RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

mišljenja, i prelaz od unutrašnjeg na spoljašnji je prestrukturiranje govora. To je složena
dinamička transformacija - pretvaranje predikativnog i idiomatskog govora u sintaktički
složen i drugima razumljiv govor.
Jedinice misli i jedinice govora se ne podudaraju. Ti procesi su jedinstveni, ne
istovetni. Jedna ista misao može se izraziti u raznim rečenicama, kao što jedna ista
rečenica može biti izraz raznih misli. Misao uvek predstavlja celinu, nešto znatno duže i
obilnije od pojedine reči. "Misao je oblak koji izliva kisu reči". Ono što se u misli sadrži
simultano, u govoru se razvija sukcesivno.
Konačno, sama misao nije samo spolja isposredovana znakovima nego je i iznutra
isposredovana značenjima. Po Vigotskom sama misao ne rađa se iz druge misli nego iz
motivacione sfere svesti - mišlju upravlja afektivna i voljna tendencija. ("To je vetar koji
pokreće oblake, koji izlivaju kišu reči").
Pri svemu tome Vigotski naglašava da je celo ovo tumačenje zasnovano na istorijskoj
teoriji - a nastanak govora (mišljenje i govor su ključ za razumevanje prirode ljudske
svesti) je najneposredniji izraz istorijske prirode ljudske svesti.
Govor je nastao na najvišim stupnjevima čovekovog razvoja - "reč je konac koji delo
krasi". Govor je sredstvo komunikacije među ljudima upotrebom konvencionalnih
glasovnih simbola za označavanje predmeta, pojava i odnosa; govor ima i signifikativnu
funkciju: reči su nosioci značenja, pojmova, uopšteno odražavanje stvarnosti. Govor
privlači pažnju psihologa i kao jedno od najvažnijih sredstava socijalizacije i podsticanja
psihičkog razvoja u celini. Pomoću govora, usmenog i pismenog, učenik identifikuje,
diferencira i organizuje stvari i svet oko sebe, proširujući ga i van opažajnog domena.
Udaljavanje od konteksta neposredne stvarnosti i „sagovornika “posebno je izraženo u
pisanom govoru. U pisanom govoru sve se mora rečima saopštiti što zahteva od
pojedinca više svesnog odlučivanja i zato je on „najrečitiji, najtačniji i najrazvijeniji vid
govora “; ono ima i formativnu funkciju jer "pisanje osvešćava govor" (Vigotski, 1977).
Pisani govor je monološka vrsta govora. I unutrašnji govor predstavlja monološku vrstu
govora. Međutim, glasovni govor je u većini slučajeva dijaloški.
Razvoj u školi
Učenje Vigotskog, koji još tridsetih godina ovoga veka govori o važnosti školskog
učenja za razvoj viših mentalnih funkcija, značajno je uticalo na promenu shvatanja o
dečjem razvoju, ne samo kod ruskih psihologa. Poznata je njegova teza da dobra obuka
vodi za sobom razvoj. "Učenje je samo onda dobro kada prethodi razvitku. Tada ono budi
i izaziva ceo niz funkcija koje sazrevaju i nalaze se u zoni narednog razvitka" (Vigotski,
1977, str. 259). Otuda je za obrazovanje i intelektualni razvoj deteta važnije znati šta ono
može da reši uz malu pomoć i podršku nastavnika, nego proveravati šta uspeva bez ičije
pomoći.
Vigotski ukazuje na važnost školskog učenja za razvoj viših mentalnih funkcija;
posebno naglašava značaj transferne vrednosti nastave za razvitak viših psihičkih
funkcija. Svim višim psihičkim funkcijama odlike su: svest, apstraktnost i kontrola. Od
načina obučavanja zavisi kakvi će biti efekti školovanja.
I nastava, kao i drugi oblici rada ljudi, ako se izvodi uz pomoć savršenijih tehničkih
pomagala je faktor psihičkog razvoja (alomorfni razvoj). Najvažnije je da nastava podstiče
razvoj poimanja - refleksivnih veština. Dete treba da u procesu učenja bude svesno
onoga što čini - a poimanje će biti čin svesti usredsređen na samu delatnost svesti.
Naglasak Vigotskog je na funkcionalnoj i dinamičkoj strani učenja, prenošenju učenja
sa jednog nivoa na drugi - putem preobražavanja nivoa. Prelazak na novu vrstu
85