајд да не секирам детенце; ја сам њу још 

одавно прегорел у груди, изгорел. 

Мину време, понавикомо се на невољу кано што само пуста човечина мож 

да се понавикне; дете се понаучи и само, поче ја да се од шпорет и кућу одвајам; 

превољимо некако нашу муку, почемо да се отавујемо. Поче кућа па да ми буде 

кућа, да замирисује на женске руке. Дете, кад заврши основну не отиде у 

Паланку, ваљда њу да не срита, него у Зајечар за медецинску сестру; остану ја и 

за њу да жељујем, док дојде субота, да се дом на аутобус довезе. 

Там си најде и мужа кад заврши с учење. Отиде. 

– Знам – вели – тато, да ће ти с’г буде тешко, али да знаш да ни мен неће 

буде полако без тебе. 

– Не секирај се – реко – такој и треба да буде: с’аг имаш две куће, с’г си 

побогата. Гледај нову и мужа, а код мен кад се сетиш и кад можеш. 

– Знам, тато, ал ћеш ти па да самујеш и да се мучиш. Него да си и ти 

тражиш другарицу. Мене она неће да буде од штету, ја си матер ионак немам, а 

теб ће буде од помоћ. Јутре ће да се дете роди – да л да дете гледам, да л за тебе 

да мислим како ти је. 

Од таг поче да помишљујем. Дању не, све се снесем од работу, с’г за две 

куће треба да печалим, да и за мен и за њи у варош леба буде. Ал кад се ставни. 

Кад се и напољ и у душу ставни. Кад стра и самотиња човека овоље. 

Ал коју да најдеш: што код нас остало удовице ел ретке напуштенице, тој си 

све има фамилију. Ако се нека и реши, децу има – туђа деца да ми јутре од моје 

имањице и моје дете деле, кад ја отегнем папци. Која ће сас страну да дојде у овој 

наше мртвило! Море, мислел сам да тражим неку од овеја избеглице, ал несам 

смејал – јес да смо једна вера, један род, штоно кажу, ал јебем га, други је тој сој, 

не тој за у моју кућу. Нећу кано Чеда што доведе Босанку: кано од брег одваљена, 

јака и здрава кано мечка, у зуби да га носи – ал тој, бре, тврда босанска главурда; 

нит се седла нит се јаше, нит туђу познава ни признава; море, само да ју бесиш на 

штрангу ел да се сам бесиш; ене га Чеда останул кано сењка, дотле дошло. 

Седнем један дан предвечер и решим се да у новине дадем оглас. Напишем: 

земљорадник; напишем имање; напишем сам (опрости, Боже, дете прећута – на 

дете неће да дојду – оно и не више код мен). Напишем: здрав, јак; не пије, не 

пуши. Јок, ништа. За два месеца поштар у моју авлију донесе само решење за 

порез и једну тужбу. Тужил ме Ранђел, одсекал сам два багрена у његово; јебем 

ти дрвја, ене ћу му дадем цел багрењар, ако сам погрешил у међу. 

Пратим ја па. Напишем па све, и додадем да само тражим другарицу, да се 

заједно пазимо. Пројдоше три дана – писмо закачено у прошке, добро га 

мангупарија не нашла и узела да ме зајебава. Јавља се нека пензионерка. Вели, 

воли село и због здравље би дошла, ал да не способна за тешки радови. Море, 

мислим се, и до саг ми неси на њиву излазила; дојди и седи само туј уз шпорет; 

ако оћеш порани пилиштор и врљ на стоку, ако нећеш – само кад дојдем да је 

чисто и топло, да има чорбасто у грне и чис чаршав на астал и на кревет. Пишем 

ја на њу да не брине, неће буде слушкиња, ће работи кво и у варош работила, 

само што ће тури у грне за тањир повише. Питам кво има, с кога живи. 

Стиже писмо: удовица, има станчић који би издала ако дојде код мен сас 

Мишка. Писује да, ако оћу, идем што пре код њу на виђење. И атрес написала и 

на дно нацртала по које улице да од станицу идем, како да ју најдем, у коју 

зграду, на која врата да позвоним. Слику ми не ни пратила. Јебем ти па слику,

каква па слика мож и да буде женско у теј године – каква год да је мустра била, 

све су оне у теј године једнакве. 

Море, видо се ја у зорт: овај ће мож да се превари и да се навати да дојде. 

Ал куј ли је па тај Мишко, куде ћу с њег – тел би ја самицу. Куј год да је, за 

добро не. Да је касветан, не би га с њу доводила него би још работил, ако јо је 

син. Куј знаје какво ће ми се уз њу накачи! Тедо да писујем, да за Мишка 

питујем, ал она зове да идем, мож да се и попишмани. Договорим се с комшије да 

ми за дан-два погледају стоку; кано ћу идем до ћерку и зета. Ал ја подалек. 

Избријам се увечер, окупем, надве-натри се некако пропегла; море, тражи 

по шифоњер и онуј машну што, кад ме женили, купимо, да ју привежем – ал се 

ману: нит ју најдо, нит би знал да ју привежем и да сам ју нашал, а и да сам знал, 

смејали би ми се куј ме види. Па у судрачно пут под ноге. Море, и на стакло на 

прозор сам се оглеђувал кад сам поодил: несам се толко сам на себе лош 

причињувал. Још сам могал да се пишем кано младожења. 

Сас двеста грама кафу у један, и кило шићер у други џеп на капут, натисо ја 

на оној звонце. Отуд на врата зачангрљаше некакви ланци, па некакви шипови, 

кано да се благо чува, а на врата вирну пониска пуначка женица с розну оварбану 

кратку колмовану косу. 

– Кога тражите? – одмери ме она од главу до пете; ципиле ми се биле од пут 

упрашњавиле, требал сам у парк да ји добро од травицу избришем. 

– Тебе – реко. – Вас. Ја по позив, да се видимо. 

– А, па изненадили сте ме. Изволте, изволте. 

– Само да се собујем – реко – а како се слогну да смакнем с ноге онеј 

ципилетине, поиспада из џепови и кафа и шићер; паде кутија, отвори се, прсоше 

коцке по онуј шарену простирку. Узе ја, онак сметен, да сабирам, кад ме она вану 

за руку и подиже: 

– Нека, нека – вели – немојте да се мучите, то ће мој Мишко све да скупи. 

Седомо, мерка она онак из потају мен, меркам ја њу уз шпорет док каву 

закувује: не нешто посебито, жена ко жена. Сипује она каву у шољице, па вели 

саг ће да позове Мишка, ал да се ја ништа не бојим, само да мирно седим и 

ћутим, док ме она упознава с њег, и да се не плашим, неће ми он ништа. Какво ли 

ће чудо да искочи, велим; добро сам ја рекал да тај Мишко не касветан. Видим да 

сам џабе плаћал пут и цепил ципиле, Мишко ће све да поквари. 

Кад ти она отвори од собу и рече: 

– Ајде, Мишко, душо мамина. 

Ја се олади – по куће сам варошке виђувал да такој некасветну децу по 

станови чувају и у домови ји не давају, док могу да ји ране. Ал на врата се, место 

неку луду наказу, указа кучиште. Мен камен паде од срце – ја и поголемога чувам 

у авлију; нек си после, ако овуј газдарицу дом одведем, Мишко и мој Џеки јебу 

матер како си знају. Џеки ће га поједе за вруштук, брзо ће решимо проблем. А 

Мишко ме омириса сас све стране, и по руке; на крај, рипну ми сас шапе на 

крило. 

– Ето, он види да сте добар човек, иначе би био нервозан. Мишко, ово је 

наш татица, седи доле да татица пије кафу. 

Ми, онак уз кафу, изокол, куј какво нуди, ја не помињам ни стоку ни њиве 

ни работу, само велим да ми треба другарица да ме пази, а и ја њу, да ништа 

друго од тој више не тражим. Она помињује да не би ствари селила код мен и да 

би стан издавала, пошто јо је пензија од покојног мужа слаба, па тешко с њу на 

крај излази.

– Ма, добро – реко – не би ја од твоје паре ни динар; мен паре не требају, 

другарица ми треба – а Мишко ми под астал пригрљује ногу; јебаћу му матер 

пчешку ако ме примоча, несам ја бандера! Узе она да постаља једење, Мишко ми 

с обе предње шапе стисал ногу, успрајил се и прикецује ме у највеће; гурам га ја с 

руку да госпођа не види, он све више наваљује. Зинул, језик исплазил, уши 

учуљил; срамота ме од госпођу да не види, а Мишко се не мањује. Море, испрати 

ме госпођа у купатило да проперем руке од пут и од Мишка, ако не смрди на 

пчешљак – мора да га и купе у овуј каду. Само што се врну у собу и седо, он ме 

ћупи под астал и па узе да ме прикецује. Кусам супу, он уситнил, па ми расипује 

ложицу. Море, ћушну га ја, он скукну. Госпођа подиже чаршав до патос од астал, 

да види какво се збива: 

– Па зар татицу, Мишко, срам те било! На место! На место! 

Једва се оној кучиште смилува да се свије у ћоше, те ја покуса супу и узе 

малко од месенце. Прејдомо после ручак у сопче да се договарамо, она ме тури у 

фотељу, а седе на кревет, послужи с кафу и с колачи; ја би да се још договарамо 

па да си идем, а све се пазим да је Мишко подалек од мен и моје ноге. Она вели 

да останем и преспим, па ујутру. Добро, реко, нек откошта и тај хотел; куде саг 

родбину да тражим. Какав хотел, таман посла. Зар у хотел да идем, а код њу сам 

дошал. Ал у станче, видим, само овај кревет; ћу спим ел на патос ел у фотељу, 

бар ћу за преноћиште да уштедим. Кад, она разместила кревет и турила два 

јестака. 

– Ако ће се умиваш – вели – иди први у купатило, ја ћу после. 

Какво мијење, мислим се, па несам од њиву дошал, цел дан у чисто седим, 

код нас се мијемо само јутром, колко дрље од очи да постурамо, да од сан 

прогледамо. Ал отидо, површи нужду надве-натри, па излего. Куј ће с’г да се у 

гаће пред њу стура, толке годин се пред жену несам стурал; ајд пред жену, ал 

чини ми се по ме срам пред оној кучиште. Чим она замакну у купатило, ја свуко 

на брзину, док се не врну, панталоне и кошуљу; чарапе врљи под кревет на 

средину да ји јутре лако најдем, да не мешам под кревет, па под ћебе. 

Еве ти ју она у розну спаваћицу кано у рацепен џак навучен преко главу, па 

угаси сијалицу и леже на другу страну. Ма још не леже, кад ти оној кучиште 

рипну, па ти се трпну међу наше ноге. Успраји се ја у кревет, седо у чудо. 

– Не брини, Мишко ће – вели – доле код ноге, зна где му је место. 

– Код мен – реко – кучиште не спи у собу, а камоли на кревет. Мој Џеки и у 

највећу мрзлицу спи под чандију. 

– Е, па – вели она – ја немам чандију, и Ваш Џеки има буве, а Мишко не зна 

шта је то. 

Лего ја, кво ћу и куде ћу, у туђу кућу сам, гос. Лежимо такој, сан на очи не 

доди; оној кучиште топло међу нас кано ватра, а ми окол њег кано две печенице 

на ражњови – само се вртимо по кревет. Паде мен рука кам њу, она ју сас своју 

стисe, те се такој малко подржамо док ни се дланови не ознојише; тури ја и другу 

руку преко њу, она ме повуче целога. Ма, још се несам ни пола прекалбасил на 

њојну страну кревет, кад рипну оној кучиште на мен, на грбину, кад заржа. 

– Не татицу, срам те било. На место! 

И Мишко се па спушти код ноге. Она поче у мрак да пипа, да ми тражи 

руке. 

– Овој кучиште – реко – да истераш; ја с њег у кревет не мог. 

Диже се она, искочи у кујну и поче да мами Мишка, ал Мишко не аје. 

Склупчил се под моји табани, турил њушку на предње шапе, оклипил уши и само

нажмикује. Т’г она отвори фрижидер и тури му у чинију парче месо, а он се 

невољно подиже и једва извуче из кревет, те она брзо затвори врата. Таман ми 

наново да се у мрак најдемо, кад ти се отворише врата и Мишко од праг урипи на 

нас – сам, сас шапе притисал на риглу. 

Ја се из кревет диго и у чудо стану уз дувар; она га за предње шапе свукује 

од кревет, он сас задње ноге кочи – чаршав од кревет свуче; једва га некако на 

терасу преваримо да га изведемо и затворимо одовуд. Таман се до кревет врнумо 

и примиримо, кад он стану да арлауче и завија отуд. Нек завија, реко, ће се смири 

кад се умори. Ал се он не умара. Поче отуд у дувар покре кревет да лупа неки од 

комшије кано луд и да ока: 

– Доста, мајке ви га набијем! 

Јебем ти такви дувари варошки кад чујеш комшију како се прозева и како 

кија. Да дојду да виде колки су на моју кућу зидови, тенк једва да ји мож пробије. 

Тури ја руке под главу, окрену се кам тован у онај мрак, Бога да молим ега 

се Мишко смири, онај отуд пцува и Мишка и газдарицу, пцува; мене не, јер не 

знал да сам туј, и мен би се вамилију напомињувал. 

– Море – реко – пуштај скота унутра, да бар овија људи наћас очи склопе. 

Урипи Мишко, оладила му се длака, па се још у наше ноге погурује. Утопли се и 

заспа, све сас шапе потрзује у сан – ми очи до савињало не склопимо, нит се више 

с руке допипнумо. 

Поче да савиња, ја очи затварам, а знам да се госпођа кам мен обрнула и 

гледа ме; прајим се кобајаги да спим. Кад, рипну Мишко кам врата. Диже се и 

она, такој истија, да ме не пробуди; чујем где шушка, облачи се, откључује врата. 

– Ево, мили, ево – чујем где му шапуће – полако, да не пробудиш татицу. 

Ајде, ти да пишкиш, па после да будимо татицу; срам те било, није спавао због 

тебе. Па ћемо за мене и татицу кафицу, а за тебе шећерну коцкицу. 

Море, још не ни низ басамаци слегла, ја се обуко, чарапе навуко, качкет 

натуко, ни омил се несам, него на врата, па по њи дол. Моја несуђена другарица 

преко онуј розну спаваћицу огрнула мантил, ал се и под њег сустриша на оној 

јутарњо студенило, док Мишко с дигнут реп чучи уз грман. Куде ћу, обрну се, па 

дол кам подруми, све на прсти. Да ме не чују, а и ципиле да не угазим, јел у 

варош и пцета знају да напољ искоче за срање, а људи улазе по подруми. 

Притаји се уз ишарани дувари у онај смрдељак док не чу да на гор Мишко 

одрипува, а моја несуђена другарица одстења уз басамаци. Па иза зграду, да ме не 

опазе, трк на станицу да ватам први аутобус.

ЧУМА 

Месец беше крвав. 

Дрвја су по двапут листала, багрен наново цавтел, црешње двапут зреле, 

кладанци мутили, вода из камен потицала. Манастири су виле ноћу, што се дању 

сагради, разграђувале, од вр’ови у долови свукувале; сузе из црквене иконе 

прокапувале. Паре гореле, благо, на места омагијана; муње у шоборке ударале; 

керуша дом донела лисиче и одојила. Смокови су у краве сисали, змије се под 

јестаци клупчале, буљине по комин гнездиле, роде на оџаци с кљунице тукле. 

Тенци по товани одили, осење по утрине јашале, и караконџуле по браништа, по 

воденице давили вампири. Мртви се дизали и врћали, краве телиле двоглави; деца 

са шес прста, чоле, рађала, длакава и с једно око, једнорука и репата. Земља се 

тресла и дудњала, на Божић грмело кано на Светог Илију, снег је на Ђурђевдан 

падал, град окол Младенци. Проодили су и верни и неверни, Бога и Алаха 

помињали, путници и намерници, кљасти и губави, черге и потере. 

Бимо се и с Турци, и с Черкези, и међусобно; у шуме бежамо, лисје и жир 

једомо, од кору лебац пекомо, под Бабин зуб у збег одојчићи сас своје руке 

покламо, да писак им утулимо, да турбани с јатагани овам на другу нејач не 

нагрну. Чергари поспали окол огањ побимо, да се код нас не запате, децу им из 

колевке затрмо. Једни на други куће и плевње палимо у освету; сестре, жене и 

ћерке осрамотувамо, отимамо; стоку трумо. Тимок је текал и мутан и црвен, и 

кано суза бистар по белуци, рибе су из воду у чкаље бежале, таласи дављеници у 

врбе сплитали, доодиле поводње и суше. Рађамо се и мремо, женимо и множимо, 

крштевамо и мртви и живи; волемо, клемо. 

Сунце гледамо где искакало иза Чучкарска браништа крваво, па и заодило 

крваво; на небо је, понекад у људски живот и по двапут, у пладне знало да се 

смркне 

и црна тавница над земљу се накратко згусти. Једоше се и сунце и месец, 

по небо одеше репати змајеви и падаше звезде. 

И пре него што занавек нестамо и душе из тела грешна с муке не излегоше, 

док ни наша деца и унуци не позаборајише, док дрвја заветна не распукоше, 

иструлеше и попадаше, змије чуваркуће испод прагови избегоше, док камење од 

огњишта не побеле и вериге рђосаше, крстови сатрулеше, и док се гробје не 

заравни, док ни се коске не увековише, тој се зби. 

А беоше и после буне и бојеви, клања и збегови, сабље и ножеви, огњеви и 

писак детињи. Промењуваше се царства и државе, војске наше и туђе проодише, 

биваше и избиваше, отимаше; невољници од силу бежаше. Кум на кума удараше, 

башта на сина, брат на брата. Сабље и ножеви играше, самокреси појаше и 

остраганке, топови грмеше, птице гоздене и машине што огањ бљују; из ведро 

небо муње на земљу падаше, куће и људи гореше. 

И ми, такој неми и незнани, уз вас векови одимо – нејаки да ви на путеви 

изведемо, неми да ви на уво дошапнемо, слаби да ви очи отворимо, да ви кажемо 

како треба и како не треба да се чини. Над ваши сни бдемо, над ваши астали 

преглеђувамо: гледамо што само Бог види и ви знате; сритамо се на исте врвине и 

путишта – ал у два света: бивасмо у два времена, кано два ока што у главу по цел 

свет оде ал једно друго не виде; ми, саг само кано умни сведоци, моћни да само 

проз вас муке гледамо, пропатимо, платимо. Унуци, праунуци, чукунунуци,

девета и петнаеста колена, изроди и одроди, чуда непричана и неписана видомо. 

Ал крвав месец не видомо. 

Клел се Петар да је три ноћи ишал по небо крвав месец, голем кано тепсија, 

клел се на самрт, јер пре тога не смел. Да је крвав искакал и нестањувал, а 

најкрвав кад је над нас бил. И да је у собу, код њу, у онуј стару рушевну ковачову 

кућу на дувари било крваво, и да она је била крвава. Очи су јо биле крваве. И 

уста. Из груди јо крв капала, из мешину ишла. И аљине на чивилак су јо биле 

крваве, онеј беле, што ју у њи видел кад је низ Брзећ слегла, дошла код нас; кад је 

покре њег минула и очи на њега метнула, омагијосала, по њу намамила. И да је 

руке уз пут гледал своје крваве, дланови кам месец обрћал, а на босиљак и њу су 

мирисали. На долњу шоборку ји је прал до лактови, кошуљу стурал, до појас се 

прал: да се не осети, да се не надуши, кошуљу под вејник качил да издува, да 

изветри од мирис њојан, у кућу је на прсти улазил, уз најстаро дете, подалек од 

жену кришом легал, жмал. 

Тешка и опора тавница огњиште гасила, низ комин чокале чађе, трнул 

пепел; ноћ и на брегови мењала лик: сењке оживувала, стра у коске терала. И 

свака шумка се у човека, у људског створа претварала, сваки плот у але 

најголеме, камине у почудишта расле – стра је у куће затварал и чувал. 

И туј су претпролет траве ницале, зелениле уз плотеви и буњишта, кукурек 

уз браништа главу дизал, пупили забрани и драке, дрен у цвет осипал, из гиже 

резане сузе прокапувале. Стари и непреболни отодили у бељушку, још мокру од 

сметови, начету. Лептири над водице бистре с крилца играли, у баре милели 

пуноглавци. Претпролет, туј годин, кано и друге, од куде Дел дувало је топло, 

налатиле ластавице и грлице, рода је понека знала да залута у изникле баруштине 

по долови, међу шеварје и раставиће, међу ђоз и врбе. Земља се отварала и 

мирисала, работа је из поља окала, волови немирно из штале рикали. Дечија, 

узиму изџикљала, од чакширице и рубашке утекла, мусава и пупава, боса на 

путишта трчала. Појдомо по поља и утрине, размилемо се по бразде и сетве: 

ветрови и кише ни калише, мокрише и сушише. И ако се сунце све порано од 

Стару планину, од Мироч дизаше, а подоцкан онам иза Маглен и Козју грбину 

падаше, дани беоше све пократки, а бразде подугачке. Травке се из земљицу 

отимаше, мумуруз ницаше, пасуљ из штрапке, грснице зеленеше, мак у цвет 

удараше, петлиџан се уз колци качи. Из још од огањ зимски топле чакмаре и 

плетаре, кано из трмку, од њивче до њивче, кано од цвет на цвет бубице, летемо; 

волови и јунице вратови под јарам огулише, остан и камџију потезувамо, окамо, 

пцувамо; на младињу мозуљи по дланови пропљуснуше, жиле по руке излегоше, 

напеше; тавницу чекамо да дојде и пројде. Од работу и умор, на рогозе и пруће 

склупчани, уз огњишта и жене се стискамо, земљу с ребра убивамо, сас зуби на 

зли сни шкргућамо, ркамо, удисамо гасле лојанице и углење иза коленике на 

пенџери и пенџерлије, иза резу намакнуту, у стра од тавницу и незванога – до 

први петлови, до судрачно. Да време ни не претекне. Да работа не застаји. 

Петра је оној зајашало преко поток. У глуво доба, под месец крвав, кад 

крштен створ мимо дом не избива. Наједампут, кано неки голем терет, кано џак 

брашно трпнуло се на рамена, на грбину, на плећке. Поврнуло од прескок, усред 

воду натерало, занело да се једва на ноге одржал, зауздало, унатраг обрнуло, уз 

сливак нагонило узбрдо, преко сокак, покре бећирске куће. Потавнин Брзећки 

поток прегазил, пречапкал, и кам Куси поток обрнул. Узбрдо, кано голем дорат у 

терет запрегнут итал гоњен; подрипувал, отимал се на узде невидљиве, јарам онај 

носил на врат надлегал, поклецувал: колко год је тел да се окрене онам куде се

још понеки оџак пушил и мирисала буњишта – подалек га гонило, терало по 

путишта, проз забрани, проз лојза и њиве, преко слогови и међе, проз драке и 

алуге, преко грмање и подмети. Атар опколило, проз сред гробје пројашало и код 

први петлови у Караманци осавнул: знојан, без шубару и леви опанак, с чакшире 

подрте и гуњ од блатиште укаљан. До кладанац се на колена довукал, над воду 

навалил. Крваво јутарњо сунце иза грбину му главу целу било обгрлило, жешке 

шаке у ледну воду гурнул, пљускал се и пил, пил, пил. С кругови у очи, с чукови 

у уши, с маљицу у главу, низбрдо кам дом обрнул; у Крушак се уз дрво ћупил, 

изригал, и још једанпут над горњу чешму. У савињало се проз село проњијал: 

пијан без буклију, без капку ракију; у авлију кљокнул сас пену на уста. 

Баба Вида, магијарка, котленце бакрено донела, крошњицу сас чудила: 

влакна и белеге, змијску кошуљку, шарен пасуљ, коренчићи од травке лековите, 

лисје и сушено цвеће. Бајала, угљен у бакрач гасила, по чело му сас згрчени 

дланови ишла и шушкала, из бакрач појила, а он се трзал, отимал, жену не 

познавал, децу од себе јурил; њу је тражил, само њу. Казувал да је у Јанкову 

празну кућу, по њу ни праћал, придизал се сам да отиде и унатраг падал; жена му 

пирци чупла, деца у стра пискала, мати се под икону молила, башта с капу у руке 

коленичил. Три дана је он њу спомињал и казувал, име јо не знал ел не могал да 

се сети, по дувар јо лик цртал, док не клону, док се занавек не смири. 

Мара, удовица Петрова, кошуљу не даде да му спалимо, а од вајкад је 

обичај да се по мртвога све спаљује – кошуљу је ноћу уз њу турала. Не од десну 

страну, где под руку спи сисалче на мишку, да се у сан не преврне, да га нејако 

притисне, јер се на туј страну никад не обрћала, већ на леву, кам Петра док беше. 

До сисалче, по старешинство, друга дечија, од њу и огањ подалек. По тај ред и 

такој и они по Петра отидоше у бељушку: обнезнали, с пену на уста. Од њи тој 

поче. 

Вардимо да туј девојку незнану, за коју се Петар клел, у стару ковачову 

кућу упазимо, девојку каква се до т’г не појави – ал само је понекад иза пенџер 

севало и свиткало, кано да се Јован ковач од онај свет врнул па у мејови дува и 

огањ распаљује; окол кућу се само глашало час кано мачка, час куче, час ко зајац 

врештало; јаре су виђували како се уз вињагу неко качи; буљина се из ореј 

јављала. Од девојку ни абер, а ишле су окол врата штрапке – дира женска од босе 

малечке ноге – трава савињала угажена окол; перушинка у врата кришом остајена 

била одувана, однета, падла. Каљава безуба бабичка, с космурак до пете, гола 

голцата, сас сисе преко оба рамена, црна у очи и у лице, причинила се на двапут, 

кано из земљу никла, и у земљу штукла. Гроб около тражимо, шибље и драке 

разгрћамо, јер Петар дојде с руке крваве: дира немаше, рака. Ни кртинчало 

унаоколо, ни траг у огњиште кад га растуримо да коске спаљене најдемо, да бар 

зуби из пепел изгрнемо. Мејови поцепимо, тован претресомо, провалимо, прозори 

избимо, врата обалимо. Кућу на крај запалимо, да изгори, да ни дира не остане, 

сем камен црни из темељи, да влас не остане једна од туј девојку ел бабичку што 

се крадом низ Брзећ довезе на немазана кола, на каруце до ковачову кућу, те 

Петар чу и виде. На Петра гроб разримо, раскопамо, не ли се уз њега скутала. 

Брави му од дом разјуримо, бунар затрпамо, заковамо; у лесу колац попреко 

углавимо. Ал се она окол наше вракњице наврте, у нас очи упре. 

Да не улегне, дреје од нас стурамо, голи једни пред други, ћерка пред 

башту, мати пред сина, у срам и стид стањувамо, тканице једну за другу 

настаљамо, напољ носимо, окол кућу стаљамо, да ју такој обиколимо. На места 

где тканице састаљамо глогов колац узам дибок побивамо. Пред врата опанци

наопак стаљамо, кано да смо искочили, кано да смо некуд незнано отишли, да ни 

се траг не зна – ега ју такој залажемо. 

Гробје оживе, земљу начемо, багрење окол секомо да место прајимо. 

Почемо дибоко да ји укопујемо, да им на свеће и пратње не идемо. Најјаки 

одабрамо међу нас, с најљуту ракију из буре најстаро руке и гуше препираше; у 

једну кућу само њи оделимо, осудимо. Док они могоше, док беоше – укопуваше. 

Њи после запалимо, да изгоре; пепел им закопамо, да вијар не развеје, да не 

разнесе. Бунари црпомо, чистимо. Слазимо низ камење мокро и клизаво, у стра и 

влагу: стара сатрулела ведра, ланци, пилићи, змије, људске коске из њи вадимо, 

палимо, закопувамо; кладанци проваљувамо да истечу и наново па градимо. 

Вилке и ложице дрвене, вагани – спаљувамо; бакрено жежемо, обгорувамо, да 

диру јо затремо. 

У куће чисте, домаћинске, астали за њу навечер остаљамо постајени с 

мезелуци кано за славе крсне: она понекад улазеше, туј и там ложицу ел соларче, 

ваган, на место не наодимо: молимо да такве куће не дира. У куће каљаве, по 

товани да она не зареди, грома и ствари врља, идомо – наређувамо да се такве 

чисте; помагамо, молимо, претимо; бимо. 

Три младице чисте недирнуте пратимо на три стране, на места куде су по 

три раскрсја, с крошње пуне ђаконије и понуде, с буклије и пљоске – да се у пут 

негде под брес голе кано од матер постурају па да се наново па облечу, ал да оној 

на њи све буде наопак облечено – да на раскрсје зготовено остаје, да се дом 

поврну не окренув се, а у пут да не смеју да провреве, кано да им је Бог занавек 

језик узел, кано да су за вјеки веков замукле. 

Упланин, у горе и вртаче рану носимо и остаљамо, на граб, леске и љиљак 

качимо, под буке столетне стаљамо. 

На Петровдан на сву рогату марву од десни рог састругувамо, у јарму 

мешамо и јармимо с траву помешано, по три пут на дан. На Ђурђевдан венци 

плетомо, од цвеће пролећно, од травке пробране, на стоку и на нас на главе, на 

вратови натакњувамо, китимо се, да се она од нас мане. 

Колевке нове за њу дељамо, прајимо, уз пенџер ноћу стаљамо. Колевке 

меке, с вуну постајене, с ланено платно прострте, с цвеће мирисане – да дојде у 

њи да прилегне. У колевке полагамо кошуљу једноданку што су ју три жене за 

три ноћи уз лојанице на три статива, на три вратила, сас три савељке и у три 

брдила ткале. Да дојде, да се у колевку спушти, да наше колевке више не дира. 

Одојчићи проз туј једноданку провлачимо да се отну, да поживе, да радос имамо, 

да опстанемо, да се домови не запну, да не згаснемо, дира да ни се не затре. 

Извечер горемо окол домови вуну и перје од пилићи на Мратиње клани, 

свеће палимо, молимо се и на Бога и на Богородицу, на Светог Петра и Свету 

Петку, на Светог Николу и Алимпија, Светог Илију и Ранђела, на сви свеци за 

који чумо молимо се и помињамо, с тамњан кадимо – е да би се један од њи за 

нас сетил, да се на нас смилује, да ни од њу отне. 

На брестови под жиле копамо прогон, проз њег децу прво провлачимо, на 

други крај с главњу нагорелу па угашену дочекувамо и благо ударамо. Како се 

главња угасила, такој да се она угаси; бајамо, молимо. 

Најдомо најубаву девицу – Митрову најмладу: кано биљчица чувану, од 

сунце и зли људи кутану, од туђе руке и очи урокљиве, непипану и нестрижену; 

пирци јој под колена бију. Окупамо у корито од најздраво дрво издубено, у воду 

од Шопур у три ведра донету, на три огњишта грејану. Купаше ју три најчисте 

жене које несу туђега погледале, купаше у три воде, на трипут јо косу

распушташе и у пирци наново сплиташе, купаше Јабуку суботарку – у суботу, на 

Светог Алимпију рођену – што мож да види невиђено, што мож да чује нечујено, 

у седам шуме скутано, проз седам ноћи протекло, на земљу и под земљу што оди. 

Пиле на Мратиње заклано пекомо на тији огањ, да месо не ишчазнеје, да сафт не 

изгуби, да низ прсти тече на туј тетку страшну и незвану, и у уста се топи – не би 

ли се од нас манула. Буклију најубаву, свадбарску, што се с њу на оглади и свадбе 

позивало, што се на крсне славе носила, закитимо, напунимо у најтаван подрум, 

из најголем возник с најстаро вино: бистро, резничаво, старо колко и Јабука, и 

постаро, из лојзе давно истршено. Погачу пекомо од брашно најбело, најмеко, 

трипут проз воденични камен прошло, у Никину воденицу од глуво доба до 

судрачно, од три домаћина смешано, у стра да онај тетка воденични камен не 

застаји, да вода у ћиреп не усане, да камен воденични не пукне. Кано за удадбу 

премењену пратимо ју у шуму, дивју крушку да најде, да там оној закачи, да се 

врне. И кад се врну, онак обамрела и у лисје уваљана од падање и бежање, оној 

корито на тован дигомо, на руб ексер мертечки учукамо, воду напарену остајимо, 

сапун најмирисан и чешаљ – ега дојде да се туј окупе, да на онај ексер зачукан с 

космурак се закачи, да ју такој уватимо, надвладамо. 

Овце пре време шишамо, и јаганци, стару вуну од товани сабирамо, и 

постиљци. На извор најчис прамо, по плотеви на дни ведри простирамо и 

сушимо, сас гребенци развлачимо, чешљамо, да голему поворку увртимо, 

напрајимо. Девет жене најбоље предиље девет ноћи предоше и уврташе кануре, 

од мотавила на витал, од витал на сукала, од сукала на коленике, док конац 

довољан не беше. Од цер на међу код Џоранско појдомо, преко Широку падину, 

Брдо и Овчибабу, преко Караманци и Рудине, уз Гњиловац се качимо, Преки 

камен основамо, низ Ториште, преко Маглен, на Граничицу и Поредник, низ 

Дубраву до Падину, до цер у међу на атар, где крај састајимо пре на сунце заод, и 

у чвор чврсто завезамо; опколимо, омеђимо, затворимо. Молимо клекнули, 

гологлави и разбрађени, да звер не прерипи, да пиле не прелети, да облак преко 

небо не пројде. Ал се од њу не отемо. 

Бежамо у поља, бежамо од њу, бежамо једни од други, бежамо сами од себе. 

У њиве, у забрани и честари, у драке и врзине, земунице укопувамо, кутамо, с 

гране и с лисје покривамо, на мокру земљу легамо, огањ не кладомо, да се дим не 

задими, да залог не замирише, да ни не најде, на децу шаке на уста турамо, клемо 

ји – да занеме, да се живи не гласе; на одојчићи рубови од антерије давамо да се 

лажу. Болни мањувамо по домови, непреболни, да се од кревет не мрду, да ју 

дочекају – ега се задовољи, да се с њи насити, од нас да се мане. Што у земунице 

подави, остаљамо, и па бежамо. Други, по поље попадали, туј узам и затрпавамо: 

неокупани и неиспраћени, неожаљени и неоровани, непрободени и неокажени. 

Потрбушки, на мешину сарањувамо, да из уста им не излегне никад. Ал она по 

нас идеше. 

У муку, Нејку нероткињу и Милана, усали и некадри, у гору утекли једва 

најдомо: два вола трогоца, левака и дешњака, у вратови исти и грбине, у дренова 

јасла уденумо, сас жагле запрегомо у рало седмогодње. Остан на Милана 

неоластрен у десну руку дадомо, Нејка волови поведе. Од цер на међу на 

раскрсје, њиве и лојза, камење и ливаде не гледамо, међе ни белеге, јабукарници 

ни браништа. Волови у пену удараше, Нејка пред њи посрћаше; Милан по плуг 

падаше; дизамо га и појимо, придржувамо, да се по рало не отне, круг окол атар 

да опише, с бразду да затвори: да пиле не улети, да зајац не урипи, да облак преко

небо не пројде. Ал се она и на њи, невољници, острви: вијар дуну, сприја удари, 

бразду напуни, заличи. 

На крај, дочекамо да и црни волови близнићи до рало, до јарам дорасту. 

Перкини младачки близнићи, још с мустаћи непрорасли, Стојана и Стевана, у 

Преслаб у земуницу избегли најдомо, поватамо, извукомо. Загладнели и 

задивљали – остригомо, нокти подрезамо, окупамо, чакшире нове на њи обукомо 

и рубашке с траву амајлију у њи ушите, опуте и опанци им обумо, црни волови 

близнићи у јарам и рало запрегнумо и од брес па појдомо. Уз онуј већ зараслу 

бразду од невољници, Нејку и Милана. По њи, уз њи и с њи, и ми па посрћамо, 

залитамо; плуг им из руке нејаке испадаше, волови се од муку отимаше – на 

бразду врћамо, окамо, и на крај, на састав, сас њи, у пену ударили, попадамо. 

Век један читав по нас, у овај круг опасан с бразду која остаде само у наш 

памет урезана, од муку избегли, улегоше неки други људи невољни, жене и 

дечица. Узеше да плетаре и огњишта рачистују, коприве да сечу, драке да трсе, на 

бунари поклопци трули да расковују, дизају. Пцета им уз камење и шамширке 

узеше да примочују, нов дом да обележују, петлови да на дудови легало наоде. 

Налегоше у онај круг. 

Ал у њега, ни од њу ни од нас, више ни траг не беше.

ИЗ 

ТАМНИХ 

НОЋНИХ 

ВОЗОВА

ЗЛА СРЕЋА 

Тада, негде на измаку педесетих, када се живот од ратних година окренуо 

набоље, у питому Дебељачy крај Тимока нагрнули су Црновршани. Нису сви, 

наравно, долазили само из далеког и сиротињског Црног Врха подно Миџора, 

него и из других села расутих по оскудним обронцима Старе планине, али су сви 

подједнако називани - Црновршани. 

Високи, кошчати, тамније пути, изражених јагодица, шибани туробним 

животом и огрубели, за овдашње појмове чак ружни (“као отепани”), ови 

горштаци су у дну нових дворишта прво подизали нужник од грубо тесаних 

дасака, а ближе путу зидали омању зградицу са два одељења, али тако да се она, 

временом, може надограђивати са свих страна, како прилике буду дозвољавале. 

Вероватно се и не може са сигурношћу рећи ко се први доселио, минуле су 

деценије и заборав учинио своје, али се већина слаже да би то могао бити Радош 

Ђорђевић, који одавно лежи на северном крају дебељачког гробља, под 

крошњама израслих борова - првом акцијом поратне скојевске дебељачке 

младежи која је, да би доказала да се може немогуће, садила борове у питомини 

Тимока. 

И не само да су се дошљаци издвајали изгледом и посебним (чак и за 

овдашње смешним) дијалектом, већ су се и груписали у горњем крају села, даље 

од Тимока, ближе планини, на месту (каква коинциденција), званом Црнило. 

И деца су им била некако различита; необично и сиротињски обучена, дугих 

таначких руку, испалих квргавих лактова и коленца; кратко ошишане, чешљу 

невичне и немирне косе. И она су се, одреда, чинила горштачки отесана, ружна, 

ако се о деци и може казати да су ружна. И не само што су чудно “заметала” у 

говору, тешко исписивала и још теже срицала написано у тесној соби Задружног 

дома, која је служила место напукле школе, него су им и игре биле засебите. 

Једно је, ипак, свима било заједничко и непорециво: били су вредни и 

марљиви као мрави. 

Сакупљени тако, као у некакав гето, блиско упућени једни на друге, нису се 

много мешали са мештанима. Чим би на својим новокупљеним њивицама, горе ка 

Пореднику и Падини, завршили – селили би се, као наполичари или надничари, 

на дуге и равне њиве мештана, разастрте широком тимочком наплављивом 

равницом од пружног насипа и чесме – све до чувеног дебељачког млина и 

притајеног Тимока, од чијег су тока зазирали, преко чије су климаве дрвене 

ћуприје пролазили журно, несвикли на големе водотоке, не гледајући доле у 

зелена повесма водених трава и алги, у лелујава рибља јата над белутцима; 

клонили су се његових песковитих обала, одбојни према воденом шуму и тајним 

вировима испод нагнутих врба и топола, у којима су мештани лети потапали 

конопљу или испирали шишана овчија руна. 

Речју, између мештана и дошљака, временом, успоставио се миран и трпећи 

однос. До почетка шездесетих, њихова се колонија и формално заокружила: од 

Мањинског потока до Утрине и од Ракине резнице до Брдаревог винограда. 

Радисав је стигао последњи, неколико година доцније. И да ли због немања 

места на већ тако заокруженом простору Црнила или других прилика – населио се 

у центар Дебељаче, у омању, али очувану чатмарицу тек умрле Лепосаве Митић,

коју су њени сестрићи брзо и глатко продали. Бочно ушореном путу, са прозором 

ка улици а вратима постранце, са авлијом толико големом да је у њој било места 

тек за сребрнасту јелку, која се надвила над плочом и ниским басамацима – кућа 

је гледала на резницу испод и столарску радњу за израду јефтиних мртвачких 

ковчега и пчелињих сандука, мајстора Томислава Милића, званог Тома Тен’ц. 

Најмлађи од придошлица, са двоје бледе светлокосе дечице ликом на мајку 

Раду, Радисав није, попут осталих, ни куповао имање ни градио. Питомих црта и 

покрета, омањи и неупадљив, није се много мешао ни са домаћим а ни са својима 

горе на Црнилу. Време које је боравио у кући, кад није одлазио на рад у рудник 

“Добра срећа”, углавном је преспавао; сморен од свакодневног пешачења до воза 

у Краљевом Селу и натраг, плућа пуних јамске мемле, дланова бразданих црним 

траговима угљене прашине и бројних мањих повреда. И то је, углавном, било 

време дање; ноћ је (мада је у јами рудника ноћ вечита), због боље плаћеног, била 

за бригу како прехранити четвора уста. 

Али се његова Рада почела мешати: висока, права, неуобичајено светлокоса; 

неупадљивог, али не тако горштачки огрубелог лица и не посебно наглашених 

облина, али са неком притајеном женскошћу – почела је да мами шапате по 

скрајнутим сокацима, уз чесме, по врвинама и утринама. Сумњу су, у ствари, 

прво посејала њена често сама остављена деца, која су у сумрак са басамака, 

кријући се у уским вратима иза сребрне јелке, застрашено извиривала – неће ли 

се однекуд путем залелујати светла сукња тергалка њихове мајке. 

Шапат је растао у гласине, гласине у приче, сочне мушке и ојађене женске. 

На чатмари је двапут под големим каменом пуцала прозорска срча. Радисав је под 

мишком, обавијено парчетом картона да не засече длан, чак из Краљевог Села 

доносио умерено стакло и наново намештао у оквир. Деца су се навикавала на 

страх. Тих и ћутљив, не пожаливши се ником и не добивши сажаљење ни од кога, 

једног је јутра Радисав са предњег зида остругао и големо говеђе лајно, које је у 

бесу хитнула нечија осветничка рука, циљајући трећи пут у срчу. 

У скученој сеоској продавници, званој “задруга”, код кротког и трпељивог 

хромог продавца Милорада, свикнутог на свакакве нарави и расположења, готово 

је постао обичај да се увече сачекује ко ће последњи доћи. Изложен 

саучесничким, али и завидљивим погледима, чекан сочним и скарадним 

добацивањем и питањима, морао је, као по правилу, да плати пиће за све. И чак 

се, како се мислило, знао ту и неки ред. 

Оног дана, кад у Дебељачу незнаним гласником стиже абер о несрећи у 

поткопу, паде голем пљусак; све диже на воду. И, да ли спречени пљуском и 

житким блатом по сокацима, склањањем пред туђом несрећом или (једноставно) 

равнодушјем, тек, сем најближег комшије, нико не дочека државни камион 

сандучар, којим дотераше покојника у закованом јевтином ковчегу без крста. 

Рада беше већ навукла црнину, више устрашена неизвесном сутрашњицом него 

црном вешћу; под лактовима, мусава и збуњена, гнездила јој се плавушна дечица. 

Те вечери, касно, кад је продавац Милорад дохватио већ добрано обискану 

метлу да око тезге помете расејане пивске затвараче, празне паклице и мрве 

јефтиних наполитанки, станиол и пикавце, само је још Гојко Томић седео на 

преврнутој гајби уз врата и стискао поотпражњено пивско стакло са угрејаном 

горком текућином, не померивши ноге пред метлом. 

– Ајде, Гојко – трпељиво је склањао гајбе продавац – Ајде, дома. Доцкан је. 

– Еј, јебем ти живот – дигао је Гојко уморне и празне очи. 

– Шта ћеш! – помирљиво је одговарао Милорад – Сиротињу ни Бог не воли.

– А ја сам му јеб’о жену, Милораде – одсутно се диже Гојко. 

– Шта ћеш – пословично је хроми продавац прислањао врата, навлачио резу. 

– Ниси ти једини. 

– Али, ја сам синоћ, Милораде, синоћ. У пола осам, можда баш кад је он 

испуштао душу! 

Док је трпељиви продавац Милорад под прстима постављао голем катанац, 

док га је (проверавајући) потезао, нестала је погурена Гојкова сенка. 

Пре него што је запалио цигару – зелену нишку “мораву” без филтера, коју 

пуши од када је од Јове Кривошије примио овај дућан на рад –заставши на 

раскрсју, обрну се око себе: из тавнине, испод још неразишлих тешких летњих 

облака, испарењем гласала се земља, зрела жита, отаве, буњишта; око ногу учини 

му се свитац. 

Пуних ноздрва, продавац Милорад ослушну тешке Гојкове кораке. 

Али не горе, према њиховим домовима и месту последњег бдења за 

Радисава, него, причини му се, негде наниже. 

Или је то доле само Тимок, нагојен големим пљуском, гргољио у корењу 

нагнутих врба.

ТАСА ПЕТЛЕ 

У кућама где није било мушког порода, радост је била суздржана. Кћери, 

мусаве миљенице, окретне каћиперке или неспретне попишуље – биле су туђа 

радост. Сматрало се, упркос свој умиљатости и љубави коју су код укућана знале 

да изазову, да оне нису прави изданци породичне лозе. Као да детешце испод 

њиховог пупка не носи њихову крв, као да то није и комад њиховог меса, да није 

искра са кућног огњишта. Као да, доносећи само презиме у кућу, зет, та 

придошлица ко зна какве феле и колена, доноси нешто потпуно туђе и страно. 

Као да тиме брише све што је на том огњишту до тада вековима горело. 

У кућама које су имале широке губере, зет, та не толико жељена колико 

потребна придошлица, бирао се пажљиво и дуго. Чак са више промишљености 

него ли некаква снаја – требало је изабрати праву прилику. Чак је за такве куће, 

ма девојка била и с некаквом фалинком, била навала: избор се сам наметао, 

утркивао у самохвали и проводаџисању. Зетови су се око таквих авлија сами 

низали као тарабе. 

Тамо где се, као код Атанасија Радосављевића, кућа једва сместила у 

плотом ограђеној авлијици – ситуација је била мало другачија. А било је у кући 

Атанасија и мушког порода: од првог, кога и крстише Прван, до последњег, 

тринаестог детета, док је Танасијева Даринка била у снази и могла рађати, 

изродише се чак седам синова: готово један за другим, раздвојени само 

другорођеном девојчицом, коју кожељски поп покрсти у Прву, и петом, коју 

крсти као Јабуку. Из фамилије Пољаци, коју су назвали по неком прадеди 

пољару, чувару поља, радни и сиротни, рађали су се у омањој кујници уз 

огњиште, у шталици испод пута, у пољу – на сваком месту где би трудови 

спопали породиљу, свиклу од многобројних рађања на пород као рутински чин. 

Али никад Танасијева кућа није одјекивала од дечје цике и радости, по авлији 

нису трчала голуждрава дечурлија, као у комшијским. Готово и не сачекавши 

једно друго, па и не усправивши се – од серме, гушобоље, од великог кашља, од 

издата, болечина које је само Бог знао и праћао у њихове колевке – завршавала би 

на окрајку сеоског гробишта, често и без сандучића скованог од грубих дасака и 

нефарбаног; тек завијена испраним крпама, постиљцима, у маленим коританцима 

за свакодневне намене, дубљеним у меком дрвету, са ушицама за ношење са 

стране, које су овде називали копањама. Само је другорођена Прва, ситно и 

набијено створењце, као неким чудом измицала. Свикао на опорост живљења, на 

тескобу и немаштину, а и на тешке детиње смрти, Танасије је, не миривши се са 

судбином, товарио Даринку новом бременитошћу, готово утркујући се са смрћу. 

Од све сиротиње и зла, одвајао је ретке комаде мрса, вуне, свега што се у кући и 

нашло, залазио у прекотимочка села и у далеке влашке забити, одакле се враћао 

са некаквим травкама, набајаним неразумљивим влашким певљивим говором. 

Али је Даринка после рађала само ћерке: Свилку, Кадивку, Малинку. Одавно је 

Атанасије престао да позива попа да крштена имена даје; нека су тако и 

незабележена никуд – ни у црквеним књигама, ни на омањим припростим 

крстићима, који су при честом смењивању кише и сунца брзо трулели – остала 

неупамћена ван материног срца. Тако и Кадивка, коју Бог узе дан после рођења 

последње, Достане. То јој име, какво до тада није у Мањинцу давано, даде сам

Атанасије, не би ли умолио Бога и судбину да се женски пород заустави. И, што 

Бог, што Даринкине поодмакле године, не напунише више колевку. Достана, 

гајена неверицом, без посебне бриге да ће дочекати свако следеће лето, дочека да 

се старија сестра Прва и уда. Можда и због жала за толиком децом, Атанасије 

глатко одби и неколике просце из околних села, па чак из равничарског Трновца; 

даде кћер близу, у фамилију Белинци, за Тривуна Милошевог. Тривун, млад и 

здрав, повисочак за скоро две главе од Прве, беше угледног лика, али нем. 

Достана, наспрам омањој и пуначкој Први, израсте у џигљав, танак, 

бледуњав девојчурак. И кад се Атанасије, готово као чудом, јер 76 Мањинчана 

остави кости од Грамаде до Крфа, као трећепозивац врну из оног рата, истина 

танак и испошњен као мотка, прво реши да доведе зета у кућу. Но, из чатмарица, 

готово свих окићених црним барјацима, није било вајде. 

И тако, у Атанасијеву кућу, помало ненадано, не само за сељане и родбину, 

него и њега самог, из далечног Влашког Поља, стиже зет. Омален, готово до 

рамена Достани, благог, готово дечијег лика, на коме су се истицали само големи 

црни бркови. Некако чудно упоље извијених ногу у коленима при ходу, одмах од 

сељана, пре него што и сазнадоше његово крштено име, доби и надимак – Петле. 

Широким корацима, чудно искорачујући у страну, са прстима напоље а увученим 

петама, као да је ходајући загртао невидљиве откосе, Танасија, како се и звао, да 

би га разликовали од таста Атанасија, назваше – Таса Петле. 

Неупадљиви и смерни, Таса и Достана, за разлику од старих, да ли својом 

или божјом вољом, изродише тек једно детешце: око Велигдена, кад су пропевале 

грлице, и можда зато и назваше Грлица. 

Уз поодмаклу снагу Атанасија и Даринке, и сами не много могућни, Таса и 

Достана стануше чвршће на ноге, чак докупише неколико њивица на Јагњилском 

делу, уз пут, и парче уз Шопур кладенац за башту. Други рат и тешке године као 

да њихову тешку и туробну свакодневицу не учинише посебно тежом: Атанасије, 

сада готово изнемогао старац, а Таса, онакакав какав је, не мешајући се ни у шта, 

ни дражинима, ни партизанима, ни љотићевцима, ни толиким војскама које се 

туда укршташе не беше прирастао за око. Грлица израсте у здрав пуначак 

девојчурак, налик на тетку Прву, али висока на мајку Достану. И, као судбином, 

зет мораде опет у кућу. Добричина и весељак Војислав, кога су још од детета 

звали Воћка, готово по нарави као Тасино рођено дете, усели се у њихов дом. И, 

за срећу, прво један па за непуну годину други – родише се у кући старог 

Атанасија унуци. На своју несрећу, Атанасије не дочека да их види, да им се 

нарадује. Уби га шут ован, Бацко, који му је, још од јагњета, јео из руке, 

поломивши му кичму мучким изненадним ударцем с леђа. Атанасија укопаше на 

крају гробља, раскопавши већ заравњене хумкице његове недорасле деце, а 

Бацка, увезаног, са клечком међу предњим ногама, одведоше да продају на 

панађуру у Новом Хану за Светог Јована. 

Владимир и Миомир, како су Тасине унуке крстили, као да нису били од 

њихове феле. Иако их Грлица и Воћка нису много пазили и угађали им, расли су 

као из воде, отимали од болести, од урока и усуда, од зла. У свануће, будили су 

их и, онако још дремљиве и зимогрожљиве од спавања, убацивали у густо 

плетени кош, који је Таса везивао на крају кола; преко коша би Грлица везивала 

своју стару сукњу да не би, што од труцкања што од немира, испали путем из 

њега. Док се нису дохватили мотике и српа, у хладу ораха на њивама, док су 

Таса, Достана, Воћка и Грлица копали, они су се добрано мазали земљом, чупали, 

гађали, тукли; Грлица им је на подне, пре оброка, чистила праменове косе између

прстију, не знајући више како да им усади памет. Довољни сами себи, и у 

братској тучи и љубави, никако нису могли са комшијском децом. Тукући слабије 

и тучени од јачих, долазили би из школе увек умазани крвљу, својом или туђом. 

Лакше од оловака, које су одбацили по обавезној четворогодишњој школи, брзо 

су се дохватили мотика, ашова, српова, секира. А ту није било забушавања. И, за 

разлику од њихових вршњака који су на најразличитије начине избегавали тешке 

послове, одавали се игри и још детињим радостима, код Владимира и Миомира је 

било супротно. Растући снажни и мишићави, полако су у копању све даље 

измицали испред својих посусталих старих; Воћка одавно у косидби није смео 

први да захвати откос, јер би му посекли ноге ако не измакне; њих двојица су се 

утркивали у снази и вештини, не признајући примат јачег над слабијим ни 

старијег над млађим. Одавно са вршњацима и није било не само праве игре, коју 

су тако рано оставили заменивши је игром у тешком раду. Одбачени од вршњака 

као особењаци, кад се у кући нашла која пара вишка, једино су се сусретали у 

сеоској продавници, где би, испивши на душак онолико пива колико се нашло 

динара у џеповима и, оштро одмеривши феминизирне вршњаке обучене у широке 

шарене звонарке, са дугим бит фризурама, брзо би замакли у свој сокак. Ни вика, 

ни лоптање пред сеоским домом на две чкиљаве сијалице до поноћи није их 

могло призвати на одмеравање снага. Једном, тек, у изласку после пива, набачена 

из средине ка ивици задружне прашњаве авлије, лопта се, као руком, намерила на 

ногу млађега Миомира који је, и сам изненађен, волејом послао преко целе 

задружне авлије и пута, у високом луку низ шљиваке у поток. Батеријским 

лампама, разгаћени и голих руку, целу ноћ су у потрази за њом по шљиваку, по 

потоку и обалама, разгрћући љуте коприве, лутали њихови вршњаци. 

Ни у опхођењу са другом, женском страном, нису били боље среће. На 

ретким заветинским орима увек су стајали по страни; девојке су их углавном 

избегавале. Чуло се да је у вејнику, који је доцније порушен због градње сеоске 

млекаре, старији Владимир намерио на Вељкову кћи Милку, те се једва отела од 

његовог стиска, али се брзо заборавило; Вељко се, можда из страха, није мешао. 

Њиве им се у пољу почеше издвајати издалека. Поглед од Овчибабе, од 

гробља, са Мањинског дела, откривао је бујније зеленило. И кола су им, прво са 

пар кротких кравица, а потом њиштавом лисастом кобилом, коју су купили на 

панађуру на Ђерман, све раније промицала низ пут, а само њен оштар топот у 

мраку казиваo да је за тај дан доста. Таса, видно старији и мршавији, својим 

петловским ходом све је несигурније промицао низ путеве; Војислав се начисто 

усука. 

– Еј, осуши се Воћка, сажаљиво су казивали сељани за њим. 

Ту и тамо, Воћка би, ретко свративши на позив код казана, у страху се 

осврћући, прошаптао: “Уништише нас ови наши. Гоне, као Бог ђавола.” 

На пролеће, Воћка се, уз помоћ комшије, кондуктера Ласте, ненадано 

запосли као портир у некој фирми у Паланци, откуда је долазио све ређе. А Таса 

Петле се сам, готово смалаксао и сасушен, повуче у колибу на Јагњилском делу. 

Напасајући омање стадо по утринама по Пореднику и забранима, косуцкао је 

омање ливадице, наводњавао уску а дугачку баштицу из Шопурског кладенца, од 

кога је прокопао канал. 

Оставши сами, уз неосетну помоћ матере и бабе, Владимир и Миомир тог 

лета као да спласнуше у елану. И, ненадано, око Богородице, старији Владимир 

из далеког Рујишта под Ртњем доведе себи омање, лепушкасто женско створење.

А иза Божића Миомир се, исто тако ненадано, удоми у кућу неугледне, 

старолике, али здраве јединице у селу под Суводолом; отиде из родитељске куће. 

Пролеће их на њивама окупи поново у истом броју као и раније, само без 

Миомира. Воћка узе боловање да би помагао; Таса је од колибе, куд се иселио, 

долазио на њиве. Али се издалека видело како крупна Владимирова фигура 

измиче пред ситним беличастим кошуљама у групици далеко иза њега. Увече, 

комшије су слушале његову грдњу. По жетви, Владимир и женица му, сада већ 

носећа, мануше све и отидоше у Паланку на службу, у фабрику ципела Леда. 

Војислав се, и заиста, сасуши као воћка. Рак, као големи лептир улетео кроз 

његова и у тескоби насмејана уста, чинио је од његових плућа чауру. Све 

немоћнији по сваком изласку из болнице, где су га све дуже задржавали, кад би га 

санитетом довезли, као неким чудом силазио је широким путем низ село, шалио 

са сељанима и већ добрано прозуклим и изнемоглим гласом у шали залајавао на 

страшљиве мешанце чуваркуће, који су за њиме бесно ударали шапицама 

залативши се у гвоздене капије; силазио низ косу Јагњила до колибе, до Тасе, и 

ту, у ограђеној авлији око колибе, пуној густих и високих брестова, лежао на 

простртој модрој радничкој блузи, с погледом у небо. Кад сунце упече, а овце 

запландују, полако се уз Шопурску косу до колибе уском путањом кроз жита до 

њега успињао и Таса Петле. Седајући поред зета вадио је из џепова и нуткао га 

тек заруделим патлиџаном из градине под Шопуром и младим краставчићима, на 

чијим су крајевима још лелујале спарушене цветне латице. Тако, под сенкама 

брестова, каткад се и померивши кад их пронађе сунце, Таса је уз Воћку чекао да 

сунце падне за кров колибе па да оде код стада, гурао ознојене прсте у џепове 

дебелих сукнених панталона које ни лети није скидао, на чијем се дну мрвио 

редак дуван; немоћан да пред зетом запали, јер су обоје били страсни пушачи. 

Прво по једна, а онда обе, код колибе заредаше Достана и Грлица, доносивши 

обеде, чак и преспававши кад не би, извечера и по хладовини суздржавајући 

обесну кобилу, возили Воћку у село, кући на коначиште. Од Петровдана, кад 

ударише големе жеге, Воћка није одлазио у село ни на починак. Достана је остала 

сама, јер је требало хранити стоку, која није могла бити, за разлику од живине, 

код колибе. Понекад, Воћка није хтео ни у колиби да заноћи: гушила га тескоба, 

овчији мирис из подрума и сурутка која се цедила у соби, горели су његове 

сасушене груди. Грлица је излазила по месечини, покривала га под брестовима 

поњавом, а он склањао; легала и сама уз њега, а он стискао шкргут зуба због оне 

звери у грудима, која га је тако уједала. Понекад би му долазило да јауче до Бога, 

да се чује до врха Поредника и Лепене, па можда и даље, до Паланке и Суводола, 

до његових синова; обртао се по тврдој земљи и гледао за месецом у крошњама, 

све док га не савлада трзав и болан сан из кога га је презао голем гаћаст певац са 

плота, коме је сам Таса у шали дао своје име. И Воћка се будио, ипак радостан 

што га још и јутрос чује. Синови, занети својим послом или љути због свог пораза 

на имању, нису долазили, сем када би се Воћка, болом и мукама сатеран, обрео у 

болници. И ти одласци били су кратки и мучни: гологлави, оборених погледа као 

кривци једни пред другима, неми и немоћни пред заједничком несрећом, журно 

су погледавали на сатове чешће него на Воћку коме је истицало земаљско време и 

одлазили са зебњом да је то био последњи сусрет. 

Воћка је умро на дан Макавеја. Таса је, још у судрачно, отерао пола стада у 

Нови ‘Ан, да прода шиптарским накупцима за не дај боже паре, а на колибу на 

Јагњилском делу, као чудом, тог дана као Богом послата, примакла се као сенка 

згурена и престарела Воћкина мати. Умро је Воћка као големо дете, какав је

одувек и био, са опузлом главом и сузним погледом, у старачком материном 

крилу, са њеном руком на знојавом челу. Под капцима су му, пре него што их је 

Таса благо намакао преко отворених очију, остале тамне брестове крошње. 

Таса Петле више не хтеде да се врати кући, у село. Достана и Грлица су, кад 

понамире оно што је од сточице остало после укопа и обреда, долазиле код 

колибе око које су им биле у већини и њиве, и, колико су могли, замукли и црни, 

чепркали по њима. За празнике и нерадне дане остајале су у селу налазећи 

уобичајене активности по авлији и кући, а Таса Петле би се навече својим 

карактеристичним ходом примицао до дома, одмах затим и брзо повратио ка 

Јагњилу, са торбом на леђима; вероватно са нечим да се поједе. По жетви, до 

брања кукуруза и баште, лисице, чије су се јаме увелико множиле на стрмим 

обалама Јагњилског потока, стотинак метара под колибом, полако су потаманиле 

цело Тасино јато; шарени мешанац Чупко, који је ту залајавао да се чак за мирног 

времена чуо од Поредника до Овчибабе, Брда и Широке падине, после Воћкине 

смрти, нестаде. Као чудом, прескочи смрт само петао звани Таса који је сам, 

често заборављен и од Тасе забављеног око послова по њивицама, громовито 

кукурикао са највиших плотова лупајући крилима; чак и с крова колибице и 

помоћне зградице, а спавао узлетевши на један од брестова, све док га јесен није 

сатерала негде под кров, на греду шупе иза колибе. 

Орачи су, те јесени, од свих коса и поља, међу оголелим брестовима могли 

да виде како се из Тасине колибе у Јагњилу танак стуб дима качи у небо. И по 

њему су чак предсказивали време. 

– Ене – говорили би – код Тасу Петле, дим обрнуо кам’ Поредник; ће се 

мења време. 

Таса је сад, на неколико дана, долазио у село са торбом. Достана и Грлица 

су саме, не наговоривши га да се бар за зиму саставе, већ увелико сукале кудеље 

од испране увлачене летње вуне. 

– Нека – на наваљивање би слегнуо Таса – нек удари снег, па ће видимо. 

Слана је увелико белила мртвине Кусог потока, Орешака и Дубраве, кад су 

сељани завршавали са сетвом. По Маглену се свијала магла, низ Рудине долазиле 

ситне и хладне зимске кише; у ведрим ноћима стезао мраз. 

Ни на Светог Николу Таса Петле није хтео да преспава у кући. Са посне 

трпезе, у мале шерпице Грлица и Достана му одвојиле нешто посног пребранца 

преливеног алевом паприком у врелом зејтину, тањир куваног боба, неколко 

парчади гибанице од суканих кора са оризом и комад торте с вином; у крпчету 

две осредње погаче, поломче слабе куване ракије и шише комињака. У дну торбе, 

у папирној кеси, нешто накруњеног кукуруза за петла. Таса је, неопажен од 

слављеника по кућама од унутрашње топлине замагљених прозора, промакао низ 

село, испраћен само од будних керова. 

Тог јутра први пут зима је, тек на календарском прагу, показала своје зубе: 

по авлијским валовима за свиње и кокоши замрзла је вода, гране се искитиле 

ињем, по увелој трави легла је слана дебела као прст. 

– А, бре – говорили су ретки који су се сутрадан, после славе, нашли на 

Овчибаби и одовуд по навици погледали – не дими се на Васу Петле, мора да га 

Свети Никола довел дома. 

Они, који су, тих дана неким послом, прошли поред Тасине колибе, такође 

нису видели дим, али је петао кочоперно чепркао по буњишту испред појате за 

овце. Тек трећег дана, пошли су путањом преко Орешака и Дубраве, стешњеном 

од плугова и на местима попреченом саденутом кукурузном шашом, сишли у

поток без воде и путањицом избили код Тасине закључане колибе, пред којом је, 

накострешен, квоцао петао. 

Тасу Петле су нашли у повратку: десно, уз поток, необјашњиво скренутог у 

дубоку вододерину стрмих страна. По косинама, лево и десно, видели су се свуда 

покушаји успињања, клизања; на влажним местима замрзли трагови гребања 

прстима; ломљено шибље у прихватању – све у распону двадесетак метара. 

Таса Петле је лежао на дну сувог корита, на десном боку, обема рукама – 

леви длан преко десног – смирено сложеним испод десног образа. Спокојног 

израза, као тек заспао. Само му се из десне ноздрве, низ дуги оседели брк, 

пружала уска леденица. 

Људи, тражиоци, скрушено су скидали капе над његовим сном, док су 

њихови керови све бешње обигравали и залајавали на бројне лисичје јаме 

изроване у бељушци сувих поточијих обала.

ЖУЋКО 

За Јелена Милосављевића се не би могло рећи да је био прек човек. Истина, 

кад се о свему размисли и одвага, можда би се неко од мештана и сложио са тим, 

али је упутније рећи да је био различит од осталих; особењак. 

Јелен је знао да тужи за преорану бразду, да прети ломљењем ногу ако му се 

преко некошене ливаде или, не дај боже, жита прође; онај, ма то било и тек 

поодрасло дериште, кога би затекао на својој воћки или, још горе, винограду, 

уколико би имао брзе ноге – морао би после дуго да му се склања с очију. 

Но, Јелен Милосављевић је први и притицао свуда: кад се оно сломила руда 

сеном претоварених кола Петра Ранђеловића и притисла нетимарено сипљиво 

коњче, он је, јак као бик, подметнувши леђа држао товар, док су са далеких њива 

и путева, Петровом виком дозивани, дотрчавали у испомоћ Јелену који је већ 

модрио у лицу. Или кад је оно пијани задружни шофер Драгојло Милић на уској 

низбрдици пута у Караманцима слетео преврнувши и трактор и приколицу, а при 

том испавши из њега неогребан, Јелен је, са својим доратом који је носио 

неуобичајено женско име Ласта, први стигао, и до мрака мучио коња и себе, док 

је напрасно отрежњени Драгојло ломио прсте око њега. 

Јелен Милосављевић није имао порода: детенце, којега се готово више нико 

и није сећао, угасло пре првог подоја, лежало је у необележеном гробу на 

северозападној страни, уз његове претке; Јелен је, пролазећи туда послом, често 

погледавао на све већи честар који се од ивице ширио ка средини старог гробља и 

сакривао крстић; о Задушницама и празницима тамо нису паљене свеће. Само би 

опора и тешка гука промакла кроз његово грло у мимоходу поред већ добрано 

нахерених гробова и невидљиве детиње хумкице. И то је било све чиме га је 

Господ, коме се понекад тајно и с горчином обраћао загледан високо изнад Седам 

Влашића, Малих и Великих кола, у маглени траг извијен преко неба попут дуге, 

млечни божји пут, подарио. 

– Шта се па запиње! – ишчуђавали су се сељани по раскрсшћима. – За кога? 

Ионако ће све после да разнесу псета. 

То је, можда био разлог да се Јелен, у последњем тренутку, погодивши и 

мајсторе, одлучио да уместо рушења старе куће и градње нове, прионе само 

њеној поправци. Некада голема и газдинска, вештим мајсторским рукама 

дотерана, синула је у свој својој старинској раскоши – контра новим великим 

здањима од печене црвене цигле, гитер блокова, сипорекс комада и којечега још, 

која су остали сељани, изненада ободрени бољитком седамдесетих или 

гастарбајтерским тешким арбатом, нескладно дизали у небеса између прераслих 

дудова и згуснутог киселог дрвета, уз нови асфалт или по скрајнутим сокацима. 

Не може се рећи да Јелен није био добар домаћин: и гост и намерник су код 

њега били добродошли, дочекани људски топло и гостински, и исто тако 

испраћени. Људи су и често навраћали, без обзира на његову помало необичну 

нарав, обраћали му се за помоћ и позајмице, али ко је код њега прекршио реч или 

вратио оштећену ствар – за њега је постајао завршена прича. Чак је и коња знао 

да позајми комшији или некоме чак из горњег краја, да узоре своје њивче, сем 

једном, кад му је дошао Филип Илић, коме је кобила, некако баш пред орање, 

била суждребна.

– Запали – понудио је Филипа Јелен кад га је, сумраком, уз чашицу, свратио 

на широки доксат обновљене куће, док су чекали да се из кујне домаћица појави 

са послужавником и кафом. 

– Не палим ти ја то говно, газда Јелене – одбио је Филип мирисну црвену 

“дрину”. 

– Не пушиш!? Ич? Е, онда ти не дам коња. 

– А што, газда Јелене? Нисам ’тео да те увредим; само велим да то у уста не 

стављам. 

– Е, видиш, да пушиш, дао би’ ти коња: истераш бразду, обрнеш две-три, па 

на обрт станеш да попушиш цигару – и коњ се одмори. А овако, има да га гониш 

цео дан, без станку. Не дам ти Ласту. 

Још нешто је карактеристично било за Јелена: ни један вашар унаоколо – у 

Новом Хану, Паланци, Бучју – није могао да прође без њега. На њих је, сем кад 

нешто од стоке није терао да прода (тад је запрезао истимареног Ласту у нове 

амове са плетеном црвеном кићанком на узди, прапорцима и кожним дизгинима), 

одлазио припајајући се у туђа кола или, једноставно, пешице. “Што да мучим 

Ласту”, мислио је, “цео дан по сунцу, док сам ја у ладовини; да бринем о две 

главе; овако, моја је ту, па куд ја, ту и она”. 

Обишавши с пажњом прво сточни панађур па потом шарене кујунџијске 

тезге, ту и тамо припитао би за цену; меркао, понегде и погађао као да је стварни 

купац; понешто ситније, за у руке, можда купио, мерећи потом руком и погледом, 

да га није преценио. То су, обично, биле ситнице за какву кућну потрепштину 

или, чешће, за његову домаћицу, која је остајала као дежурна у дому. 

Иза поднева, кад се утишају шарене панађурске шатре, а сморене кујунџије 

полако пакују своје крпице, шарениш и јефтину бижутерију, лаганим кораком 

обилазио је варошке излоге, загледао цене, поправљао качкет (као млађи, а после 

шешир који је понео кад је прешао педесету), завиривао у варошке уске авлије са 

цвећем и сточићима у хладовинама кржљавих воћки, мирисао поподневни 

варошки смирај пре него што се, ногу пред ногу, одвоји друмом од Саравског 

потока ка Тимоку. Ако би га и сустигао неки заостали вашарџија, пео би се тек по 

другом позиву у кола, снебивајући се: узбрдо је, тешко стоци да вуче. Али је то 

било ретко. Углавном је у сумрак долазио на капију пешице и, пошто би на 

доксату попио чашу воде и кафу којом би га домаћица дочекала, вадио купљено и 

давао јој, ако га пре, током дана, није већ и послао по неком колима, да му не 

тежи успут. После би, поштеђен бриге око стоке и свакодневних домаћинских 

обавеза, пресвукао нову одећу, задовољно обишао шталу, па се поново враћао на 

доксат за вечеру. 

Тако му је и у повратку са вашара о Младенцима, из Новог Хана, једне 

године, на излазу из Дебелице, око Перила, иза последње куће, пред ноге 

истрчало жуто лисасто штене, готово једва проходало и, онако мало и 

дебељушно, заносећи се задњим крајем, заплело у ноге. 

– Шта је, куцо? – пазећи да га не нагази, улагањујући ход, настављао је 

Јелен – Чија си ти, а? 

Створењце се уплитало у његове ноге, пело на обућу, стењући и подижући 

се на предње шапице, превртало неспретно и поново успињало. 

– Шта ти ‘оћеш? Гладна си? Нема деда ништа за тебе. Деда био на панађур, 

најео се и напио, а за тебе ништа – стајао је Јелен, онако голем и попуњен 

годинама, над незнаним сеоским кучетом.

Тада се, не могавши да узмакне, Јелен сагну, обухвати чворноватом шаком 

и подиже дебељушкасто створењце: 

– О, па ти си бата! – шапну, опипавши му испупчење на стомаку и 

подигашви га пред очи. Суспрегнутим ситним дахом у његовом големом длану 

стењуцкаво је дисало створењце, гледало га паметним сјајним зеницама; и руку 

му лизну. Јелен, окренувши се пажљиво уоколо, одстојавши неко време насред 

пута у недоумици с животињицом у шаци, учини први пут у свом животу крађу: 

скиде омању плетену торбу (цедилце, како је сељани овде називају), коју је дотад 

носио овлаш пребачену преко рамена, и у њу пажљиво спусти кученце. Путем је, 

повремено застајкујући, отварао оплетене порубе шарене торбе и готово детиње 

радознало завиривао унутра: из сумрачја се ка њему дизала влажна и малена 

њушкица, облизивала језиком; светлуцкале очи. 

– Види шта сам донео – готово снебивајући се вадио га је пред домаћицом 

на доксату – Мора да је гладно, дај му мало млекце. 

– Е, па, немам; подсирила сам га малочас – рашири руке домаћица. 

И тада, он, први пут и не пресвукавши се, належе онако вашарски обучен са 

лончетом у шталу, исцеди из измужених вимена Шаре, Милке и Руже, његових 

поноса, пола суда топле пенушаве течности. 

– Пи’, Жућко – готово му је тепао, халапљиво нагнутом над полураспуклим 

дрвеним ваганом, који је домаћица однекуд донела, и мазећи после његову још од 

млека наквашену њушку. 

Пипајући под прстима, на полици где није допирала сијалица, у подруму је 

пронашао ланац и под шупом, уз дирек, привезао створењце. 

– Па мали је, не везуј га још – убеђивала га је домаћица, а он је пажљиво 

кратио кожни оковратник, умеравао, везивао, правио лежај: 

– Нека, да не утекне. А и да се на ланац навикава. Тешко је старо куче на 

ланац да везујеш. 

У неколико наврата је, теран ситним Жућковим цвилуцкањем, бос и 

разгаћен, огрнут само кожухом, излазио у још прохладну мартовску ноћ и 

умиривао га, готово ушушкавао, на ивици да послуша жену и одвеже га; но, он би 

и пред вратима цвилуцкао, а у собу – е, па то не иде. 

Жућко је до лета израстао као из воде. Длака, испрва глатка и окраћа, 

разрасла се и уковрџала, уши увећале и оклембесиле. Јаких ногу и снажног трупа, 

брзо је дорастао до Јеленових колена. Несташан и луцкаст, како то само пас у 

младим данима може да буде, тешко је обуздавао радост при појави укућана, 

нарочито Јелена. Скакао би, затезао ланац, падао уназад, пео се уз саденуту 

сламу, чак покушавао и уз греду. Јелен би га, само дању и на кратко, одвезивао. 

Жућко би тад трчао од ограде до ограде, од капије до брега, невероватном 

брзином кружио око Јелена скачући све више, готово му стављајући шапе на 

рамена, понекад појуривши успут кокош или свињче ако се затекло у дворишту, 

на шта би Јелен оштро и кратко подвикнуо, а он, подвивши реп, легао пред 

његове ноге. Стара шарена мачка, пре него што је нетрагом нестала и према којој 

је Жућко и показивао одређене знаке наклоности, фркнувши, брзо би се успињала 

на најближе дрво или греду; једном, тек, притешњена и изненађена, оштро је 

зарила обе шапе у Жућков нос, па је устукнуо урликнувши. 

Ноћу је Жућа алком од ланца био прикачен на жици разапетој од капије до 

амбара. Целе ноћи се изненада чула њена реска вожња, када би се он, онако голем 

и брз, сјурио за нечим, громко лајући. На тај лавеж, будећи се, Јелен би отварао 

прозор и громко га грдио, понекад и псовао; у неколико наврата је, дохвативши

испод шпорета, насумце бацао цепаницу у мрак, бесан због прекинутог сна. Жућа 

је, ваљда поучен, помало и зађутао. Чуо се само оштар звук алке на жици. Но, и 

ти ненадани и привидни сукоби Јелена и Жућка, нису реметили везу између њих 

двојице. Јелен је са њим делио и вечеру. Ако у парчету меса које би се нашло у 

јелу не би било кости – Јелен је цело парче одвајао на страну: 

– Чува нас он – говорио је домаћици – нема да нам перушка из авлије фали. 

Јутром је Јелен качио ланац алком за дирек, ограничавао Жућков домет под 

шупом. Отуда би се он оглашавао на сваки шум, на сваки звук капије и улазак 

страног створа, ретко лајнувши, већ само кратким и оштрим режањем; тек да 

покаже ко је ту, да се не сме прилазити. Комшијском мачору, који је несмотрено 

налутао, једним замахом је поломио кичму и бацио на двориште; Јелен га је, 

кришом и не казавши ником, закопао на буњишту. Ако би далеко брегом и 

промакао какав пас, довољан је био и Жућков кратак и жесток јуриш, у коме је, 

сапет дужином ланца, готово и гушио себе у залету, па да престрављени уљез 

више и не припишава близу. 

Године, у којима се још разрастао и раскрупњао, у њему су угасиле ону 

лудост, онај жар за игром, али и продубиле опакост. Јелен је одавно престао да га 

дању одвезује, у страху да се неће дати натраг; чак и на вакцинацију га није водио 

плашећи се да ће тамо начинити покољ; ветеринару, који је на молбу дошао у 

авлију, Жућа је хтео да покида ногу; Јелену, који је хтео да и сам припомогне, кад 

га је ухватио, неочекивано и нагло, големим устима и јаким зубима зграбио је 

руку над шаком, не загризавши јако; у последњи час, да ли јауком Јелена или 

крајичком свести, попустио је и као кривац повукао се у рупу ископану у слами, 

одакле се после данима клонио Јелена. Следећих година вакцинација се 

завршавала тако што је ветеринар, попивши кафу на доксату са Јеленом и 

домаћицом, исписивао признаницу о извршеној вакцинацији, а домаћин плаћао 

неучињену услугу. 

Нахранивши стоку, Јелен је седао на бетонски постамент под шупом, палио 

цигару водећи рачуна да му искра не залети тамо ка слами и сену, а Жућа би 

прилазио и наслањао своју голему главуџу на његова колена и гледао га право у 

очи. Понекад, Јелену би се Жућкове очи учиниле крмељиве – прстом или ивицом 

мантила, који је облачио идући у шталу, пажљиво би му брисао очи и мрмљао: 

– Е, мој Жућко, ко ће од нас двојице пре да изнемогне? 

Жућко би, понекад баш онако људски, дубоко и готово саосећајно, 

уздахнуо. Наслоњен на колено, нетремице гледајући Јелена, ипак је, слухом и 

инстинктом, пратио све по дворишту: од ласте која би, брза и плаховита, често 

улетала под кров шупе хранећи млађарију у гнезду слепљеном на греди; певца, 

који би шушнуо иза угла; људе који би промакли путем пропратио на трен 

скренувши поглед од газде. На неке би, само њему знаним разлогом и мукло, тек 

да Јелен чује, и зарежао. 

– Знам, баксуз је то, мој Жућко, знам – гасио би сагласно цигару Јелен 

мрсећи прстима његову гриву или у шали ломећи голема псећа ушеса, које би 

овај, у таквим тренуцима, напрегнуто подизао увис. 

Муву би, изненада, муњевито, главом са његовог колена, клоцнуо у лету. 

Јелен је и даље остајао онај стари, упркос годинама које су, тек незнатно, 

савијале његов дебели и јак врат унапред; снага му је, можда и неосетно, помало 

копнила, али је остајао истрајан у својој правичности, својим мерилима и 

законима: Ласту би, с јесени, са препуњеним колима жутих кукурузних клипова 

нагонио околним заобилазним путевима, оглушујући се чак и позива домаћина да

ту, пред њима, пресече колима преко њихових њива до пута; преко његовог 

имања могле су само птице. 

– Вала – коментарисали би сељани увече окупљени око казана смештеног 

под надстрешницом сувоњавог Ристе Илијића – не зна се ко је гори: он ил’ оно 

његово кучиште. 

– Море, тако и треба – слагали се ретки. – Ко своје не чува, туђи му мање 

чувају. Људи умеју да буду стока. 

Разговор о њему замукао би када би се он, уз шљиваке, кад понамири, 

напоји и истимари стоку, примицао казану. Бирао би пошироки равно пресечен 

трупац и седао, ближе огњу из казана: старост је већ хладила плећке; ракија била 

ближе, на дохват. 

Загледани у пламен који је лизао из отвора казана, коме су врата, ионако 

непотребна, отпала од силних ложења, из којих су се некада у налетима ројиле 

искре, прлиле најближе и гасиле у висини – отезали су момачке и ловачке приче, 

ратне недаће и свадбе, болештине и пијанке; у утихнулу ватру понекад гурали 

незрео, још млечан, кукуруз и пекли. Однекуд би, често ненадано, стизало и 

ракијско мезе: печена паприка у сирћету и уљу, тврд преврео овчији сир из 

чаброва за зиму. Около се гасили прозори и смиривао лавеж по сокацима, а они 

су и даље, често поднапити, седели уз жар који је трнуо и потезали, док их сан 

или ракија не савлада. 

– Што бре, Јелене, не донесеш мало сушенице, да притиснемо ову ракију – 

једне вечери се касно огласи домаћин Риста, знајући да је Јелен имао свињокољ 

неуобичајено рано: уштројени вепар, нештедимице храњен, толико се нагојио и 

престао да једе. 

– Па и да донесем – невољно се сагласи прозвани – али сушенице уз ракију 

не иду, него уз вино. Кад оберем и преври, ево и једно и друго. 

– Море, немој – заплитао је језиком Чедомир Микић, сваковечерњи 

последњи одлазећи гост, за кога нико није знао како погађа узаном путањом од 

асфалта до његове куће увучене ка потоку. – Чувај да има за тебе и оно твоје 

кучиште. Што да ми једемо, кад може оно! 

– Знам ја где су – огласио се охрабрен ракијом Филип Илић. – Сам ћу да 

идем по њи’, ако дозволиш. 

– Иди – сложи се Јелен – ако те Жућко пусти, донеси. 

Тад се дигао са троношке сувоњави Ђорђе Марковић, звани Кравља Бабица, 

кога су, газећи поток и трчећи уз излокане сокаке, будили и у по ноћи готово сви 

сељани, терани тешким ноћним тељењима, у страху за исход. Но, није Ђорђе 

Кравља Бабица био чувен само по томе: са некакве две бакарне чудно савијене 

шипке тврдио је да свуда може да нађе водену жицу, поправљао мање кварове на 

сеоским млиновима чекићарима, уштројавао мршаве свиње и обесне вепрове, 

ројио пчелиња легла, гледао понекад и у шоље доконим сеоским домаћицама – 

радије све него да, често гоњен виком своје вредне жене која је готово и трчала 

путем ка њиви, тамо и оде. Често би и домаћин, код кога би га намирисала 

излазио пред врата и, док је Ђорђе вируцкао иза фиронге, уверавао љуту Ђорђеву 

домаћицу да га није од синоћ ни видео. 

– Чика Јелене, кол’ко дајеш да ти ја Жућка доведем овде на ракију? 

– Море, не играј се бре, Ђорђе – одврати Јелен помало зловољно, не 

окренувши се. – Немој да одговарам за тебе као за човека, да ме сецају по 

ветеринари и по милицију.

Ноћ је, облачна и свежа, увелико већ хладила ракију у жбану; у котлићу под 

сиском истицала, све тањим млазом, патока; далеко, од Кусог потока, допирао 

шапат младих борових засада. Жар је, изгрнут из ложишта напоље, још светлео 

около кад се из мрака, пазећи да не угази у врућу кашу просуте комине, која се 

тромо сливала ка шанцу, појавио Ђорђе водећи мирно Жућу на ланцу. 

– Ево ти га, чика Јелене, да се сам кући не враћаш. 

Жућко је стајао машући репом газди, кривећи наизменично огромну 

гривасту главу. 

– Је л’ тако, Жућко? – рече опоро Јелен узимајући ланац из Ђорђевих руку – 

Је л’ тако, кућо моја?! 

Замичући низ шљивак ка дому, са Жућком који је тешким кораком каскао 

по лишћу застајкујући и вукући Јелена у страну запишавајући стабла, гране су му, 

невидљиве од тмине, дотицале, кривиле, обарале шешир; у једну, голему и 

чворновату, лупио је главом, посрнуо, готово сео пипајући огребано чело, које је 

Жућко, повративши се и умотавајући га ланцем, упорно покушавао да му лизне. 

– Стани, чуваркућо моја – мумлао је Јелен придржавајући се о његова 

широка и јака леђа. Придигавши се, обухвати га оберучке под стомаком и с 

напором издиже његову тешку псећу телесину скоро до висине рамена; у носу, у 

устима, помешан са ракијом, осети његов топли псећи дах. Једва се, од тежине и 

неке изненадне тешке обамрлости, одржа на ногама захватајући боље само 

десницом кудраво топло големо псеће тело, док је левом омотавао и везивао на 

кратко ланац за грану. 

Тешким и тромим, као пијаним, клижућим ходом спуштао се Јелен низ 

шљивик, низ већ росно лишће по израслој отави, придржавао се болним 

длановима за бодљива шљивова стабла, заносио, не окрећући се горе, где се у 

ропцу, последњим кратким трзајима, смиривало виснуло Жућково тело.

ГРОМ 

И сада, у ноћима несаница, у кући поред пруге у којој битишем (где ретко и 

нередовно пролазе окраћали возови са расходованим вагонима тамних прозора, 

често без путника), испод капака стиснутих у грчу призивам зрела светијовањска 

жита давног детињства и трепет јаре над оштрим брцима класалих талијанки, 

препеличин пој и поднева у ораховом хладу на ободима њива. Mирис зрелих 

жита, рез српова, жамор жетелаца, жегу на плећима, стрн у босим стопалима. 

Онога лета, кад су на пленуму на далеком и данас туђем острвљу 

развластили Ранковића, око Петровдана, кад се увелико улазило у њиве са 

оштрим срповима и косама са приграђеном грабуљицом увезаном марамом за 

сакупљање класја, као ретко кад раније, код нас освануше надничари из горњих 

сврљишких села: млади, тек спојени пар, једно другом налик као од Бога биран и 

састављан. И као у свим невеликим месташцима, где и прелет слепог миша у 

сумрак над авлијама уме да буде догађај, њихов долазак се, за кратко, претворио 

у неку врсту сензације: од суздржаности и неверице у њихову снагу, марљивост и 

озбиљност – готово до помаме код кога ће сутра прећи, на чију ће њиву пренети 

свој полет, смех, кикот. Ускраћени за младе руке потомака који су се већ увелико 

одметали путем иза Тимока, простору од смрдљивих кожарских радионица 

фабрике обуће Леда, све до отровних димњака Борског рудника, или ускраћени за 

потомство од самог Бога, од година и кулучења спарушени и старачким печатима 

жигосани домаћини, као на каквој берзи, отимали су их предвече у дворишту 

газда Власте, у чију су помоћну зградицу одлазили на починак пошто би се 

претходно на бунару испирали од сланог зноја и горких житних прашина, уз 

наизменично прскање и врисак, као деца. 

Од оног дана, од првог сусрета са њима, на деда Војиној њиви у Орешаку, 

уз саму врвину, где сам са мајком одмицао носећи жетеоцима ручак (у ствари, 

ручком у две осредње корпе била је претоварена само мати, а ја сам под теретом 

само непуних десетак година скакутао доконо забављен), у моју свест, у моје још 

тесне груди, налегао је њен смех. И у повратку, где смо их затекли, и сутрадан у 

доласку сачекивала је њена танка и витка фигура из класја, њене дрске очи на 

појави штркљастог и ушатог сеоског дерана, у каквог сам израстао, и која је, на 

моју срећу, у њеним очима наместо подсмеха изазивала некакву симпатију, 

вероватно онакву какву само младе жене по удаји умеју да према деци стекну, у 

очекивању да и саме буду подарене породом. Задиркивање прихватао је и њен 

млади муж, и жетеоци, па и моја мати – а ја, још неук и невичан шали, остајао као 

сам на другој обали. И отуд би, у наиласку код деда Војине њиве, моје скакутање 

почињало да буде спутаније, па и престајало; као стидљив девојчурак сам се 

привијао уз материну сукњу, обарао поглед као да ме не примете, прелазио са 

доње стране у раван са мајком газећи ливаду јер је врвина била узана за ход 

напоредо. И како год се крио, налазиле су ме њене очи и њене речи, као сребрна 

танад улетале у моје рањиве дечије груди, парале мој још нерасцвали мозак; 

ушеса су ми горела од стида да бих, по мимоиласку, као од ланца, наново и 

жешће, кроз Чучкарски браник почињао да скакућем далеко пред мајком – једном 

готово и нагазивши на двометарског смука истегнутог на сунчаној путањи. 

Навече су ме водили код баба Шуте да ми баје и гаси жар изгрнут из шпорета:

добар прамен косе ми је са главе тупим маказама (којима су овце око Ђурђевдана 

шишали) остригла и нешто са њим урадила, нисам видео шта; данима сам имао 

гнездо на темену. 

И ма колико је од наиласка код деда Војине њиве горео стид, нешто у 

грудима је ипак вукло тој големој њиви, нешто јаче од стида, и слађе. И док је 

линија класја стално измицала пред жетеоцима, пут од шљивика до Чучкарског 

браништа, над којим се протезала њива, био је све краћи; сагнута над житом, све 

ме је доцније опажала при наиласку, мада сам ја и даље своје скакутање 

умиривао још у шљивику. Треће вечери, на заходу сунца, неуким детињим очима 

премерио сам да ћу је сутрадан затећи последњи пут. И мада сам ујутру и сам 

дувао у шпорет и распиривао огањ горећи прсте и надланице, доносио воду, чак 

напојио пет немирних шарених прасића и њихову недружељубиву и претећу 

голему мајку, и мада сам стално запиткивао мајку крећемо ли (а другим данима је 

било муке да ме отме од књиге или игре под дрветом над кућом), сачекала ме је 

празнина. Снопље, чврсто повезано и саденуто у купе и крстине, њива гола као 

глава ошишаног детета – стрњика је у срце бола. Моје скакутање, суспрегнуто на 

крају хлада Драгољубовог шљивика, није се наставило у Чучкарском бранику. 

Дан сам преседео у шареном хладу големе презреле трешње црнице, без милости 

убијајући мраве и скакавце које је ту пут судбине наносио. 

И наредних дана сам ретко излазио из хлада, али од жеге, дотад непознате у 

мојим детињим грудима, није се имало куд утећи. Наше њиве и њивице, 

раштркане неумитним и понекад суровим братским деобама предака, углавном 

разбацане по широкој Дубрави, савладавали смо оштрим и брзим резовима 

српова, збрајали снопље и крстине, хвалили и кудили, кусали у подне оцат и 

ретка варива пригрејана на подневном сунцу, гледали сусељане на заравнима 

околних брда: ко је на којој њиви, ко је докле одмакао са жетвом, напрезали очи 

да им у јари и трепету жеге пребројимо крстине на поседима, да видимо ко је 

какав домаћин. Стомака освежених углавном лаком храном и већ презрелим 

краставцима пуним жутог семења, наливени свеже принесеном водом са пољских 

бунара, прилегали смо на кратак одмор на простртим летњој одећи: земља је, због 

њене оскудности и танкоће жуљала и гулила ребра и плећа. Ја сам, стиснутих 

очију, призивао њен лик узалуд (од стида нисам успео ни да га упамтим) а моји, 

уједани мравима или мучени кратким и тешким подневним сновима, трзали 

ногом, руком, телом; уз дедину руку је голема и длакава гусеница спала из 

крошње, у дугим замасима пружала своју главу. 

Навече, у мраку (јер су се свици, весници зрелих жита и жетве, у то време 

већ одавно незнано где изгубили), све док румена месечева кугла не провири иза 

Поредника или нас матере по трећи пут не позову сакупљајући нас на вечеру и 

починак, седео сам са децом на натрулом тополовом трупу крај пута, уз зид деда 

Тишине плевње – хватао зјала, како се каже. Без екрана и звука, затворена брдима 

и небом, храњена више причом и бајком, више дланом и хлебом, отицала су наша 

слатка детињства; пред зубима мудрости повлачили се наши млечњаци, ретко 

окаљани тврдим медењацима из сеоске продавнице (које је продавац вадио из 

некакве на бок положене четвртасте стаклене тегле) или шећерном таблом по 

цени од једне банке, из чијих смо омота вадили сличице Мелића, Хасанагића, 

Скоблара – у најбољем случају Крашовим животињским царством. Тек доцније, 

иза тезге је доспела новија а јефтинија посластица попут пљоснатог парчета 

сумпорних шипки што су паљене у бачвама и бурадима по облику, и чудног 

укуса: жвечилни гуми – како је на њима латиницом писало, а између зебрастог

зелено-црног омота и станиола вадили смо сличице глумаца и неуки, а учени 

Вуком, срицали њихова егзотична имена: Јохн Вајне, Јамес Масон, Бригите 

Бардот, Цларк Габле, Јамес Стеварт, Јане Менсфиелд, Цхарлес Лаухгитон. 

Једном, у том мраку, у групи жетелаца која се окаснело враћала са далеких 

њива и не приметивши нас заћутале у њиховом наиласку, прошла је и она. Чули 

смо, само по проласку, њен звонки и грлен глас. 

И као што многих ствари, после толико деценија не могу да се сетим са 

сигурношћу, тако се и тог дана не сећам где смо били. Знам да у пољу нисмо: у 

страху од празника, Светих врача. Отац и деда забављени ситним поправкама или 

припремама око куће, мати и бабе у домаћичким работама; ми, зна се – улица. Не 

улица: пут, макадамски; калдрма која је знала да угризе наша квргава колена, 

наше кошчате лактове, да их занавек бележи својим рукописом и кад се на њима 

сасири крв са прашином помешана, и кад отпадну красте – ако их ми и сами, пре 

тога, нестрпљиви и несмотрени не рашчешавамо упорно, несвесни да тако само 

појачавамо вечне белеге наше дечије непажње и неспретности. 

И све у том дану као по летњим правилима. Влажно јутро у коме се зноји 

све: од чела до флаше с водом, тутањ и писак преподневних возова што се уз 

Тимок провлаче узаврелом пругом, јара од које пси дахћу под хладовинама 

промајних шупа или се укопавају у сурвану земљу иза поткопа на крајевима 

дворишта под брегом, мачке које се истегнуте ваљају на леђима по авлијама, 

ниска јата ласта у бришућем лету – а онда бели облачак над врхом Маглена и 

Рудина. Као претходница големе и тамне војске, која неумитно и брзо опколи са 

севера, запада и југа, некада и претходно најављена муклим и далеким бубњевима 

громова од Ртња и Сљемена, ређе Тресибабе и Сврљишких планина. И потом, као 

пробуђен, кратак и хладан поветарац. Ветар, са мирисом кише. Са градобитом. 

Зашуме браници преко пута наших кућа, на обронцима Кусог потока, залелујају 

се таласасто траве, полети маслачково паперје и цвеће топола усковитла. Ако би 

се, тим нападом изненађен, тобџија Буда из суседне Соколовице, бременит 

годинама и телесином, извукао на врх Маглена до рампе и, пре него што га је 

тамо ујео поскок и усмртио, успео да укреса и шибне коју ракету у небо, у Свете 

враче, у Светог Илију, у Бога, могло се и рачунати са спасом. Онако, облаци су 

обавијали допола Магленов шиљак, небо је налегало на поље; киша, као батом, 

ударала у земљу, полегала траве и жита, откосе укуцавала у земљу, проваљивала 

у остареле пољске колибе са избеглим сељаштвом од њива, подилазила кошаре, 

путем чинила поводње, пунила усахла корита потока, носила труле врбе и 

шпорете, ројила баште. И често, кроз бат кише, најчешће прво на крововима, 

зачули би се звонки одјеци градобити. И киша би устукнула пред белим леденим 

куглама, које би, за тили час, знале да обеле траву; сељаци су, устрашени и већ 

полуокисли, ако их пре тога у страху од грома нису одбацили, на кратко и 

огрнути истрчавали из заклона и у небо окретали резове секирица, мотика или 

српова, не би ли тако посекли небо, не би ли га тако устрашили, да поштеди 

њихове мучно отимане усеве. 

А онда би све, готово како је и дошло, отишло некуд низ падине и страње, 

низ косе и дубраве, некуд ка Тимоку и преко њега – тамна голема маса преваљала 

би се преко високих венаца Старе планине браћи Бугарима, а већ је сунце, сад 

привидно сјајније, умивено висило са кристалног неба над нашим испраним 

крововима, а хук надошлих бујица увелико надјачаво громове који су све касније 

стизали после ватрених верига које је Бог још слао на источне обронке.

Боси и подвијених (ионако окраћалих) ногавица трчали смо на авлије и пут: 

између прстију пело се и преливало житко блато; гацали по току на нижој страни 

пута уз шанац; јурили на велики поток, уз мутну и хучну бујицу која је глушила 

устрашене повике наших матера да ће нас, слабе и неухрањене, неуке и невичне 

великим водама, поток однети; из ћирепа наше поточаре воденице мутан слап се 

преко бране сливао на точак, дрвена грађевина је претила да се низ матицу отме; 

на распетим жицама прпориле се ласте. Најхрабрији и највећи су газили у 

матицу, довикујући како их по листовима удара камење и грање, низ матицу је 

једном, наоко неспретно и у безнађу, пливао и голем јеж. У куће нас је враћао 

само неки једноставни колач, кох, умућен од јаја у којима се није оскудевало (али 

су чувана за пијац) и брашна од нуле. Колач би био преливен врелим млеком из 

мирних отимарених кравица; често и без шећера у коме се још оскудевало и који 

је даван само о ретким свечаним приликама или у болести. 

Сакупљене тако, блатњаве и мусаве од јела око астала на доксату наше куће 

(моја је мати тад ваљда била на реду за колач), затекла нас је вест о грому. 

На Овчибаби, на заравни брда које се стрмо и кратко диже од наших кућа, а 

онда се наставља у благу пољску зараван, близу Милошеве колибе, на деда 

Војиној њиви, ударио гром. Као да жетеоци пред кишом нису успели ни до 

блиске колибе да утекну. Дрво, брест, раздвојио, као сабљом, од врха до дна 

стабла, на пола. Све оборио, седморо. Петоро се дигли: деда Воју, веле, после 

закопавали у земљу, више рукама него алатом, у блато – то извукло гром; оживео 

и промрдао. 

Надничара, Душка, земља је изабрала за себе. 

– Ето, кад су жели на празник – константовала је зналачки баба. 

– Што бар Воју не уби – прекоревала је прабаба свог вршњака пред Богом – 

а не онога младића, што га мука довела. 

Не само у нашу авлију, у наше мале, помало још пупаве трбе, чини ми се – 

највише у моју, уселио се голем мук. Људи су, углавном боси и посувраћених 

ногавица, пролазили под нашом авлијом, путем уз ограду, бирајући мање 

блатњаве стазе, на раскршћу се одвајали лево, навише, ка гробљу и пољу 

Овчибабе и месту несреће. Отишао је и мој отац. 

У заласку сунца, низ раскаљан и излокан пољски пут, на већ просушен 

макадам, запрегнута у пар жутих тромих волова затупастих и кратких рогова, 

сишла су кола са чијих точкова је увелико отпадало жућкасто блато. На голој 

влажној дасци, седећи са мужевљевом занавек заспалом главом у крилу, сагнута 

дубоко, као над понором, отишла је из наших очију она млада жена. Покојникови 

благо укосо растављени блатњави табани су, већ охлађени и мртвачки укочени, 

од труцкања токчова окованих шина по калдрми, махали су нашим раширеним 

зеницама, све док се нису даљином утопили у невид. 

И дотад смо, као и сва сеоска дечурлија, одрано били суочени са смрћу. Уз 

нас, мусаве од игре, стиснуте уз блатњаве шанчеве и тарабе, пролазили су црни 

спроводи (пратње – како смо их звали), на колима без каната труцкали су се на 

брзину склепани сандуци прекривени ћилимима што су мирисали на нафталин; за 

њима су, понекад, кукале углавном црнином одевене усахле бабе спарушених и 

болних гласова – напред је, са епитрахиљем око врата, достојанствено газио 

дебели и мастан поп. Мртваце смо из прикрајка, иза ћошкова или живица 

скривени, гледали како су их, голе и чудно укочене купали, поливали чашама од 

издубљених пољских тикви, привлачили се после уз одар, загледали у њихове 

чудно побелеле ликове стиснутих очију, некима су марамом везаном око главе

биле стегнуте вилице или канапом руке; неки су од нас и кришом додиривали 

мртва телеса. После сахрана, иза одраслих, позивали су нас на ручак, као славски. 

Често блатњавих колена и руку, листили смо киселе туршије зачињене целером, 

ломили прстима комаде мешених погача, кусали жешке супе, виљушкама рили по 

големим сармама, потезали за колачима – месо се, при укопима, није пекло, то је 

био обред за касније, за помене. Смрт је, тако, рано налегла у наше животе као 

нормална и разумљива животна појава, тако далека нашим плитким свестима: 

чинило нам се да је она само за старе, да се на наше очеве и мајке, а камо ли на 

нас, уопште и не односи. 

Зато сам, овом смрћу, прераном и ненаданом, некако и сам као громом био 

погођен, несвестан да је то само почетак онога са чиме ћу се, свих каснијих 

година, тако болно и неумитно, суочавати. 

Отац је после седео на басамацима и пушио, деда је под шупом покушавао 

да заглави један расклимани срп, мати ћутке пословала око шпорета, бабе се 

некуд посакривале. 

И кад је деценијама као проклетством разједано располућено дрво пало и 

некуда нетрагом нестало, кад год би замирисала жита, ма где био, у сећање ми се 

враћало то лето, те слике. 

И после, кад су, место ретких надничара, овамо нагрнули комбајни са 

плаховитим и прашњавим комбајнерима. 

И кад је жито преостало само на ретким парцелама, кад је деда Војине 

њиве, и ону између шљивика и браника, где је први пут застало моје детиње 

безазлено поскакивање, и ону под громом располућеним брестом, и многе друге у 

опустелом пољу прорасло трње и трава звана гологуза.

ШВАБА, БРОЈ РАДА 731790 

Око кантине у којој се за абонентске бонове кризних деведестих 

прехрањивало не само осиротело радништво и њихове породице него и сва 

сиротиња која је бонове куповала на црно, чак и Бугари и Румуни са бувљака док 

у предузећу нису пооштрили улазну контролу, даноноћно се мувала бројна псећа 

војска: прљава и олињала створења подвијених репова, клемпавих ушеса и 

влажних њушки; кротка и смерна у очекивању, у прошњи залогаја према 

даваоцима, а раздражена према својој врсти у нагону за опстанком по праву 

јачега. Заштићени од шинтера који нису залазили у круг предузећа, котили су се 

неконтролисано; деца, најчешће мали Циганчићи што су, откако им је ускраћен 

улаз за кантину, прескакали ограду или се једноставно провлачили кроз само 

њима знане отворе, разносили пупава мала створења која су, тек прогледала, 

шепесаво испузавала из одбачених цеви, натрпаних лимова, дасака и летви, 

свакојаког отпада који се годинама, попут отпада у нама самима, таложио – 

носили до својих сиротињских барака између надвожњака и градске кланице. Ту 

су, ако преживе точкове тешких камиона који су ноћу, у глуво доба, Улицом 7. 

јула довозили откупљену телад под касапске ножеве, могли да рачунају да се 

омрсе одбаченим цревима, бурагом, комадима коже и окрвављеном сланином, у 

најгорем случају крвавом големом коском – све док би их шинтери, чија је ту 

била мека, похватали мрежама или окрутни ловац звани Њоња, непогрешиво 

нациљао, а њихове одсечене репове носио у друштво и наплаћивао по три марке. 

Безрепа псећа телеса, надувана од топлоте и влаге, данима су се, после, у 

ројевима мува и црва, распадала дајући овом ионако тугаљивом крају додатну 

ноту. 

Заборавило се већ ко је, случајно или одабиром и из којих побуда издвојио, 

донео пред зграду и ланцем привезао гаравог псића, за кога је ту, опет сачињена 

незнаном руком, одмах никла и кућица од дрвета – велика, огромна, у односу на 

његово телашце – на вратима постављена завеса од дебеле пластике, чак, која је 

унутрашњост штитила од погледа и невремена, и у коју је псић улазио 

померивши њушкицом крај застора и отуд понекад знатижељно извиривао. 

Оне ноћи, 22. маја, на Светог Николу, кад су други пут авиони (први пут 

није био у смени, већ на њиви у селу) непогрешиво, као у шестаром означени 

центар, хитнули две “крмаче” у трафостаницу, портир Стева је био у смени. 

Престрашен блиским изненадним и страховитим треском, сјурио се у шахту код 

пријавнице. Поучен искуством о коме је прочитао у новинама, о два портира у 

складишту нишке Електротехне, које је шахта спасла сигурне смрти (мада, кад су 

их извукли контузоване, нису знали ни ко су ни шта им се десило), већ раније је 

подигао поклопац и проверио да ли и колико брзо и сигурно своје здепасто тело 

може да сакрије. У кршу, у одјеку блиске експлозије, у лупи бетонских комада 

расутих около, зачуо је писак пса, десетак корачаја од шахте и, онако од страха 

обезнањен, као вођен инстинктом, искочио из шахте до пса који се завукао 

унутра, дрхтавим рукама откачио ланац и, чврсто га стежући у наручје, поново 

смандрљао у шахту. Мрак је, због нестанка струје, налегао. И прашина. Сирене су 

се, поново и непотребно, оглашавале – небом се губио хук авиона, у ушима још

бубњало; срца су им тукла као у уплашених птића које је налазио у откосима. Кад 

су се преко пута пруге, у граду, упалила светла, кад су се зачули људски гласови, 

а код рушевине појавили неки људи, Стева се извукао из шахте: знојав, прашњав 

и каљав, ногавица мокрих од влаге на дну шахте, од сопствене или псеће 

мокраће; смрделе су му руке псећом длаком и дахом. 

Тако је Стева открио пса, коме до тада није поклањао много пажње, чак му 

је некада и сметало то кучиште својим досадним лавежом када би га, смореног од 

сељачког посла, хватао дремеж у ноћној смени – али и опомињало на евентуалну 

контролу, незваног посетиоца, уљеза. 

Шваба, назвао га је те ноћи, уверен да су их то гађале Швабе, јер за друге 

непријатеље није ни слушао од својих, оца и деде: Турци су били заборављени, а 

Американци и остали – били су савезници. То име се касније одомаћило и код 

других, који су га, због црне длаке, дотад називали и Гари. 

У ноћну смену долазио је увек са нечим што се од вечере отимало – некада 

је и оброк делио са њим: Шваба је лежао уз његове ноге, вешто хватао залогаје 

или стрпљиво глодао кост погледа упртог у Стеву, онда када су престали авиони 

да брује над њиховим главама и непогрешиво руше зацртано, кад су трговачки 

излози и прозори на зградама у блиским улицама престали да се, после 

експлозија, као у серији, од удара и повратног таласа, стакленим ломом сручују 

на бетон, кад је затворио заувек поклопац прљаве шахте. Шваба је већ био голем 

и кроз некада велика врата, сагнувши се, увлачио у кућу; пластику са улаза је у 

игри покидао – Стева му је продужио ланац до капије и све спокојније се 

заваљивао у раклиматану фотељу, коју су ови из дневних смена однекуд довукли. 

Једне вечери, Стева је, по доласку, на псећој кућици, од руке неког шаљивчине из 

колектива, затекао исписано: “Шваба, број рада 731790”. 

– Е, па честитам ти, Швабо – узео му је Стева дебелу десну шапу – Примили 

те ови наши из кадровског у службу. 

Тог лета је, ту, на стотинак метара, на месту старе и порушене 

трафостанице, на постољу изливеном над расутим пираленом, изникла нова и 

велика бела грађевина. Високи функционер, познат као човек без раздељка, 

свечано је отворио и подсетио на нашу победу над мрским и надмоћним 

непријатељима – Шваба га чак није удостојио ни режањем. На околним зградама 

најлоне распете на прозорским окнима замењивало је стакло; небом су, у 

предвечерје, док је Стева са њива журио да се припреми за ноћну смену, остајали 

трагови млазњака испод чијих крила више није летела смрт. Живот се, како је 

Стева понекад изговарао Шваби, псећи живот, настављао, простим смењивањем 

светла и таме, сунца и кише, очајања и наде. 

Крајем следећег лета, прво у мањим, па све већим групама, на крају у 

големој маси, уз ограду, кренули су неки гневни људи. Шваба је, узнемирен, 

чуљио уши, устајао, прилазио и удаљавао се од ограде, Стева се повлачио у своју 

кућицу, док неки нису једне вечери, из шале или беса, у пролазу бубнули у ограду 

– Шваба је бесно залајао и скочио сапет ланцем, да би их, од следеће вечери, 

громким лавежом сачекивао, узнемирен још од првог потмулог жагора коме су 

претходиле пиштаљке и трубе, до оне вечери када се на тргу и припуцало, а 

Шваба поново побегао у своју кућу. 

Сутрадан Стеви се није појавила смена – момак који га је замењивао јавио 

се промуклим гласом да се успавао; директор, кога је сваког јутра, тачно десет 

минута пре краја Стевине смене довозио возач, није се појавио ни до поднева кад 

је Стева предао смену, а сутрадан је сазнао да је овај надмени, арогантни и

рогобатни човек јуначког имена, Марко, побегао са породицом вероватно у 

Београд, а да је за директора постављен шеф транспорта, Миле. 

Стева је остао у ноћној смени. Нови директор је долазио пешице, некада и 

после Стевиног одласка – Шваба га је, зачудо, одмах прихватио и овај њега: још 

са улаза би му прилазио, пас је скакао уз њега и улагивао се боље од било ког 

полтрона; нови директор га је просто грлио, потезао за влажну голему њушку, а 

потом се, на ужас намазаних и поткушених службеница, још неохлађених из 

постеља, поздрављао – неопраних руку, које су мирисале Швабиним јаким 

псећим мирисом. 

Следећег пролећа комбинат је отпустио половину радника. Полакомљени и 

одавно несвикли на већи новац, лакомислени су од благајне пуних џепова заувек 

излазили кроз капију – понеко је свраћао да се поздрави са Швабом или се враћао 

од капије на последње миловање – испражњеност ходника и полумук који је 

завладао у управи Стева није скоро ни осетио – његова се ноћна смена 

завршавала и пре њиховог доласка, али је био свестан мање гужве јутром на 

капији. Плата се проредила и утањила, машине умукле, а димњаци, као сеоска 

кућа предвече, тек да се угреје за спавање, понекад слали танке сиве праменове у 

небо. Онога дана кад је нови директор Миле, по свом смењивању, последњи пут, 

сада у одласку, дуго и одсутно миловао Швабу, а потом отишао да у канцеларији 

преда дужност новом директору према коме је и Шваба пријатељски пошао 

радосно машући репом и снисходљиво увијајући задњим делом тела, из зграде је 

истрчао домар Јован звани Свиња и песницама у главу обасуо Швабу. Стева, већ 

напуштајући смену, гневно је повикао са капије: 

– Зашто куче! Зашто куче бијеш! Шта ти је јадно криво? Свињо! – смрсио је 

више у себи Јовин надимак одлазећи бесан. Шваба се увукао у кућицу, а Јован 

Свиња отишао да опере руке и да се рукује са новим директором. 

Те вечери, по доласку у смену, Стева је једва извукао Швабу из кућице за 

предње шапе – задњим се куче опирало; стара радничка бунда је са његовим 

канџама извучена из кућице. Стева је довукао Швабу до столичице пред 

пријавницом, чешкао целе ноћи иза увета – храна у полузгњеченој шерпи остала 

је нетакнута. 

Кад би се следећих дана однекуд појавио домар, Шваба би тихо шмугнуо у 

мрак кућице – остали више нису могли да му приђу: Шваба је кезио зубе, претећи 

режао, на поједине и громко залајавао; људи су се, временом, удаљавали од њега, 

заборављали; здела се празна пекла на сунцу до ноћне смене; Шваби се 

пребројавала ребра, крмељиле очи, а длака изгубила сјај. 

Једнога јутра, после викенда, на капији се нису појавили преостали 

запослени, мада није било празника. Директор је дошао око поднева, за кратко, и 

изашао не окренувши се. Јован Свиња је закључао зграду и оставио свежањ 

кључева код портира преподневне смене на столу, где их је и Стева затекао увече. 

Овалним каменом, који је пронашао иза пријавнице, изнад врата, унутар, више у 

мраку, више под прстима, укуцао је ексер, потегао да провери чврстину, и окачио 

свежањ. У ноћи, у тишини, у канцеларији где су се окупљале чистачице пре 

одласка, ради испијања последње кафе, чуо је телефон да звони последњи пут. 

Месеци су прошли откад Стева и даље долази у ноћну смену. Двојица 

преосталих из дневне, како му се понекад чини, умеју да и прескоче своје смене, 

да се појаве на кратко – никада га не сачека друга смена нити се на време појави 

прва. Стева, после више залудних чекања, јутром у 7 запише невештим и косим

рукописом, редовно стање у свеску и оде – њиве не чекају, мора се јести; о плати 

ретко и размишља. 

Тако Шваба углавном сам дању чува колектив. Ноћу то ради са Стевом 

заједно. Стева не може више као раније ни да спокојно усни неудобан сан: на 

столици, ослоњен челом на песнице, или на пружене утрнуле надланице преко 

стола у пријавници. Дневним тешким послом сморено тело не нађе спокој ни у 

старој фотељи, са ногама пруженим далеко или дигнутим на излизану површ 

стола у пријавници. Зато седи углавном напољу, под разраслом кесетеновом 

крошњом, на столици, помало погнут, као под теретом, због леве руке на 

Швабиној глави, наслоњеној на његове изношене цокуле. Место дима и сумпора, 

арсена, живе и ко зна којих чудеса која су помињали ови из управе, која су га 

својим смрадом сатеривала у кућицу пријавнице и затварала (па и Швабу, који је 

готово људски кијао у својој кућици) или га, не опоменувши, лагано и 

систематично тровала – сада, са далеких брда изнад градске болнице и цркве 

замирише и багрем, у кржљавом растињу уз ограду огласи се славуј. 

Кћи му, наместо дипломе, из Београда донела стомак до зуба; син, због 

псовања поручника прекомандован у Бујановац, жени доктори наредили да хитно 

оперише младеж који нараста над лактом, матер затварају у кућу да нетрагом не 

одлута за нечим само њој познатим, за неким зовом, гласом који само она чује. 

Стева често одсутно глади Швабу, не тражећи у мраку његове очи; само 

чује како и он, онако псећи, из дубине груди, уздахне. 

Онда он спусти огрубеле прсте низ врат, на ланац, опипа га, осети његову 

хладноћу коју не загреје ни Швабино топло тело, погледа на одебљалу кестенову 

крошњу, кроз коју се понекад назиру ретке трепераве звезде или бели облачићи 

под пуним месецом, на уснулу варош преко пута пруге по којој ретко промакну 

тамни ноћни возови.

НА ОБАЛИ 

Доктора Милорада Вукосављевића у Паланку на Дунаву, у Онколошки 

центар, није довела само завршена специјализација. Млад и перспективан, цењен 

од колега и вољен од пацијената, на први поглед симпатичан и занимљив човек, 

могао је наћи ухлебљење у некој од престоничких клиника, без потезања овамо у 

источносрбијанску забит. 

Његов, до тада углавном миран и сређен живот, готово се могло рећи 

срећан, који је од детињства ишао стално узлазном линијом, наједном је, као злом 

коби, пресечен. 

Борећи се, немоћан, против изненадне болести мајке, карцинома што је тако 

неумитно брзо кидао и разарао то биће за које је био везан нераскидивим нитима, 

специјализирујући баш зато онкологију – изгубио је и друго вољено биће: 

откривши, наједном, да се, као и у мајчино тело, тајно али неумитно, и у његов 

брак увукао карцином. Сломљен болом (као и над мајчиним ковчегом док су по 

њему добовале суве грудве гробљанске земље, које су вешто и рутински 

набацивале лопате у рукама ознојених гробара), гледао је са прозора како, исто 

тако заувек, али без трунке љубави за њега у срцу, и не окренувши се, одлази 

његова жена. 

Доктор Милорад Вукосављевић је, гоњен болом и успоменама, празним 

собама и улицама, пријатељима који су, одласком драгих бића, поготово жене, 

наједном постали непотребни и сувишни, чак помало и са стидом, утекао у 

Паланку. У ствари, могао је утећи на било које место у ондашњој великој земљи у 

којој се, средином осамдесетих, ипак још подношљиво и сложно живело (у Кнез 

Село, на пример), али је пресудило једно: Дунав. Та сјајна плавичаста нит 

његовог детињства за коју је био везан, не само зато што му је отац, несрећом, 

завршио у његовим таласима, већ и као место свог одрастања, сазревања. Вода, 

којој се увек са радошћу и олакшањем предавао, као да је спирала и односила све 

оно што живот нанесе прљаво и тешко. Ту је и упознао витку сензуалну девојку у 

једноделном купаћем костиму, што је истицао женску линију ефектније но код 

других, које су, сјативши се из престоничких врелих солитера, кочоперно њихале 

у шареним и тесним бикинијима или тек минималним мокрим гаћицама. То биће, 

које је одмах, не само по костиму издвојио, постало је његова жена. Мислио је – 

заувек, док их смрт не растави, како су изговорили пред кумовима и сватовима, 

накићеним цвећем и алкохолом, једно другоме гледајући се у очи. 

Али, без обзира на околност да омале источносрбијанске паланке могу 

дошљаку пружити присност и топлину, ону простосрдачност малих места и 

припростих људи, доктор Вукосављевић је остао сам. Или, боље рећи, усамљен. 

Ни Дунав, на чију обалу је испочетка долазио, овде тако различит од оног који је 

носио у сећању, није био уточиште. Као да је стајао пред големом ваљајућом 

тамном воденом масом, чије су мутне и незнане дубине плашиле и одбијале; 

преко далеке и плутајуће водене површи, у измаглици, димили су се високи 

торњеви Турну-Северина; кривудавим и непознатим путевима ишли камиони, са 

стрмих туђих обала одбијала страност и празнина. 

Предавајући се сав пацијентима, под притајеним и стално пратећим 

погледом примаријуса Крунислава Радића, проводио је већину времена у Центру.

Долазећи касно у непроветрен и тесан стан, отварао би прозор и несвучен легао 

на кревет, падајући у кратак, али окрепљујући сан, који је, бар делимице, брисао 

из памћења тешке слике из кабинета и соба. Појевши нешто у оближњем 

ресторану или на прескок сам спремивши, бирао би, у зависности од програма, 

између књиге и телевизије до касно, често тако и заспавши са упаљеним светлом. 

Јутром, свеже обријаног и лепо обученог, пред ординацијом, поготово 

почетком недеље, сачекивала су га нова лица: будући скори мртваци. За кратко 

време, научен искуством, са тих првовиђених лица, једним погледом и готово 

непогрешиво, могао је одмах да процени ко је болесник, ко пратња. Уљудно, 

пријатно, готово смерно их поздравивши, замицао би у ординацију, где га је на 

столу већ чекала шољица топле кафе и коцка шећера, коју би, по расположењу, 

умакао лагано у црну текућину гледајући како је црнило (као карцином) нагриза и 

рони или је одлагао у кутијицу у првој фиоци стола. Испијајући без много 

уживања (више по навици) што је краће могао из обзира према чекајућим на 

ходнику, чуо би тешке кораке големе примаријусове телесине, његов громовити 

глас и још громовитији смех, често праћен пошалицама на ходнику, одакле би, не 

обративши се онима напред, нагло улазио уозбиљен и са кратким службеним 

поздравом, сачекивао сестру и картоне, и громким гласом кроз затворена врата 

прозивао несрећнике. 

– Да чујемо – обраћао би им се још од врата, дебелих руку положених на 

столу; и зими и лети у белој затегнутој лекарској блузи кратких рукава. Ако би 

пратилац (обично је бивало тако) смушено и уплашено почео да објашњава муку 

због које су са уредно овереним упутима упућени овамо, Радић би га, узимајући 

му упут из руке, готово грубо прекидао: 

– Ти изађи и сачекај – истовремено показујући несрећнику (чешће 

несрећној) да седне на округлу дрвену столицу пред њим, да би могао по потреби 

да је окреће. Овлаш прочитавши упутну дијагнозу, као унапред неуверен у њену 

исправност, упирао свој рендентски поглед у пацијента и тек за нијансу нижим 

тоном рекао: 

– ‘Ајд, свуци се, да те погледамо. 

Големим и тешким шакама опипавао је дојке, потпазухне жлезде, завиривао 

под мишице, загледао већ и визуелно уочљиве метастазе, повремено се, и не 

гледајући у Вукосављевића, обраћао: 

– Погледај ово – пропративши успут латинским уочену појаву. 

У већини случајева уписивао би пријемну дијагнозу не консултујући никог, 

без обзира што су имали подељене ресоре: Вукосављевић грудни, Радић главу; 

млађег, тек приспелог специјалисту за стомачни део, Симића, Радић није ни 

позивао на тријажне прегледе. Његова делатност ограничавала се само на собе, 

где је примаријус ретко залазио, али је Симић поступао искључиво по његовим 

упутима, иако су се, понекад, и косили са одлукама Конзилијума, који се овде 

окупљао двонедељно. 

– Е, па – кратко би рекао унесрећено ј– остаћеш сад мало овде код нас, да 

ово лечимо. 

На прво бојажљиво питање, ако је и преваљено преко уста, одговаро би, 

наједном живнуши: 

– Главу горе, не умире се тако лако. Знаш ли колико је пацијената прошло 

овде до сада, и ево их још долазе и враћају се кућама. Наравно, нећеш ти више да 

будеш главна у кући и да бринеш за све, сада ће други да се мало брину за тебе,

али им се ти и не дај много. Хајде сад да те сестра смести, а нек уђе твој 

пратилац. 

– Шта сте чекали до сад? – грубо би му се обраћао и неумитно би и 

директно бацао истину у лице. – Али ћемо се трудити да је што дуже држимо. А 

ти је не плаши много, доста је њој мука и без тога. Следећи! – викао је потом 

ново име кроз затворена врата. 

Некада је, због Радићевих одлазака у престоницу или послова које је у 

општини имао као први човек клинике, уједно и као важан одборник у 

скупштини, Вукосављевић примао сам: устајући са столице, прочитавши име са 

упута на ходнику и благо, под руком ухвативши оболелог и тако одвојивши од 

пратиоца, уводио га у ординацију, испитивао кратко шта осећа, а потом, 

сачекавши да се свуче, пажљиво проучавао упутне дијагнозе, често се мучећи са 

рогобатним рукописом латинских слова колега упутника. Благо и пажљиво, 

окрећући пацијента са столицом, опипавао би болна места питајући када је и како 

то она (он) први пут сама напипала и осетила, распитивао се за евентуалне 

пратеће тегобе благим гласом, уписивао пријемну дијагнозу и топлим погледом и 

обавезним смешком говорио: 

– Сада ћемо Вас мало овде сместити код нас, због терапије. Не плашите се 

ништа, терапија Вас неће болети, а болове које имате њоме ћемо да умањимо или 

потпуно елиминишемо. Кад год будете имали проблеме и потребе, слободно ме 

позовите преко сестре или сиђите сами до мене. 

Ретко би примаријус Радић, налакћен уз прозор, остављао Вукосављевићу 

да ради пријем, изазивајући тиме у њему нелагодност, одузимајући му притом 

нешто од топлине и уверљивости којом је обично дочекивао пацијента сам. 

Доктор Вукосављевић и примаријус Радић били су, случајем спојени, две 

дијаметралне личности, два пола магнета: примаријус, крупне телесине и громког 

гласа, импулсиван и на наоко моменте осион, бахат; директан и прагматичан, није 

показивао ни трунке симпатије према младом, како су сви мислили (а како је и он 

повремено помишљао) његовом наследнику: светачки сувоњавом, високом, 

благом и болећивом, специјалисти Вукосављевићу. 

Помишљајући повремено и на одлазак, Вукосављевић је често, завршивши 

редовне обавезе, прелиставао по ко зна који пут историје болести гоњен 

осећањем немоћи, узимао из кутијице у фиоци сачувану коцку шећера и стављао 

пажљиво на језик, не би ли ублажио осећај горчине, а онда се ходником пео на 

спрат; отварао собе, улазио, поново ишао од кревета до кревета, благо разговарао 

са болнима, чак шалећи се понекад, распитивао се код дежурних сестара о 

понашању пацијената и детаљима. Чак је и код куће, све чешће, листао у свести 

њихове ликове и историје болести, првенствено оних које су биле скоро његових 

година и млађе; понекад затицао њихове брижне посетиоце у собама – бежао је 

од призора деце која су седела у крилима болесних мајки. 

– Ниси ти милосрдна сестра, него лекар – грубо му је једном у четири ока 

рекао примаријус Радић. – И у складу са тим се понашај. Ако си зато дошао овде. 

– Ти људи су сви осуђени на смрт. И њихова смрт не само што је извесна и 

болна, него смо ми пред њом тако немоћни. Ако им и речју не помогнемо, зашто 

смо овде? Ја сам кроз то прошао и личним искуством и најбоље знам како боли. 

И оне који губе и њихове. 

– А, је ли? А ти мислиш да ти ниси осуђен на смрт. Па сви смо ми, човече, 

самим рођењем, осуђени на то. Ко ти гарантује, рецимо, да ћеш надживети ону 

бабу из шестице, или мени. Ако се ти сентиментално вежеш за сваког ко је овде,

умираћеш са сваким, а онда од тебе све мање вајде. Нема од тебе ни лекара, а 

камоли специјалисте. Сем, млади колега, ако патиш од недостатка љубави, па 

овим и хоћеш од њих да изазовеш самилост за себе. 

– Ја мислим – рече мукло Вукосављевић тешко прогутавши ово готово као 

увреду – да у Вама нема хуманости, основне особине нашег позива. Да сте се 

претворили у робота. Ја то не могу и нећу себи да дозволим да ми се деси. Чак се 

– осмели се и да му приговори – понекад и сасвим непримерено понашате у овој 

установи: није свима до Вашег громког смејања по ходницима, и Ваше галаме. 

Ово је, нажалост, на неки начин и мртвачница. 

– Мртвачница, велиш, млади колега. Хоћеш ли да ти дам податке о броју 

лечених и броју још живућих мојих пацијената, ако то ниси нашао за сходно да 

сагледаш, мада, видим, много волиш да читаш папире. То сам ја лечио, док си ти 

срицао слова. Док си учио, на жалост, погрешно. Ти си, млади колега, уместо 

целе анатомије, изгледа, изучавао оно што није анатомија: душу, како то неки 

погрешно називају. А то се овде не лечи. Што си потезао чак овде; ако ти није 

ваљала Падинска, ено ти Топоница! Овде од тога не лечимо! Знаш ли шта је 

анатомија, шта је људско тело, органи? Ауто, док је нов, милина! А кад почне да 

отказује – на канал. Ти, као мајстор, станеш испод и гледаш; замењујеш оно што 

отказује, што је пролупало. Продужаваш век, знајући да је све краћи, али крпиш. 

Ти си занатлија. Али не шлосер, него богомдани занатлија. И не само да ми ти 

ствараш проблеме, него и Симић и ова мала што је дошла, почели да те копирају. 

Са ким ја да радим!? 

Намеру да озбиљније поразмисли о даљем останку после сукоба који је 

њихов, ионако тешко одржаван, однос, учинио је још тежим случај болеснице 

стигле у крајњем стадијуму болести, коју је крила од укућана, гушене плућима 

пуним ексудата, коју је и не пресвукавши је, Радић хитно дао на пункцију младој 

докторки Весни. Још невична и неспремна, огромним шприцем Весна је дрхтавим 

рукама једва пробила кожу леђа у два покушаја, изазвавши додатан бол ионако 

готово умируће пацијенткиње. 

– Дај то овамо – отео јој је Радић шприц из дрхтавих руку грубо је гурнувши 

у угао – Убићеш је. 

– Држи – тутнуо је Вукосављевићу. – Покажи јој како треба. 

Пренеражен тоном и грубошћу којом је примаријус одгурнуо пред свима 

младу колегиницу, Вукосаљевић, са гуком у грлу од беса, узе шприц и изврши 

пункцију са два прецизна, али болна бода истискујући ексудат у голему посуду; 

пацијентици која је, при пункцији остала без даха, обамрла од дотада неслућеног 

бола, а сада испражњеним плућима хватала ваздух, благо помилова чело. 

– Ето, видите, сад Вам је лакше. Мало је болело, али ћете лако моћи да 

дишете. Лезите само, после ћемо да вас пресвучемо и ставимо у кревет. Не бојте 

се, главно је прошло, биће вам боље. 

– Он ме је понизио – први пут је видео цигарету у Весниним дрхтавим 

рукама кад га је сачекала у ординацији сузних очију – Пред свима. Не знам шта 

ми је било, зашто сам се онако уплашила. И још сам намучила јадницу. Изгледа 

да стварно нисам за овде. 

И још би говорила да није утрчала сестра са хитним позивом код 

примаријуса, који је стајао пред снимком на паноу. 

– Гледајте, ово се ретко виђа. Умрла би за два сата, да је нису довели. Шта 

је чекала до сада! Млади мој колега, за два-три дана њој ће плућа поново бити 

пуна. Значи, терапија зрачењем отпада као беспредметна, а adriablastina да

зауставимо велики прилив ексудата у плућа немамо тренутно и не знамо кад га 

можемо добити. Ево, твојој хуманости одлука: отпуст кући, уз анелгетичку 

терапију и прилика да умре прексутра без големих мука или сталне пункције и 

потера за adriablastinom, да би смо уопште почели зрачење и лечење, што значи: 

шприц у руке сваки трећи дан. 

Доктор Вукосављевић, и сам поражен стањем болеснице, на трен потражи 

Веснин поглед и поново се суочи с продорним големим помало буљавим очима 

под Радићевим густим белим обрвама. 

– Сместићу је у двојку. 

– Одлично! – грмну Радић. – Тако ћеш бар моћи да научиш младу 

колегиницу како се шта држи у рукама – и залупи врата. 

Прву пункцију, трећег дана, урадио је сам: полако, пажљиво, припремивши 

болесницу поново на бол, обећавајући олакшање после; докторка Весна је, 

притом, благо и нежно држала њене руке. Трећу, након четвртог дана, потом још 

две, урадила је Весна сама. Последњој је присуствовао и Радић. 

Сутрадан је син болеснице, пажљиво, као реликвију, однекуд донео прву 

боцу adriablastina. По конзилијуму, извршена је прва од пет доза хемотерапије. 

Озарена, докторка Весна је упала код примаријуса са снимком који је показивао 

да је прилив ексудата заустављен. 

– Колегинице – грубо је сачекао Радић – могла би прво да покуцаш. Не знаш 

у каквом сам стању овде, а ми смо супротни полови. 

Заостали ексудат у дубини плеуралне дупље није дозволио да се дира; 

учауриће се и умирити; мада је Вукосаљевић био супротног мишљења. 

- Већа је штета ако је дирамо. А њеном животу, колико је мало остало, то је 

сувишан бол. 

Вукосављевић је почео, због близине становања, често предвече, пре шетње 

до обале овде му стране реке, да одлази у незваничне визите. Успињући се 

кружним степеништем, запахнут тешким мирисом болничке хране, амонијачним 

и јодним испарењима и оним карактеристичним мирисом људског распадања који 

се сретао само у оваквим болницама где су људи умирали, не би увек улазио у 

собе: да нека од болесница не помисли да су га због њеног погоршаног стања 

звали и уплаши се, а и да их не узнемирава. Ходајући дугим ходником 

поплочаним унакрсним шареним плочицама, у мимоходу поред затворених соба, 

вршио је виртуалну визиту. У јединици Стојан Милановић, кршни бравар Борског 

рудника са тумором мозга, уз чији кревет његова жена даноноћно бди плетући 

џемпер примеравајући га уз његово још неископнело тело, који он вероватно 

никада неће обући. Већ је увелико губио памћење. Синоћ је, тек што је она 

клонула од умора, устао онако голем и нестабилан, стропоштао се насред 

ходника, где се и усрао; једва су га дежурне сестре увукле унутра, а жена опрала. 

Јован Лазић је ретко боравио у соби, ноћу је лутао ходницима распет од болова и 

гутао туце кафетина преко терапије. Четврти кревет је био слободан. Двојка: 

Милева Пешић из Деспотовца, испијена поцрнела женица на којој су остале само 

још упечатљиве очи; мора да је била веома лепа; прогноза: највише пола године. 

Мирјана Доганџић из Ужица, са причама о детету и мужу који је чека, а који 

никада није дошао нити се јавио; за одласке кући после зрачења позајмљивала је 

новац, који је враћала долазећи сама на конзилијумске контроле; прогноза: можда 

се одужи и на годину. Слободанка Димић из Мајданпека, већ у фази 

непокретности, тридесет година – тешко још толико дана. Хелга Франк, домаћа, 

из Паланке, два пута већ секла вене у купатилу, под појачаном присмотром сестре

– ако се дотле не убије: шест месеци. Санела Шаиновић из Кучева, шеснаест 

година, са мајком уз себе као неговатељицом: у готово критичном стању са 

несносним боловима од којих је цвилела у чврстом материном наручју. Душанка 

Бабић, причљива баба из Нереснице, која је овде, са прекидима од по пола 

године, гост већ годинама. Њена је прогноза неизвесна у позитивном смислу и 

она је од оних које примаријус убраја у своје позитивне случајеве. Тројка: 

Светлана Јовић из Краљева, удовица, мајка две малолетне кћери, које су је 

исцрпљивале свакодневним вишекратним телефонским позивима и тешким 

одласцима до телефона у трпезарији; Милићевић Мирјана из Новог Села, код које 

је, после заустављања ексудата отпочело зрачење – исход без наде... Четворка, 

једина двокреветна: Јон Лападатовић из Рудне Главе, коме већ отпада месо са 

лица, сам у њој. Петица... и тако до осмице. Са краја ходника враћао би се левом 

ивицом гледајући на светли уснули болнички круг, јављао се сестрама ако га нису 

осетиле, разменио понеку реч са њима или чак попио и шољицу кафе, а онда 

силазио у ординацију, качио мантил на вешалицу и отварао историје болести: 

Cs mammae sin, exulcerans T4N2M1. PH: Ca ductale infiltrativum SM-2. Effusio 

pleurae l.sin. (CITO - prisutne mg. ćelije). Meta in sterno. Polihemioterapija po shemi 

AV (5), zračna terapija na TCT sa TD 50 Gy finkirano na levu dojku, TD 46 Gy na levu 

supraklvihkularnu zonu i aksilarnu zonu spreda, TD 14 Gy na levu aksilu pozadi i TD 

20 Gy direktno - bočno na levu dojku. Eho jetre normalan. Nolvadex 40 mg.... 

Irradiatio cum TCT et TRX; RTG i TMG obrada, palijativna zračna terapija na TCT sa 

TD 30 Gy na osteolitičke sekundarne depozite u predelu Th3-L5, tumor u levom 

subskapularnom predelu na Terix-u sa TD 51 Gy i na TCT sa TD 20 Gy; Dugen 

500mg...Meta in ossibus... na TCT sa TD 30 Gy na predeo stidnih i sedalnih kostiju, 

TD 30 Gy na Th1 i zadnje okrajke 4. do 6. rebra... Mammomit... 

Од лампе сузиле су му очи, при одлагању и вађењу досијеа пред очима, од 

јаког светла, титрала би му тамна мрља; немоћ се скупљала у сувом грлу. 

Затварао би врата, излазио на службени улаз закључавајући за собом. 

Улицом од Онколошког центра, поред цркве, прилазио подаље од обале, од 

ружичастих светла Турну-Северина: више је слутио него видео големо ваљање 

реке, која је долазила из његовог некадашњег града, из његових успомена. У 

хотел Дунав је ретко свраћао јер је знао да је Радић био тамо стални гост и својим 

громким гласом бритко и беспоговорно сабијао рогове политичким противницима 

или их у шах сали, како је говорио, по тројицу одједном дерао. Једне вечери, 

продуживши даље низ улицу ка стану код банке сусрео колегиницу Весну. 

– Здраво! – рекла му је некако весело. – Шеташ? 

– Идем до робне куће, да купим нешто за јело, па у стан. Био сам до Центра. 

– И ја ћу до самопослуге – рекла је држећи новчаник у руци. – И ја сам са 

истим проблемом. 

У самопослузи, раздвојивши се од Весне, замицао је иза рафова, бирао, 

премишљао, чекајући да она заврши куповину; на каси је, окрећући се и 

осматрајући иза гондола, брзо платио купљено и не чекајући пошао напоље. Тамо 

га је, са кесом у руци коју је некако сакривала иза ташне, чекала она. 

– Већ сам мислила да си ми побегао, кад оно: ти си тип који пажљиво бира. 

Стајали су на ивици малог парка, неодлучни и заћутали, чекајући једно 

друго да се храбрији огласи. 

– Ја ћу кући – рече Вукосављевић. – Ако хоћеш, можемо код мене на кафу. 

Она не одговори, само пође уз њега. Попевши се уз степенице, откључа 

врата и пусти је напред, пре него што притисну светло у предсобљу. Прихвати јој

капут; кесу са ташном је већ сама одложила на комоду пазећи да се не претури и 

проспе, готово у тренутку кад се реско огласи телефон. 

– Докторе, дежурна сестра Радица овде. Доктора Симића нема, примаријуса 

нисам нашла, овој нашој Циганчици Санели је јако лоше, мислим да је готово. 

– Долазим. – кратко и пословно изусти Вукосављевић, још несвучен и 

обувен. – Санела – рече кратко Весни – Морам хитно у болницу. 

– И ја ћу – узе она мантил. 

– Не, можда није згодно да се сад тамо заједно појавимо. Пребацићу те 

зачас колима кући. Можеш и да ме сачекаш овде. Закључај само врата иза мене. 

Трчећи низ степениште, рачунао је време до гараже, отварање, паљење, 

могући застој, затварање, хитао блиском Центру, готово утрчавши у круг, уз 

степенице. Већ сморена болом, девојчица, још дете, разједене невине утробе 

големим чељустима незасите и опаке звери, већ се опуштала по лежају. Уз њу, 

безгласним плачем кривила је испошњено лице њена неутешна мати – као да се 

сав тај ћеркин бол у њој наједном накупио, уселио у њу; сестра Радица је са једне 

стране девојчицу држала за руку – са друге, нем и голем, само у широком 

џемперу, уз лежај, стајао је већ однекуд пристигли примаријус Радић. 

Њене разголићене тамнопуте још дечије груди са тек пропупелим дојкама на 

мршавим ребрима испод раскопчане болничке пиџаме, којима је хватала 

последње болне удахе, споро и дубоко су се подизале и спуштале; очи, крупне и 

уселе у још црње подочњаке, споро и наизменично, ишле су од материног лица до 

примаријуса, који се окрете и тешким кораком, под којим је шкрипао бродски 

под, затвори за собом врата. Доктор Вукосављевић подиже својом њену топлу 

мршаву руку, са палцем на билу; другом, благо, још рашири тешке јој крајеве 

пиџаме, откопча дугме под упалим пупком, склони јој косу са чела. “У тим 

годинама”, помисли, “њене сународнице већ јуре за момчићима, неке и рађају.” 

Под палцем, којим је све чвршће притискао, смиривало се било; очи, сада 

управљене негде неодређено и далеко, губиле су сјај. Благо спустивши њену 

смирену руку на предео пупка, под којим сад ваљда и она свемоћна звер издише 

са својом жртвом, да не види последњи мајчин болни загрљај, не погледавши ни у 

кога, остављајући дежурне сестре да наставе с формалностима, празан и поражен 

сиђе низ степениште ка улазним вратима, која су већ била закључана. Без воље да 

тражи портира, пође низ дуги тесан ходник начичкан вратима ординација, 

лабораторија, просторија са ренгденима, апаратурама и кобалт бомбом, ка 

службеном улазу, готово ударајући у зидове при оскудној светлости што се кроз 

прозоре пробијала споља. Под вратима кабинета примаријуса, на уски шарени 

простирач искрадао се трачак светлости. Већ је, пипајући у џепу кључ од 

службеног улаза, пролазио поред њих, када до њега допре неуобичајен тежак звук 

праћен кратким шумним и гушеним дахом. 

Непознат, тежак, мукли грлени тон натера га да притисне кваку. Да се, 

непозван и ненадан, суочи са нагло окренутим лицем телесине наслоњене уз рам 

прозора, коју су, учинило му се, потресали трзаји. 

Примаријус Радић је плакао. 

Сузе на његовим образима биле су неуобичајено големе, крупне. 

Као и све на њему, као и он сам.

ЗЛАТНА РИБИЦА 

У узаном дворишту Маршала Тита 220, у приземљуши скривеној иза нове 

куће уз улицу, под големим орахом у дну, за три године колико сам становао 

преко пута, променило се много станара. Готово и неупамћени, ређали су се нови 

ликови, сами и у паровима, промицали од узаних врата до пољског клозета у 

углу, у проласку до улице или доласку; често би се на конопу од ораха до тараба 

забелеле за кратко и пелене; ноћу, у тишини, допирао једва чујан дечији плач. 

Некад су прозори на кућици били данима, недељама, тамни: чекали нове станаре. 

Наша дворишта, мојих станодаваца и Саје, делио је ред тараба, на средини 

раздвојен бунаром који се, због свађе мојих станодаваца и Саје, никада није ни 

користио. Кофе на поклопцу, по коме се хватала маховина и начињала га влажна 

трулеж, није ни било. У ретким приликама, кад смо остајали без воде, газдарица 

ме је слала са овећом црвеном кантом горе на Маркову чесму, понекад, чак и кад 

је воде било; хвалила је доброту те воде, коју ја, због одвратног укуса сумпора, 

нисам могао ни да омиришем. 

Тог лета, матурске године, у двориште на које сам и престао да обраћам 

пажњу навикнут на пролазне станаре, једног предвечерја, готово у полумраку, 

приметио сам с прозора вижљасту младу женску прилику како промиче под 

орахом; на кућици су светлели прозори. Значи, помислио сам, Саја је добила нове 

“месечаре”. И следећих дана виђао сам промицање сенки иза тараба. И уочио да 

то и није једна већ две – истина, готово исте висине: мршавија, светлије дуже 

косе везане траком у голем реп; друга тамније, загасите и праве, једва до рамена. 

Лето, како само на свом крају зна да буде топло, изводило их је за омањи зелени 

сточић под хладовином ораха, где су училе. Понекад, старија је износила у 

пластичној розе посуди испран веш и подигнутих руку, са колутом штипаљки у 

зубима вешто и брзо качила по канапу беличасте женске крпице извијајући се и 

подижући на прсте; млађа је с досадом клатила ноге седећи на столу. Често би 

замениле уске шарене мајице, које су носиле преко фармерки скраћених ногавица 

(или су обе имале исте); у лаганој сукњици око још мршавих ногу лебдела би 

само млађа. Ноћу би, дуго, као и код мене, у левој од собица горело светло; иза 

завесе би се, нејасно и ретко, указивале њихове витке сенке. Прошао је готово 

месец, а оне су и даље биле ту; у два наврата уочио сам и посете родитеља: 

висока, наочита, лепо обучена жена и крупан мушкарац достојанственог, 

господског држања и изгледа. 

Јесен се сјурила нагло. Преко Краљевице, уз Тимок, студени ветрови 

покидали су лишће дрвореда; по двориштима пуцале хризантеме и шарено јесење 

цвеће, мирисала печена паприка. Иза наших дворишта оживела је Јаруга од киша. 

Пред поноћ, мокрим сокацима прикрадала се магла. У ваздуху, свијен над 

крововима, лебдео је тежак смрад згорелог ћумура. Испод големог а јаловог 

ораха нестао је зелени сточић са подстанаркама. Само је прозор на левој собици, 

до касно, казивао да су још ту. Понекад, далеко испред мене причинила би ми се 

низ Маршала Тита, низ Светозара Марковића до Кнегиње Љубице (путем којим 

сам се и сам ујутру, још неразбуђен и топао од сна, мрзовољно одвлачио у школу) 

сенка оне старије. У школском дворишту, као у широком гету омеђеном са три 

стране школским зградама, па и на ходнику, учинило би ми се од сваке високе,

витке, прелепе девојке да је то баш она. Једном сам јој, у пролазу, чуо и глас: 

звонак, грлен, пун неке егзотике; несвакидашњи. Једном смо се и сустигли у 

повратку близу наших капија: ветар је превртао њен мали кишобран, а од моје 

косе чинио јежа; без поздрава, кратких измењених погледа. 

Градиво, захтевни професори, императив да се у матурској години не 

поклекне, књиге са големих полица библиотеке Светозар Марковић на ћошку код 

градске чесме, које сам неуморно довлачио и ишчитавао ноћу после учења уз 

музику и снег који је у ковитлацима засипао наша уска дворишта, све више су ме 

одвајали од прозора поред чијих крила је дувала промаја и гурали близу топле 

пећи. Ретко, пре сна, угасивши светло и размакнувши завесу пред пахуљама, 

хватао сам њихов светли прозор. 

Март је брисао последње снежне трагове, на масовно организованим 

митинзима Талијанима смо поново викали “Трст је наш”, онако како је био наш и 

Тито, у чију су нас Партију масовно учлањивали и делили нам црвене књижице, 

прве наше званичне документе, чак и пре личне карте. По осунчаном школском 

дворишту велики одмори су били све пријатнији; около пупило дрвеће, 

Краљевица звала зеленилом, чика Љуба је на још влажном постаменту пркосно 

опет раздрљивао кошуљу. У стотинама униформисаних лица понекад би 

промакао и њен лик. Бојана, како се звала, због оца, рударског инжињера, 

доселила се у Боговину – овде је учила четврту машинске, њена сестра прву 

економске. Кад би нам се погледи и окрзнули, брзо је склањала очи, ни трептајем 

не показујући познанство. “Па шта”, тешио сам се, “зар са оваквим ушесама 

мислиш да си Роберт Редфорд!” 

Гари, наш одељенски “тровач”, једном је на одмору показао на њу: 

– Види ову. Уображена идиоткиња. Не шљиви ништа. 

Краљевица се увелико китила зеленилом, на вашаришту бујала трава, пред 

“Србијом” оживљавало зајечарско шеталиште; из новотворене кафанице Пећина, 

преко пута биоскопа “Тимок” где су ишли смешни серијали о Седмој чети, 

допирала је пригушена амбијентална музика, а ми, матуранти, сатерани над шеме 

и обрасце, над тестове и пројекте. Дани када смо радили пројекте били су 

посебни. Како се све, нарочито цртежи, одлагало за последњи час, долазили смо у 

школу уморни, неиспавани, црних ноктију од туша, нервозни због лоших 

прорачуна и кашњења. Неки су радили у групама; тога сам се клонио, рад се ту 

претварао у дискусије и отезао. Увече, уочи судњег дана, већ око десет, 

задовољно сам завршавао големи склопни цртеж разапет по столу, ту и тамо 

оштрим жилетом редирао ситне грешке, спремао да попуним таблицу. 

Ни данас не могу да објасним како се бочица туша прућила ка средини, како 

је текућина провалила, мада сам је брзо подигао. Црна, убиствена мрља већ је 

скупљала паус и чинила језерце; сваки додир ју је повећавао. Очај, неописив. 

Шта сада, кад је и најближи друг далеко, а вероватно и нема формат А1. Гушен 

бесом и очајан, отворио сам прозорско крило: још резак мартовски ваздух, 

помешан мирисом сагорелог угља није чинио боље. Ноћ се, тешка и опора, 

увлачила у мене. Преко пута још је светлео прозор. “Па и машинци раде 

пројекте”, синуло ми је, “можда она има паус.” 

Теран невољом, без много премишљања прескочио сам бунар, пришао 

вратима, покуцао: отуд једва чујна музика, нека су се врата затворила десно. Зар 

је могуће да не чују? Ушао сам у мрачни ходник; покуцао лево, ка светлу. 

– Ајде, улази. Не изводи! – повикао је онај грлени глас, пре него што сам 

притисао кваку.

На средини собице, покривене цветним линолеумом, ослоњена обема 

рукама на ивицу пластичног лавора, пуног пенушаве течности са мирисом брезе, 

сагнута, са мокром косом преко очију, подврнутих фармерки, боса и голих леђа, 

стајала је она. 

– Дај тај пешкир – пружила је уназад мокру руку – не измотавај се више, 

хладно ми је! 

Укопан и нем, гледао сам је како се, схвативши, окренула и својим малим 

рукама покушала да сакрије голотињу. Али су руке, те мале руке витких прстију, 

биле премале да покрију тај ужас, то румено шаренило стомака и груди. Укочена 

и нема и сама, није могла ни да дохвати мајицу са наслона. 

– Извини – промуцао је неко стран из мене. – Изаћи ћу док се обучеш. 

Из друге собе је упала млађа са пешкиром у руци и стала затечена 

призором. 

– Нема везе – изустила је пригушено навлачећи мајицу преко мокре косе; 

млађа се, збуњенија од нас, вратила у собу. – Видео си шта си имао да видиш. 

Само кажи зашто у ово доба овако упадаш код мене! 

– Просуо сам туш на склопни цртеж. Имаш ли нешто пауса? Ако сутра не 

предам, готов сам. 

– Како си ушао? – трљала је лагано пешкиром мокру косу и наизменично 

окретала главу над топлом ивицом пећи. 

– Преко бунара. 

– Прескочио – насмешила се једва видљиво, први пут. – Да се и удавиш због 

склопног. 

– Удавиће ме сутра професор без пројекта, не знам шта ћу. Извини што сам 

овако упао. 

– Ниси само ти крив; требало је да закључамо. Но, онда не би добио паус. 

Имам, скоро целу ролну. Али, мораш да чекаш да се осушим, да га не дирам 

мокрим рукама. Светлана – зовнула је – долази овамо. Скувај кафу, док се не 

осушим. Немамо фен, покварио се. 

– Спасила си ме – рекох док смо секли паус. – Не знам како да ти се 

одужим. Завршавам за електротехничара, а ни фен не умем да ти поправим. 

– Хоћеш ли стићи да нацрташ? Сад ће једанаест. 

– Ваљда – рекох. – Ставим стари испод, па прецртам, поливено доцртам. 

Нема ми спавања. 

– Ја ћу – заћута она на час – да пођем да ти помогнем. Понећу и моје 

рапидографе. И туш. 

– Не мораш – рекох – сам ћу. Само кад си ми дала паус. 

– Сам ћеш, мало сутра. Сем, ако се плашиш мене. А видео си, има разлога – 

натера ме да сакријем поглед. 

Преко бунара сам прескочио први, пружио јој руку да се попне, прихватио 

је у доскоку; за трен ми се у мршавим рукама праћакнуло њено мирисно витко 

тело. 

– Пази – упозоравао сам је преко ходника – уз врата је канта с водом, да је 

не нагазиш, пробудићемо газде. 

До собе, у мраку, држала ме за мишицу. 

– У, бре, који малер! – оте јој се кад упалих светло. 

Целе ноћи, уз све слабији звук транзистора, чије су батерије умирале, 

повлачили смо, наизменично обигравајући око стола, танке и дебеле линије, 

извлачили коте, симетрале, осе; бројке сам, због истог рукописа, уписивао сам.

Мењали смо рапидографе, прсти су нам се додиривали, све прљавији; брисали 

смо их о мали црни пешкир, лактови су се дотицали; понекад тела. 

– Пази – упозоравала је повлачећи косу иза ушију – склањај све са стола, да 

опет не забрљамо! 

Повремено би запевушила уз неку мелодију својим меким грленим гласом. 

Небо се над кровом њене зградице руменило када смо у корице убацили и 

последњи лист. Уморна и неиспавана села је на кревет: 

– Овде спаваш? 

– Сад, преко зиме, на оном другом ближем пећи. А после, кад отопли, селим 

се на тај. 

– Благо теби, мењаш кревете, а ја се ритам са сестром целу ноћ. Имаш ли 

брата, сестру? 

– Не – рекох – ваљда сам мојима био довољан. 

– Па, да: прво па мушко – рече затворивши очи и полегавши по кревету. 

– Скоро ће да сване – велим. – Одспавај мало и овде, ја ћу да те пробудим. 

Немам ни кафу, ни сока, само ону смрдљиву воду са Маркове чесме из канте, ако 

си жедна. 

– Ма, ништа, само да мало одахнем, па преко бунара, да Саја не види; немам 

кључ од капије. 

До школе сам отишао на стакленим ногама; на први час дошло нас четворо, 

професор уписао час и отворио новине, ми напросто полегали по клупама. На 

другом часу смо предали радове; њу нисам видео на одмору. После сам отишао и 

заспао тако да газдарица није могла ни за ручак да ме пробуди. Бојана је седела 

уз сточић пред орахом; манхуо сам јој иза прозора. У сумрак сам, од црног фонда, 

купио кафу и сокове и прескочио бунар. 

– Смем ли? – запитао сам пред вратима, ушавши у онај мали ходничак. 

– Уђи. Што си то донео, па ја сам ти помогла комшијски, другарски. Ајде, 

седи, сад ћу ја да скувам кафу. Сестра је у граду; дете се изгледа рано заљубило. 

Ако тата чује, одраће нас обе. 

Гледао сам како лагано и замишљено испија шољицу, благо дидирујући 

ивицу шоље; тесна розе ролка на витком телу, нехајно пребачена преко 

сомотских фармерица; коса, сада везана у малени реп, отривала је дуг беличаст 

врат. “Боже”, мислио сам, што је више гледао, “како је лепа! Прелепа.” 

– Јеси ли се одморио? – упитала је окренувши шољу на парчету хартије које 

је исцепала из старе свеске. 

– Као да сам био у коми, а не у сну. А ти? 

– И ја сам мало дремнула после школе. А бога ми и у школи – окретала је 

шољу у рукама, загледана у неке само њој разумљиве знаке. 

– Знаш, ти си – погледа ме наједном у очи – први мушкарац који ме је видео 

онако. И последњи. 

У шпорету је цвилео сирови комад дрвета, чуо се на витрини сат. Пријатна 

топлина је њено тамно лице чинила светлијим, руменијим; скренула је поглед 

негде у угао. 

– То је казна што нисам као ти: татин син. Мој тата није ни дошао да ме 

узме из болнице, кад сам се родила. Можда би било и другачије да се после, 

место Светлане, родио брат. Тата, са три преокупације: машинство, син и златна 

рибица. Чувао је још као студент; кад би угинула, тражио сличну, бринуо о њој 

више него о нама. Како сам га ја изневерила, нисам имала право ни на њу. 

Једном, док је мама дојила Светлану, а бака пржила уштипке, ја сам се попела на

столичицу да је видим. Не сећам се, можда сам хтела и да је помилујем. 

Акваријум је пао и распрсао се. Из собе је долетео тата. Бака ме, да заштити, 

доxватила руком, али је тата тако ударио да сам из њене руке одлетела у врелу 

маст, на тигањ који се просуо по мени. 

– Мора да те је много болело – сину ми у свести оштар бол као кад при 

ложењу пећ дотакнем прстом. 

– Не сећам се. Ничег. Само оне рибице што се праћакала на поду. Једва су 

ме спасили, залечили. 

– Може се то скинути. Јеси ли читала за мелеме, за Кити Свон и Шаљића. 

– Нема за мене мелема. Кад год свучем мајицу, то ме чека. Чини ми се да се 

и кроз одећу види. Никада, заклела сам се, неће ме видети ни додирнути више 

ниједан мушкарац; доста ми је мога тате за цео живот. А ти си, ево, прекршио. 

Зато, молим те, ником, ни најрођенијем, о овоме. Ако си друг. 

Април је пупио по парковима, шарао цветне засаде; улицама и на скверу 

бело цветали кестенови, с Краљевице мирисале траве; орах пред њеном кућицом 

цветао као да ће родити, сточић је поново био под њим. Из нашег дворишта, до 

бунара и преко, све се више уочавала утабана стазица. Бојана је била све већи део 

моје свакодневице; понекад смо се и препирали, више у шали, око књига које је 

од мене узимала, Хампердинка и Тома Џонса, Брела и Мустакија, Арсена и 

Мише; око састава из српског и математике која нам, обома, и није баш ишла као 

остало. Ишли смо Краљевицом пијани од распуклих цветова багрема које је она, 

убране, приносила носу, уснама, покушавала да уснама откине. 

– Немој – отимао сам јој – то је прљаво. 

– И ја сам прљава – смејала се – видео си да се не могу никада опрати. 

Од чика Љубе па до Партијске школе или Дома омладине ходали смо ногу 

пред ногу, застајкивали, упадали једно другоме у реч или, једноставно, ћутали; 

понекад се овлаш хватала за мој рукав. Кад смо обукли кратке рукаве, ретко и 

само далеко од пролазника хватала ме под руку; њени топли танки прсти ишли су 

немирно, као жеравица, од надланице до лакта. Одлазили смо код железничке кад 

су тамо цветале оне липе под пивницом, препирали се да ли је лепши мирис 

багрема; понекад се, готово кришом, огледала у излозима непрометних улица, јер 

гужву није волела. 

– Не могу да трпим да зевају у мене – говорила је. 

Једном, кад сам, охрабрен погледима и посредним порукама, одељењску 

другарицу позвао на први излазак, а где другде него да гледамо Седму чету, 

Бојана је опеглала моје новије панталоне и кошуљу; смејала се као луда кад сам 

се вратио и рекао како сам паре заборавио у старијим и како је позвана тамо пред 

касом морала за карте да вади ситниш из ташне, чак сам се за два динара гребао 

од Циганчића, који је нама тражио динар. Наравно, од срамоте сам после баталио 

и Седму чету и симпатију. 

Чак јој је и Саја, мимо правила, дала кључ, а ја почео, после две године, при 

ретким сусретима, да се Саји уљудно јављам. За мајских киша, чекајући сестру, 

седели смо понекад и не палећи светло. Ако бисмо седели на кревету, она се, 

изненада и као овлаш, наслањала на мене, додиривала целим својим топлим 

телом: раменом, бедром, бутином; прислањала главу. Само је једном, благо, као 

влас, склонила моју руку са себе и чврсто ми стежући утрнуле прсте сместила је 

између наших колена, оставши даље тако наслоњена и нема. Једном је, пре него 

што смо пошли да окренемо круг, изашла онако припремљена и питала: 

– Реци ми, јесам ли ја лепа?

Матурске припреме су скратиле наше време. Одлазио сам ређе; кад је 

долазила, ако би ме затекла над књигом, легала би на мој кревет ћутећи, 

загледана у таваницу. 

– Шта ћемо ако не положимо? – питала је. 

– Ма, положићемо са одличним, видећеш. 

– То ти мислиш – устајала би она и надносила се над оно што учим; коса јој 

је падала преко моје, додиривала ми лице. – Па и да тако буде, никад нећу да 

будем оно што сам хтела. 

– А зашто: уписаћеш факултет, завршићеш, постаћеш нешто, што не? 

– Због овога – рече она, наједном подигавши мајицу. – Видео си, гледај 

опет. Гледај. Ово ни Пикасо, ни Дали, ни онај луди Ван Гог, што је себи одсекао 

уво, не би умео да нашара. Гледај, јер ово више нико неће, сем тебе, да види. 

Моје су жеље мртве, умрле са оном златном рибицом. 

– Видео сам људе с таквим лицем, и без ушију, па иду, живе. Не носе мајице 

преко лица. Завршићеш факултет, јака си. Отац, ипак, тај отац ће те школовати. А 

мој, шта ми вреди што ме је волео, кад је мртав. 

– Ти немаш оца? Извини – замагли она очима – нисам знала. Ниси ми рекао 

да ти је тата умро. 

– Није умро, убио се. Није могао да се избори са неиспуњеним сновима, као 

и ти – полако, полако сам јој мајицу из руку спусто низ струк. – Видиш, нечије се 

ране виде. А неко их носи у себи. И не знаш које више боле, и не знаш како је 

теже живети и носити се с њима. Нож онога што је одсекао себи уво боли и реже 

у сваком негде, невидљив. 

Први, и једини пут, загрлила ме је, нагло и јако, и почела да плаче. Да сам 

мушкарац, признао бих да се и мојих неолико суза помешало са њеном косом. А 

онда, исто тако нагло, пустила и побегла на врата. 

Уочи матуре, коју смо полагали ујутру писмено, а после радове бранили 

усмено, видели смо се на кратко, увече пред Сајином капијом. 

– Гледај обавезно сутра да завршиш до два. Путујемо, отказале смо и стан. 

Тата се на лето опет сели због посла, а и због мог факултета. А ти – ухватила ме 

је за лакат – јеси ли се предомислио, идеш ли на факултет? 

– Чим завршим ово, у војску. А после посао; можда ћу нешто ванредно. 

Желим ти да положиш са одличним – стисох јој прсте – Немој да ме брукаш. 

– Нећу, а ни ти мене. Кад бисмо полагали бар кроз десет дана. Кад бисмо 

имали бар још десет дана. 

Уз тротоар је наишла њена сестра: 

– Шта је, матуранти, тресу вам се гаће, снуждили сте се! 

– Пожури сутра, видимо се – застала је на уласку иза сестре. – Хоћу да 

нешто имаш од мене. 

Писмени смо завршили, у подне нас професор сакупио у кабинет и 

прорешетао. А онда, као сваки добар педагог, нас тројицу одличних, позвао у 

кафану. Како одбити прво пиће са професором и не саслушати последње савете (а 

мало нам је на матури и помагао). Пред Сајину капију сам стигао петнаестак 

минута пре два. Врата кућице закључана. Аутобус, где сам дотрчао без душе, није 

чекао. Саја је зачуђено дигла наочаре на питање да ли је Бојана нешто оставила. 

– Ништа, рекла је, сем кирије. 

Двадесет шест година после, пред рестораном Коларац у Кнез Михаиловој, 

преморен од пута, пословних састанака, испијених кафа и глади, у ћаскању са 

пријатељем, чекали смо трећег за ручак; у мимоходу престоничких газела

промакла је средовечна, али још лепа жена. За тренутак су нам се погледи срели. 

У свести, њено познато лице учинило је да се, истовремено кад и она, окренем. 

Поново сам, на питање пријатеља, одвратио пажњу, па вратио поглед. Она се 

зауставила лево, код излога; гледала ка нама. 

– Шта си зинуо у тетку, гледај ове млађе – саветовао је пријатељ, рукујући 

се са трећим, наилазећим, уводећи нас у Коларац, за сто поред прозора. 

Тог јунског поподнева, као и увек у таквим приликама, остали смо дуго. 

Мрак је као лака тамна копрена налегао на Кнез Михаилову. Мој пријатељ је, 

преко виљушке и залогаја, уз чашу, понекад и коментарисао све тамније фигуре 

промичућих велеградских газела голих пупака, и не слутећи колико сам у том 

тренутку далеко: у времену којег више одавно нема, у улици чијег имена одавно 

више нема, пред једним од прозора болне и слатке младости, који се, попут ње 

саме, за мене одавно угасио.

ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ 

Под руком су ми била два циклуса Драгићевићевић прича. Оба имају завичајну 

тематику, припадају истом типу приповедања, само се у једном циклусу то 

приповедање чини на локалном језику Тимочана, а у другом на књижевном 

српском језику. 

У причама првог циклуса Радиша Драгићевић наставља са испитивањем 

могућности да се прозна структура организује на регионалном језичком изразу. 

Тај израз по правилу је сликовит и одликује се одступањем од стандардног 

књижевног језика. У Драгићевићевом случају то је једна подваријанта тимочког 

говора, са сектора Књажевац - Зајечар, али западно од Тимока. Он ипак нема 

драстичне дивергенције које има његов источни сусед, те је разумљивији и мање 

упућеном читаоцу. 

Разумљиво, регионална проза нема само регионални језик, но је нужно да 

има и регионалну и тематику. Овде имамо ретроспекцију на детињство и 

младићство, на једно време које је и историјски и литерарно већ напуштено. То 

носи своју драж, али и тражи извесно посвећење. Таква проза често је на граници 

да се извргне у своју супротност. Били смо сведоци кад аутор (овде није реч о 

Драгићевићу) прича елегичну причу из завичаја, а публика се смеје језичким 

изразима дијалекатске боје које доживљава као карикатуру. Драгићевић још увек 

успева да одржи тон: да се прича конституише од психолошких момената 

доживљаја, а не само од језичких облика, од граматичких одступања, или само од 

разговорне синтаксе. Тај доживљај је најчешће сусрет интимног и општег, 

идеализованог (очекиваног) и стварног, сеоског и градског, и по правилу је болан. 

Понавља се осећање тегобе и мучнине коју читалац има у сусрету са 

Драгићевићевом прозом завичајне тематике и локалног израза. Оно о чему се 

прича претешко је (и у животу и у причи). Али као да је то родно поље његовог 

приповедачког ангажмана. Или он ту види најјаче мотиве, или носи неки лични 

непребол кога се исписивањем занимљивих и потресних страница ипак тешко 

ослобађа... 

...У завичајној прози Радише Драгићевића има финих појединости, 

сликовитих израза, ефектних запажања, има обиља потресних ситних драма. 

Његова прича гради се на нескладу, на расцепу, на отклону, скоро на сукобу, на 

дисхармонији између пожељног и стварног, са јасним сазнањем да је животна 

логика логика судбине и да ту човек мало шта може. Његово је да истрајава, а то 

му је највећа подршка у моралном односу према околини. Највећа вредност се 

постиже кад човек постане (и остане) свој, кад буде човек и кад оно што чини 

чини упркос. Драгићевић поседује завидну вештину да створи лик и то са мало 

језичких елемената. Он слика атмосферу, а у њој читалац препознаје и друштвену 

стварност, и породично окружење, и индивидуални став. Избор ситуација је често 

елегичан, благ, а исход најчешће поразан, каткад стравичан. 

Читалац овде саосећа, а то је висока мера перцепције. 

Ниш, 1. јула 2006. др Недељко Богдановић

ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ 

Веома је необичан најновији прозни рукопис Радише Драгићевића јер је 

сачињен из два подједнако успела круга прича са темама које су и раније 

заокупљале пажњу овог писца. У једном кругу су приче остварене дијалектом, а у 

другом нормираним књижевним језиком. Могло би се рећи да је Драгићевић 

двојезични стваралац који са једнаким успехом користи свој завичајни говор и 

књижевни језик. 

Радиша Драгићевић истоветним даром и маром обделава два књижевна 

врта: са посебном љубављу негује своју градинку матерњим језиком и са 

озбиљном оданошћу обрађује сопствену башту књижевним језиком. У тим 

вртовима расту необични књижевни плодови, старински схваћени, а обрађени 

модерним средствима и поступцима који припадају крају тек минулог века и 

почетку новог миленијума. Озбиљан је и дубоко проживљен приступ темама које 

овог несвакидашњег књижевног прегаоца заокупљају. Животно искуство, 

књижевни дар и умеће приповедања одликују приче Радише Драгићевића. 

И у једном и у другом кругу има прича изузетне вредности које нас својом 

оствареношћу утврђују у уверењу да се ради о писцу чије дело ће трајати. То су 

приче које је сам живот уобличио руком мајсторовом и божанском промишљу. 

Вероватно је одувек било најтеже написати добру причу, а Драгићевић то 

успева да оствари модерним средствима на приповедачки делотворан и уверљив 

начин. Готово све приче из овог рукописа обележене су трагичним животним 

искуством које на читаоца делује уверљиво и потресно. Као потврду тезе, ваља 

овде поменути антологијску причу На обали, која својом потресном уверљивошћу 

никога неће оставити равнодушним. 

Без овог рукописа српска књижевност била би сиромашнија. 

Август, 2006. Зоран Вучић

ПРЕ НЕГО ШТО НЕСТАНЕМО 

Огледало 

Дар 

За резил 

Распеће 

Скоруша 

Татица 

Чума 

Садржај 

ИЗ ТАМНИХ НОЋНИХ ВОЗОВА 

Зла срећа 

Таса Петле 

Жућко 

Гром 

Шваба, број рада 731790 

На обали 

Златна рибица

Белешка о писцу 

Радиша Драгићевић 

Рођен 30. јула 1956. у Минићеву, одрастао у Мањинцу општина Књажевац. Живи и ради у 

Бору. Објавио самосталне књиге: 

ПРЕКО НЕБА, роман, Нота Књажевац, 1993. 

ЗАШТО РЕКА ИМА ДВЕ ОБАЛЕ, песме, Апостроф, Београд, 1995. 

БЕЛЕЗИ, песме, Градина, Ниш, 1998. (награда Народне библиотеке Бор - Књига године борског 

аутора) 

КОЛИКО ДУГО ЖИВИ ДРВЕЋЕ, песме за децу, Апостроф, Београд, 2001. 

САМОТИЊА, роман, Нолит, Београд, 2001. (награда Народне библиотеке Бор - Књига године 

борског аутора) 

МАЊИНАЦ У ВРЕМЕНУ И ПРОСТОРУ, хроника, Културно просветна заједница Србије 

Београд – КПЗ општине Зајечар, 2002. (допуњена ЦД издања 2006. и 2007) 

НА ДРУГОЈ ОБАЛИ, приповетке, Крајински књижевни круг, Зајечар - Бакар Бор, 2006. (награда 

Народне библиотеке Бор - Књига године борског аутора) 

КЊИГА О НАМА, роман, Кораци, Крагујевац, 2007. (награда Народне библиотеке Бор - Књига 

године борског аутора) 

ОД ЗОНЕ ДО ЗОНЕ, Aлманах ФК Бор 1919-2006, Народна библиотека Бор, Бор 2007. 

Приредио је зборник поезије борских песника ИЗМЕЂУ ТЕБЕ И МЕНЕ, Књижевна 

омладина Бора, 1980. и постхумна издања прича књижевника Светислава Божиновића 

НЕОСТВАРЕНЕ ЖЕЉЕ, Завичајно друштво Тимочана-Торлака, Минићево 2000. и записа 

Миодрага Милојковића КЊАЖЕВАЧКОМ ЧАРШИЈОМ, Дом културе Књажевац, 2005. 

Заступљен je у Антологији дијалекатске поезије МАТЕРЊИ ЈЕЗИК (избор Зорана Вучића), 

1998. и СПРПСКОЈ ПОЕТСКОЈ ПЛЕТЕНЦИ (избор Дејана Томића), Прометеј Нови Сад, 2003. 

и још 13 заједничких књига и зборника. Поезија и проза су му превођене на бугарски језик. 

Пише сатиричне форме под псеудонимом Рајко Мицин. Добитник је Златне кациге на 

Међународном фестивалу Златна кацига 2004. и награде за сатиричну поезију на Златној кациги 

2001. 2005. и 2006. Аутор је књига пародија и сатиричне поезије НИ ПО БАБУ НИ ПО 

СТРИЧЕВИМА (Инорог Бор, 2002) за коју је добио Сатирично перо листа Тимок у Зајечару, и 

ТАМО ЈЕ ДАЛЕКО (Дом културе Књажевац 2005).

Радиша Драгићевић је рођен 30. јула 1956. у Минићеву, 

одрастао у Мањинцу, општина Књажевац. Живи и ради у Бору. 

Објавио је књиге: ПРЕКО НЕБА, роман (Нота, Књажевац, 

1993), ЗАШТО РЕКА ИМА ДВЕ ОБАЛЕ, песме (Апостроф, 

Београд, 1995), БЕЛЕЗИ, песме (Градина, Ниш, 1998) /награ- 

да Народне библиотеке Бор: Књига године борског аутора/, 

КОЛИКО ДУГО ЖИВИ ДРВЕЋЕ, песме (Апостроф, Београд, 

2001). САМОТИЊА, роман (Нолит, Београд, 2001) /награда 

Народне библиотеке Бор: Књига године борског аутора; нај- 

читанија књига библиотеке “Његош” у Књажевцу 2003./ и 

МАЊИНАЦ У ВРЕМЕНУ И ПРОСТОРУ, хроника (Култу- 

рно просветна заједница Србије, Београд/ КПЗ, Зајечар, 2002). 

Пише сатиричне форме под псеудонимом Рајко Мицин. До- 

битник је Златне кациге на Међународном фестивалу Златна 

кацига 2004. и награда за најбољу песму 2001, 2005. и 2006. 

Објавио је књиге пародија: НИ ПО БАБУ НИ ПО СТРИЧЕ- 

ВИМА (Инорог Бор, 2002.) /награда Сатирично перолиста 

Тимок, и ТАМО ЈЕ ДАЛЕКО (Дом културе Књажевац 2005).

БИБЛИОТЕКА КРАЈИНСКИ КЊИЖЕВНИ КРУГ

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?