RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

Misao i reč
«Misao i reč nisu među sobom povezani iskonskim vezama. Ta veza nastaje, menja
se i raste tokom samog razvoja misli i reči. » Ali, to ne znači da će zbog toga ta nastala
veza biti samo spoljašnja - da će ona biti između dva suštinski različita vida delatnosti
svesti. Do izvesnog trenutka oba razvoja teku nezavisno da bi se u jednom trenutku linije
razvoja ukrstile posle čega mišljenje postaje govorno, a govor postaje intelektualan.
Vigotski ukazuje na jedinstvo mišljenja i govora - koje on nalazi u značenju reči. To je
istovremeno govorna i intelektualna pojava - fenomen verbalne misli i smislene reči.
Za ovo Vigotski nalazi potvrdu u svojim istraživanjima i pri tome kao suštinsko otkriće
naglašava da se značenje reči razvija.
Kakva je funkcionalna uloga značenja reči u misaonom činu? Prema Vigotskom
odnos misli i reči nije predmet, nego proces, taj odnos je kretanje od misli ka reči i
obratno - od reči ka misli. Vigotski razlikuje pravce kretanja glasovnog i smisaonog
govora. Glasovnost se razvija od delova ka celini, smisaonost od celine ka delovima. Ali
ova suprotna usmerenost vodi istinskom jedinstvu.
Vigotski: "Ustrojstvo govora nije obično ustrojstvo misli. Stoga se govor ne može
oblačiti na misao kao gotovo odelo. Govor ne služi za izražavanje gotove misli.
Pretvarajući se u govor misao se preobražava i menja. Misao se ne izražava rečju nego
ostvaruje u reči".
U razvoju deteta gramatika prethodi logici. To znači da se razvoj semantičnosti i
glasovnosti reči ne podudara. Podela govora na semantiku i fonologiju ne nastaje
odjednom - već u toku razvoja. U početku je karakteristična predmetna vezanost reči -
struktura reči, i samo indikativna i nominativna funkcija. Značenje, nezavisno od
vezanosti za predmet, i signifikacija, nezavisna od ukazivanja i imenovanja - nastaju
kasnije. No, tada govor zahteva prelazak sa unutrašnjeg plana na spoljašnji, a
razumevanje ima obrnuto kretanje.
Semantički sloj govora je početni - prvi. Iza njega je unutrašnji govor. Kakva je
njegova psihička priroda? Nakon analize kako drugi tumače unutrašnji govor, Vigotski
iznosi svoj stav: da je unutrašnji govor tvorevina osobite psihičke prirode. Unutrašnji
govor je govor za sebe, spoljašnji govor je govor za druge. Unutrašnji govor niti prethodi
spoljašnjem, niti ga reprodukuje u sećanju. Ako je spoljašnji govor pretvaranje misli u reči,
unutrašnji je obrnut proces - proces isparavanja govora u misao (Vigotski, 1996).
Vigotski koristi Pijažeovo učenje o egocentričnom govoru ali ga drugačije interpretira:
egocentrični govor predstavlja niz stupnjeva koji prethode razvitku unutrašnjeg govora,
pristupačan je neposrednom posmatranju i eksperimentisanju, pa je zato pogodnost i
ključ za izučavanje unutrašnjeg govora, jer se tada može izučavati dinamički, u procesu
razvoja.
Egocentrični govor je primarno socijalan. Prema Vigotskom egocentrični govor je
prelaženje od interpsihičkih funkcija (od vidova socijalne kolektivne delatnosti deteta) ka
intrapsihičkim (ka njegovim individualnim funkcijama).
Ovo je opšti zakon razvoja svih viših psihičkih funkcija. Otuda potencijalni govor ima
svoju evoluciju - i konačno pretvara u unutrašnji.
Prema tome opadanje i gubljenje egocentričnog govora je nastajanje novog govora a
ne isčezavanje. Unutrašnji govor je nem, bez vokalizacije. To je izraz apstrahovanja od
glasovnosti i spoljašnjeg govora.
Osnovni stav Vigotskog je da unutrašnji govor predstavlja sasvim osobitu,
samostalnu, autonomnu govornu funkciju. To je naročiti unutrašnji sloj govornog
84